DJ Borusiade za VICE o Bukureštu, Berlinu i Beogradu

Miruna Boruzesku - Borusiade je poznata producentkinja i didžej. Rođena je u Rumuniji, ali već desetak godina živi u Berlinu. Ona je oduvek bila zaronjena u neki oblik muzike: kao mala pevala je u horu, zatim se posvetila izučavanju klasike, a danas se uspešno bavi elektronskom muzikom. Mnogi za nju kažu da je uspela da dovede Baha na andergraund podijum za igru. Ona kombinuje mračni disko, duboke minimal melodije sa raznoraznim sirovim zvucima i za nju je muzika bezgranično polje za ekspermentisanje, poigravanje i stvaranje. Od njene muzike vas nekad podilaze žmarci, nekad se topite, a nekad vas podstakne da sanjate nešto što nikad niste do sad. Njena muzika je poetična, a uticaj klasike se krije iza vešto i precizno kreiranih melodija.

Borusiade u subotu dolazi prvi put u Beograd gde će biti gošća na F- society večeri koje se od letos organizuje sa ciljem podržavanja i osnaživanja žena u elektronskoj muzici. Pred njen nastup na brodu 20/44 pričala sam sa njoj o ovoj temi, ali i o samoj muzici, Bukureštu, Berlinu i Beogradu.

Kao mala si pevala u horu i bila upoznata sa delima klasične muzike. Kako se desilo da završiš u elektronici, koji su bili tvoj i prvi koraci u nastupima po klubovima u Rumuniji i kako je bilo tada?

Moji prvi izlasci u Bukureštu bili su u ozloglašenom klubu koji se zvao The Web Club, koji je bio ruinirana stara kuća sa prekrivenim prozorima i dobrim ozvučenjem u samom centru grada. Tada je sve krenulo: Imala sam 16,17 godina i otkrivala elektronsku muziku. Iza sebe u tom trenutku imam iskustvo samo sa klasikom i uglavnom sam poznavala pank/folk scenu zahvaljujući kolekciji ploča mog oca. Što se tiče mog prvog didžej nastupa, otišla sam kod jednog od rezidenta kluba i jednostavno ga pitala da li postoje neke šanse da se oprobam tamo. Nisam ništa znala o samom tehničkom procesu u tom trenutku, ali sam znala da želim da puštam muziku koju volim. On je bio ljubazan, pozvao me da budem gošća na jednoj od njegovih rezident večeri, objasnio mi kako funkcionišu mikser i plejeri i dao mi da puštam u prajm tajmu. Bila je to jedna luda i neverovatna noć, a ja sam toliko uživala da sam poželela da puštam iznova i iznova. Ostalo je istorija. Važno je napomenuti da u tom trenutku, scenu u Bukureštu su 99,9 odsto činili muški didžejevi.

Kako bi opisala sadašnju klabing scenu u Rumuniji?

Svi su se preselili u Berlin…Ne baš svi, ali skoro svi. Haha… Definitivno se dešavaju neke stvari ali i dalje nema dovoljno klubova, naročito nakon požara koji se desio u klubu Colectiv pre nekoliko godina kada se mnogo klubova zatvorilo iz bezbednosnih razloga. Scena opstaje mahom zahvaljujući individualnim događajima koji se dešavaju u različitim prostorima i na festivalima. Većina andergraund didžejeva pokušava da se probije na neku internacionalnu scenu.

U subotu u Beogradu, puštaćeš u okviru serijala F-Society, čiji je cilj promovisanje žena na didžej sceni kao i osnaživanje da se bave ovim poslom. Kakva je situacija u Rumuniji, da li se išta promenilo od trenutka kada si počinjala i bila maltene jedina žena didžej?

Jedva čekam i radujem se što ću biti deo jednog takvog događaja! Broj žena didžejeva i svest o njima je definitivno porasla otkad sam ja počela da radim u Rumuniji, ali i dalje mislim da postoje problemi koji se moraju rešiti. Razlika još uvek postoji ali potrebno je vreme kako bi došlo do nekakve vrste jednakosti, ako ikada dođe. Poznajem nekoliko žena koje su didžejevi iz Bukurešta, i one imaju svoj kolektiv koji se zove Corp i bave se sličnim stvarima kao i vaš serijal i mislim da je stvarno dobro imati tako nešto što može da podstakne žene da se bave ovim poslom. Čula sam priče o Beogradu i jako sam uzbuđena što ću u subotu prvi put da nastupim tu.

Šta misliš kako je došlo do toga da uopšte postoji taj rodni momenat u svetu elektronske muzike?

Mislim da sve kreće se tim definisanjem rodnih uloga koje se još od malih nogu učitava u ljudska razmišljanja i ponašanja. Sve to možemo promeniti ako imamo dovoljno hrabrosti i strasti prema onome što radimo. Ako je to dovoljno jako onda može da sruši ugrađene paterne. Imala sam sreće da odrastam uz porodicu koja nikad nije očekivala da radim bilo šta van onoga što me interesuje i što volim. Ako govorimo o tim učitavanjima, ja sam ceo život kroz polja koja se posmatraju kao "muška": studriala sam režiju i razvila interesovanje za elektronskom muzikom. Danas stvaram muziku i didžej sam. Nisam se do sada susretala sa diskriminacijom. Možda i jesam, ali je nisam bila svesna jer mi je najvažnije da radim ono što volim.

Živiš u Berlinu, kako je taj prelazak iz Bukurešta u Berlin uticao na tvoj rad? Da li možeš da uporediš energije ta dva grada, ima li ikakvih sličnosti?

Preselila sam se u Berlin pre deset godina i to je za mene otvorilo puno novih perspektiva, ali mi je bilo potrebno vremena dok se u potpunosti skućim i stanem na noge, a ne da preživljavam od nedelje do nedelje. Svakako sam u Berlinu pronašla neke prilike kakve u Bukuruštu nikad ne bih mogla. Tamo odlazim nekoliko puta godišnje, da vidim prijatelje i porodicu i još uvek se osećam kao da pripadam tamo. Zapravo je osećaj kao da nikad nisam otišla, jer me puno stvari vezuje za tu zemlju. Glavne razlike između ova dva grada su njihov ritam: dok je Bukurušet jedan haotično-grozničavi latinsko-balkanski grad u kom lepota i očaj žive zajedno na veoma slobodan način, u Berlinu preovladva haos u kom i dalje vlada neki nemački red. Ne znam da li to što sam rekla ima smislima, ali poenta je da ne mogu da biram između ta dva grada, oba su mi potrebna u životu.

Pomenula si da si studirala filmsku režiju i da je pored muzike, film tvoja druga ljubav. Da je tvoja muzika film ko bi ga režirao? I za koji film bi volela da radiš soundtrack?

Idealno bi bilo da uradim saundtrek za film koji sam sama i režirala, ali evo jednog filma koji mi je veoma zanimljiv i izazovan, a to je "Touch me not", koji je režirala Adina Pintilie.

Tvoja muzika je mračna, atmosferična, a u isto vreme veoma snenolika. Dok slušamo tvoj album A body možemo da zapazimo neke futurističke zvukove, ali takođe i vokale koji podsećaju na neke tradicionalne mantre i horske obrasce. Često kombinuješ veoma raznolike elemente, pozadine, i to tvoju muziku čini tako bogatom i značajnom. Kako bi je ti sama opisala?

Pa, ti si je sada opisala baš dobro … Ne znam. Muzika pre svega mora da se sluša i mislim da je moj posao pre svega da je pravim, a drugi da je opisuju.

Da li sada radiš na nekim novim projektima? Koji su ti ciljevi u 2019.?

Ja stalno radim na novoj muzici i još uvek ne mogu da najavim moja sledeća izdanja, ali biće nečeg novog ove godine, to mogu sigurno da obećam. Mislim da nam je svima, umetnicima, budućnost svetla, dok pratimo svoje najdublje instinkte.

Hvala ti na razgovoru i vidimo se na brodu!

See ya! ;)