Umetnost

Ova košmarna burger umetnost je savršena metafora za Ameriku

Skulpture od čarapa i političke slike Arona Džonsona izgledaju kao autsajderska umetnost na esidu.

pisao Julia Gray
17 April 2018, 1:18pm

levo:Toothy Burger, 2017. desno: Son of a Gun, 2016. Sve fotografije dobijene ljubaznošću umetnika

Svet je za umetnika Arona Džonsona počeo da se komplikuje i raspada kada je Džordž W. Buš bio predsednik. Politički i društveni haos koji je nastao posle 11. septembra i rata u Iraku inspirisao je ovog umetnika iz Bruklina da uz pomoć slika i skulptura nalik crtaćima izrazi ljudskost u najsirovijem i najizopačenijem obliku.

Njegove brilijantne halucinacije o seksu, nasilju i hamburgerima utapaju se u američku ikonografiju. Oštrozuba čudovišta i mutirani kauboji jedu palačinke i ljudsko meso. Ali iza grotesknog spektakla, Džonson iskopava unutarnju nežnost – ona se manifestuje kao topao zagrljaj čudovišta, ili paničan pogled u oku ljudoždera.

Nakon godina neumornog opisivanja ove iskrivljene stvarnosti akrilnim slikama, Džonson je počeo da eksperimentiše sa opuštenijim formama, kao što su skulpture napravljene od starih čarapa. Nove teksture su mu donele slobodu da zakopa dublje u svoju psihu, otkrivajući podsvesne obrasce intimnosti i agresije. Od sada do 5. maja, Džonson ima samostalnu izložbu, Turkey Pistol Dinner, u galeriji Sebastijan Adrien u Parizu. A od 7. juna do 6. jula, imaće samostalnu izložbu u galeriji Džošua Liner u Njujorku.

VICE se sastao sa Džonsonom da porazgovara o Trampu i gomilanju čarapa, i da ode u obilazak njegove ustreptale distopije.

Trampov miting, 2017, akril na papiru

VICE: Kod tvog rada ima nečeg stvarno uznemirujućeg, a ipak razigranog. Da li je ta tenzija nešto što si želeo da posmatrač oseti?

Aron Džonson:
Uvek me je zanimala groteska i to kako humor i horor mogu da idu zajedno, kako odvratnost i lepota mogu da rade zajedno, ili erotika i smrt. Kao par monstruma koji deli nežan trenutak. Mora da postoji ravnoteža.

Deluje kao da skoro saosećaš sa čudovištima. Kako bi opisao njih i svet u kome žive?

To je naslikani svet koji odslikava ovaj, kao da ga boje i ja filterišemo. Ovo je svet u kome se pamti da smo mi životinje, samo tela u kojima duhovno sopstvo provodi neko vreme. Mi smo biološka stvorenja koja jedu i vare stvari, a tamo negde ima stvorenja koja verovatno žele da pojedu i svare nas, tako da na ovim slikama ima mnogo usta.

Ja ta stvorenja ne razumem u potpunosti, niti znam kako da ih opišem, i stoga i nastavljam da ih stvaram. Umeju da mi deluju veoma stvarno. Proces slikanja ih manifestuje. Moja uloga je izgleda da im otvorim portal da se pojave. Vidite cikluse života i smrti, seksa i smrti, stvaranja i destrukcije.

Kaubojska kafa, akril na poliesterskom tkanju, 2015

Na svoje scene i likove ne gledam kao na posebno narativne, već više kao na duhove, uklete duše sa određenom vrstom američke podsvesti. To je nešto o čemu razmišljam sada, u Trampovo doba: šta da radiš kada ti svet deluje toliko opak i zao? Osećam se kao da smo i dalje okruženi velikom ljubavlju i svetlošću, i da samo treba da ih otkrijemo. To je ta vrsta dualizma na tim slikama.

Svake godine napravim nekoliko dela iz kategorije „groteskna Amerika“. Moje slike iz 2008. su sve bile naslikane na američkim zastavama. To je bila poslednja godina mandata Džordža W. Buša, pa je na mojim radovima te godine bilo dosta kauboja, razmišljao sam o toksičnoj muževnosti američkog muškarca. Bilo je bombardera napravljenih od kita koji su bacali hamburgere. Razmišljao sam o ratu u Iraku, našoj reakciji na 11. septembar, o globalizmu, i širenju američke treš kulture.

Levo: Gladni burger, 2017, akril i čarape. Desno: Čizburger i kauboj, 2017, akril na poliesterskom tkanju

Tvoj vizuelni jezik – kauboji, zubi, brza hrana – ostao je prilično dosledan.

Moj jezik govori animalnim aspektima ljudskosti. Naši zubi mogu da budu prilično nasilni, kada razmislimo o stvarima koje jedemo. Pica i hamburger mogu da budu dobri predstavnici američke treš kulture, naročito kada pomislimo na brutalnost u klanicama. Nasilje potcrtava toliko veliki deo našeg savremenog sveta. Sve je to na neki način umotano velom konzumerizma. Burgeri koje ja pravim ne izgledaju toliko benigno, malo su ekspresivniji po pitanju nasilja koje stoji iza njih.

Na pecanju', 2017, 72 x 108, akril i čarape na platnu preko panela

Kako misliš da se tvoja praksa razvila nakon što je Tramp izabran?

Bila mi je potrebna doza eskapizma, što je izrodilo Na pecanju. Ja sam odrastao u Minesoti, pa je ideja odlaska na pecanje bila kao beg iz stvarnosti. Pomislio sam da bi bilo zanimljivo uzeti neke bezazlene teme – odlazak na pecanje, vožnja pikapa na seoskom putu, ili odmaranje u vreloj kadi – i od tih opuštajućih, eskapističkih scena napraviti monstruozne i pokvarene. Ideja je da nema izlaza.

Da, ideja da „nema izlaza“ je takođe postala jasna time što si odlučio da tema tvojih slika bude Tramp.

Niko nije zaista verovao da će Tramp pobediti, ali ja sam imao osećaj da već mogu da vidim užasne, monstruozne slike sa Trampom koje ću naslikati, ako ipak pobedi. Zamišljao sam te vrtloge zuba na njegovom licu i stomaku, spremne da progutaju čitav univezum.

Kada je pobedio, obuzela me je ideja da napravim te radove. Kada sam naslikao Trampov miting, dosta sam se fokusirao na gomilu, što me je dovelo do toga da naslikam svakakva brutalna sranja – američke zastave i monstruozna lica, atomsku bombu koja eksplodira u lobanji, povraćanje smokija, crnca koga tuče belac. A Tramp stoji tamo nag, sa najmanjim mogućim penisom.

Topla kupka', 2017, akril i čarape na platnu preko panela

Da li misliš da je važno da se groteskno prikaže sa dozom humora?

Da, svakako. Želim da pružim stvarno velikodušno i bogato iskustvo posmatranja, slike koje posmatraču daju mnogo. Na primer, svojim slikama sa čarapama želim da dočaram osećaj apsurdnosti, neočekivanog kvaliteta i smisla za humor, time što stvaram takve oblike čarapama.
Počinjem tako što jednostavno natopim čarape lepkom i vodom, bacam ih na platno i polijem bojom. To jednostavno deluje tako glupo i zabavno, čarape kao bezočan materijal koji se stavlja na svetinju slike.

Da li bi te radove nazvao slikama?

Mislim da jesu u okviru domena slikarstva. Ali sviđa mi se kako – u smislu konteksta i istorije slikarstva – lepljenje čarapa na platno ugrožava čistotu onoga što bi slika trebalo da bude. Takođe je zanimljivo kako te čarape mogu da imitiraju unapred pripremljen potez četkicom. Pogiravao sam se idejom debelog impasto poteza četkicom, pa je ovo na neki način šala o tome, ali i posveta tome.

Kao nekakva autsajderska umetnost.

Mislim da je zanimljivo kako umetnost koja se tradicionalno smatrala za „autsajdersku“ sada biva spremno prihvaćena od strane „unutrašnjih“ krugova. To mi se dopada. Ono što mi se ne dopada je kada je rad toliko „insajderski“ da ima smisla samo veoma malobrojnoj publici. Ja volim da stvaram radove koje može da razume svako ko voli dobar film, knjigu ili pesmu, bez potrebe da bude potkovan u teoriji umetnosti.

Samostalna izložba Na pecanju, Joshua Liner galerija, Njujork, April 2017

Na tvojim portretima se dešava toliko mnogo toga, u smislu spajanja humora sa užasom i figurativnog sa apstraktnim.

Dobar primer te dihotomije bi mogao da bude čovek čije je lice napravljeno od pištolja od čarapa, i žena napravljena od takosa. Meni je smešno što lice može da bude napravljeno od takosa, i da ti takosi mogu da budu napravljeni od čarapa. Listić takosa bi mi mogao da bude komadić kože, a meso iz takosa bi mogao da bude ljudsko meso ili utroba. Uvek su me zabavljale grozne stvari u stilu Garbage Pail Kids.

Kod Puškinog sina mi se dopadala ideja da uzmem mašinu za ubijanje, rastavim je i ponovo je sastavim od nečeg mlitavog, impotentnog i bezopasnog. Pomislio sam da bi bilo zanimljivo upariti mladalački sadržaj sa fokusiranom veštinom, da bi se dobio blještavi, gotovo dopadljivi odsjaj slike, a onda to staviti to u kontekst na koji će prva reakcija biti daleko od toga da pomislite da je lepa.

Gručo naočare, 2017, 6x8x6, akril i čarape

Odakle ti sve te čarape?

Pa, ubrzo sam shvatio da mi treba mnogo više od mojih starih čarapa, pa sam na Fejsbuku počeo da postavljam molbe da mi ljudi šalju svoje stare čarape. Ljudi nisu znali šta radim s njima, pa je to bila zabavna stvar. Kada bi mi ljudi poslali svoje čarape, ja bih im poklonio mali crtež.

Ta razmena i taj proces su od mog rada napravili manje samotni poduhvat. Dopadala mi se ta interaktivnost i saradnja. A volim da mislim da se u čarapama možda zadrži mali deo svesti ljudi koji su ih donirali. Na taj način, ove stvari postaju kao nekakvi prenosnici kolektivne svesti.

Koristiš mnogo medija i procesa. Da li je svaka metoda u korelaciji sa određenom namerom?

Nedavno sam istraživao tehniku upijanja, kod koje je reč samo prskanju boje na papir, koji je upije, i to samo radiš iznova i iznova, tražeći delove tela i oblike u mrljama, a onda ih izdvojiš i dopuštaš narativu da se tokom procesa sam razvije.

Ne postoji posebna namera. na Mitingu palačinki nisam planirao da uključim Trampa, ali on se jednostavno sam pojavio u razmrljanim oblicima. Oklevao sam da ponovo prikazujem Trampa, ali zbog tog otpora je izraz samo postao jači. Prepuštanje kontrole metežu boja dozvoljava podsvesnom ili neočekivanom da se pojavi u narativu, što otvara put za mnogo apstraktnije značenje.

Maks Ernst je radio veoma sličnom tehnikom, i koristio ju je da kopa po podsvesti. Kod rada postoji mnogo dobrodošle spontanosti. Mislim da u svakom mom različitom procesu postoji aspekt toga. Mislim da mi je konačno okej ideja da deo moje prakse mogu da budu svi ti različiti kanali, i da to sve može da bude deo celine mog dela.