Mentalna higijena

Usamljenost se leči rušenjem zidova i spremnošću na rizik

Bila sam na dvočasovnoj tribini o usamljenosti i o tome kako nam psihoterapija pomaže da je prevaziđemo.

pisao Sara Radojković
04 April 2018, 8:13am

Sve fotografije: Vladimir Živojinović

Sećam se kad sam bila mala da sam često slušala o tome kako su „tamo na tom razvijenom zapadu svi nenormalni“ i kako će buduće najtraženije zanimanje u svetu ali i kod nas biti zanimanje psihoterapeuta. Desetak godina kasnije, Srbija je zemlja u tranziciji svake moguće vrste, sebe doživljavam kao nehsvaćenu polu-milenijalku u raljama kapitalizma a urednica me šalje u Dom Kulture Studentski Grad na tribinu koja nosi naslov Usamljenost, u kojoj učestvuje skoro pa celo psihološko savetovalište Mozaik. Kasnije ću skapirati da su oni kao neka psihološka varijanta superheroja iz filma „Liga pravde“, totalno različiti a ujedinjeni pod porukom – ne možeš spasiti svet sam. Samo dobra verzija, čula sam da je film đubre.

Dakle, ta neka zapadna realnost u kojoj se proglašava epidemija usamljenosti, a koja je usko povezana sa porastom depresije i anksioznosti, što će kasnije na tribini potvrditi i dr. Tijana Mirović, postaje i naša realnost. Tih dana je baš jako osećam na sopstvenoj koži, u kancelariji sam povučena, jedva sklopim prosto proširenu rečenicu, konstantno mi se znoje dlanovi, čuka roka, apetit odavno nemam, te verujem da ovaj zadatak, kao i pregledanje tekstova sa temom anksioznosti, ne zapadaju baš slučajno meni.

Činjenica da se tribina održala u Studentskom gradu, mestu na koje volim da odem kad mi treba osećaj zajedništva iako nikad nisam bila domkinja, me dodatno radovala. Takođe, i to što ću moju spisateljsku lupu odmah usmeriti ka nekim mladima koji imaju problem, kao da to nema nikakve veze sa mnom.

Šećkam se naokolo i želim da pričam sa življem iz studenjaka, al'imam problem da ih pronađem. Jedini raspoloženi za priču su momci, koji sami sebe nazivaju studentosaurusi, ne žive u studenjaku ali nikako iz njega da odu. Najduhovitiji od njih mi objašnjava da on jeste često usamljen, da ne može da je pet minuta sam u kući, ali da studenjak leči. Ekipa koja se upoznala na učenju je sledeće godine odmah zajedno išla na more.

Pravi domci su sa druge strane zavučeni u čitaonice koje su delovi domova gde se zapravo uči, užurbano prolaze stazama ili su zaverenički okupljeni u manjim grupicama i koncentrisani na neko gradivo, pretpostaviću. U stvari, verujem da snažno žele da ljudi kao što sam ja i ekipica koju sam srela, slobodno u nekom trenutku odjebu sa svojom druželjubivošću.

Što uskoro i činim, jer bliži se šest časova i tribina počinje. Stvari tamo postaju daleko ozbiljnije.

Prvi je predstavljen dr. Danel Mešković čije su se titule i zvanja nizala jedno za drugim jedno minut. Moj utisak je da je on, budući da je doktor medicine ali i da se bavi genetikom svoja naučna znanja ukrstio sa edukacijama i obukama iz različitih modaliteta psihoterapije, te je na dosta dobar način teorijskom znanju dao jaku šematsku podlogu. Ukratko, svim svojim snagama upirao da svoje ogromno znanje podeli sa publikom, da bude što neposredniji dok vrlo koncentrisano sedi u stolici ispravljene kičme.

On je pričao o tome kako je usamljenost povezana u stvari sa našom strukturom ličnosti, ali i šta je to što tu ličnost čini – koje su njene gradivne jedinice. Kada je podrobnije objasnio sve faktore, objanio je i kako velike verovatnoće da su nam nivoi tih faktora van balasna uzrokuju razne poremećaje poput anksioznosti koje nas zatim guraju u usamljenost koja nas gura u još veći nivo anksioznosti i tako u beskonačnost. Dok ne izađemo iz začaranog kruga. Ali ono što je jako dobra vest je što je čovečanstvo jako uznapredovalo te danas možemo razumeti sva tri nivoa „selfa“.

Ja koji mislim i osećam, ja koji sam svestan sebe da mislim i osećam, i treći nivo ja sam svestan da sam svetan da mislim i osećam. Ovo znam, zvuči jako strašno, ali je u stvari samo šansa da radimo na sebi i napredujemo te sve prepreke na koje nailazimo možemo tumačiti kao informacije koje nas vode ka našem unapređenju.

Kao konačnu reč ohrabrenja podelio je sa nama saznanja do kojih su došla mnoga istraživanja obavljena prethodnih deset do petnaest godina o genima i epigenima, koja, banalno rečeno, govore o tome da gen kao hardver ostaje ali ono što se menja je to što naši geni mogu da budu upaljeni ili ugašeni. Dakle mi u odnosu na našu okolinu, odnosno promenu okoline i putem donošenja odluka možemo da menjamo naš genetički složaj.

„Nije genom naša sudbina već epigenom“, rekao je doktor kao zaključak istučući moć monitoringa i korekcije.

Slušam, klimam glavom, blago zaprepašćena, puca mi predfrontalni korteks od teorije o umu i želim da propadnem u stolicu. Zato sledeća na red stiže dr. Tijana Mirović predsedavajuća Mozaikom, koja pleni svojom toplom majčinskom pojavom i upravo se na odnosu roditelja i dece bazira njeno predavanje. Ona usamljenost vezuje za to da li smo usled brige koja nam je pružena u ranom dobu shvatili da je ovaj svet bezbedno ili nebezbedno mesto. Ukoliko je ovo drugo u pitanju, a verujte mi, roditeljima nije potrebno baš puno da nas pošteno useru pogotovu jer su u sve nezavidnijim pozicijama, imamo tendenciju da se zatvaramo prema svetu zbog straha od povređenosti. Gradimo zidove da bismo se zaštitili ne shvatajući da smo i mi ti koji na taj način ostajemo iza njega. Takvim ponašanjem sebi ukidamo potrebu koja je jednaka potrebi za vodom, vazduhom i hranom a to je potreba za povezanošću sa drugim bićima. Međutim, i ona govori o tehnikama pomoću kojih se takva slika stvari menja, a meni blago kreću da suze oči što nekako prihvatam kao normalnu stvar, valjda je cela ta priča iznova probudila bebu u meni.

Nakon Tijane reč dobija i psiholog Milorad Nedeljković, specijalni pedagog, individualni i porodični psihoterapeut koji svoje kraće izlaganje nadovezuje na koleginicu ali ga okreće u pravcu porodice kao okruženja koje uslovljava naše sposobnosti za dalje povezivanje i modele ponašanja koje preuzimamo. Poseban akcenat stavlja na patrijarhalne porodice u kojima formalno postoji zajedništvo ali je pod strogom kontrolom glave porodice koja jedina ima reč te ukazuje i na rodne aspekte ove priče. U ptriarhalnim društvima kakvo je naše muškarci potiskuju svoje emocije, jer su one „za devojčice“ te time sami sebe stavljaju u izolaciju i nemogućnost komunikacije sa drugima. Psiholog Milorad je visok i stamenit čovek, i dok ga slušam mogu da se zakunem da je sin autoritativnog oca. On daje kao pozitivne primere porodice u kojima se često razogvara o osećanjima i potrebama ali iz asertivnih pozicija, te ukazuje na to da će se ljudi iz takvih porodica mnogo lakše povezati sa okolinom i osećati znatno manji stepen usamljenosti. Neznajući ni sama zašto, kroz glavu mi promiče slika svađe u kojoj moji roditelji urlaju jedno na drugom gađajući se papučama.

Međutim, zaista, ne možemo kriviti porodice zauvek i za sve. Važne su, ali je važno da vidimo šta je ono što mi sami možemo da uradimo.

Pa, prva glavna i najvažnija stvar je da prihvatimo sami sebe, odnosno da shvatimo šta je koncept uslovnog vrednovanja (koji nikako ne treba da primenjujemo) i koncept bezuslovnog prihvatanja (kojim se treba prigrliti oberučke).

O tim konceptima govorila je Irina Radovanović, REBT i kognitivno bihevioralni psihoterapeut, objašnjavajući povezanost između usamljenosti i slike o sebi sa blagom dozom drhtave treme u glasu koju uspešno pobeđuje. Banalno rečeno to je ono kada shvatite da to što niste nešto dobro uradili ne govori da ste vi sami loša osoba. To takođe znači da roditelji treba da prestanu da govore deci - nisi to uradio ti si loš dečak, jer deca pamete samo da su ona loša, ostalo im nije važno. Suštinski, to su koncepti koji rade na tome da utišate onog malog ocenjivača u sebi koji vas tera da vrednujete sebe samo kroz svoja postignuća. Poželjno je da sebe i svet oko sebe prihvatite u njegovoj kompleksnoj celosti kao i da se oduprete mnoštvu, ali zaista mnoštvu nametnunih društvenih konstrukata koji danas postoje. Od toga da morate biti najbolji da biste vredeli, do morate biti uvek i svuda(sve popularniji strah od propuštanja), kao i da to sve uredno dokumentujete na društvenim mrežama koje će zatim i u brojkama da vam predstave koliko ste u nekoj zajednici prihvaćeni i vrednovani. E pa sve to je jedna velika glupost, ne samo zbog toga što je neispravan račin razmišljanja već i zbog toga što je zadovoljene svih tih imperativa vrlo prosto – nemoguće.

I preko društvenih imperativa i pitanja kako samo društvo kao i socijalno-ekonomski poredak utiču na to da smo usamljeni dolazimo do sledeće predavačice na tribini. U pitanju je psihološkinja Dragana Nešković psihološkinja, Geštalt psihoterapeutkinja i medijatorka koja se privatnoj i individualnoj praksi vratila nakon inskustva u nevladinom i korporativnom svetu. Treba li nas onda čuditi ugao iz kojeg ona pristupa problemu? Pritom kada postavljam ovo pitanje nemam nikakvu negativnu konotaciju, već upravo suprotno.

Sve ove karakteristike koje sam dodelila govornicima tribine govore samo o jednoj stvari – ovi ljudi znaju o čemu pričaju. Prošli su sito i rešeto.

Zato nam upravo Dragana skreće pažnju na štetnost koju svet opsednut hiperprodukcijom i instant kulturom donosi našim dušama. Kako sve to utiče na bliskost koja je sve samo ne laka i trenutačna? Naravno, svet u kome živimo neće se promeniti preko noći ali možemo sebi postaviti sledeća pitanja na koja nam Dragana skreće pažnju:

- Kako ostvariti autentični bliski susret kada sebi gotovo da ukidamo neverbalnu komunikaciju?

- Kako se vezati kada nije uvek lako i prijatno a navikli smo da je sve na klik?

- Kako se odupreti tiraniji sreće i tiraniji potpuno pogrešno svaćenog „mi“?

- Kako na upoznavanje sebe utiče odsustvo vremena za kvalitetnu usamljenost i samorefleksiju?

- Kako biti kvalitetno sam kada smo primorani da smo stalno konektovani dok živimo hiperbrzo i previše intenzivno?

- Kako doći do sebe i drugih kada je jako važno da konstantno ganjamo uspeh i postižemo rezultate?

- Kako u vremenu neoliberalizma, gde se stalno takmičimo, da rizikujemo da pokažemo ono što zaista jesmo - da pokažemo da smo ranjivi i da ne možemo uvek sve?

- Kako u svetu opsednutom perfekcionizmom da nesavršenom sebi dozvolimo kontakt sa drugim nesavršenim bićem a samim tim i pravo na greške?

- Kako dozovoliti da nas susreti sa drugima zaista pomeraju u nepoznatom pravcu koji ne možemo iskalkulisati?

Kako, kako, kako, kako, rokala me je poštovana Dragana pitanjima, ali jednim zaista milim i prijatnim glasom, koji me je usmeravao na to da nemo klimam glavom. Ipak, odovor na mnoga možete pronaći ako se izborite za svoje vreme, oduprete raznoraznim tiranijama i pustite plej, te ceo ovaj razgovor saslušate u celosti i na miru u svoj svojoj kompleksnosti koju sam ja morala da kompresujem.

Jedno je u svemu ovome ipak sigurno, rad na sebi je proces i traje zapravo ceo život. Ništa od svega navedenog nije lako, ali ono što je najvažnije je i da nije nemoguće.