Ljubavne veze u doba "odliva mozgova" u Srbiji

Kapiram da se niko od nas nije iznenadio kad je prošle godine izašlo istraživanje koje je sproveo Svetski ekonomski forum da je Srbija prva među 140 zemalja koje su učestvovale u ispitivanju o "odlivu mozgova" - obrazovanih mladih ljudi koji napuštaju domovinu u potrazi za nečim boljim, drugačijim. Svi imamo nekog "preko" i skupljamo pare da odemo kod tog nekog, u jedinstvenoj prilici da odemo u inostranstvo i ne plaćamo smeštaj.

Nekad se radujemo što možemo da organizujemo ovakve akcije, a nekad smo smoreni, jer primećujemo kako nam se društvo smanjuje - ko god je mogao, zapalio je, čini nam se.

Sa dobrim prijateljima nekako uvek održiš kontakt, barem pored 100 miliona društvenih mreža. Problem je u situaciji, gde je odlazak "preko" često neminovnost - kako održati kontakt sa voljenom osobom. I ne samo to - kako ući u nešto, kad su šanse pola-pola da će jedno od dvoje koji se muvaju hteti, ili već radi na tome da nađe posao u inostranstvu.

Ako spadaš u grupu mladih u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim, kada se najčešće planira porodica, jasno ti je da i u idealnim uslovima gde oboje imate posao, plate pokrivaju troškove, imate zdravstveno i stan, tu porodicu ćete, statistički je verovatnije, zasnovati u inostranstvu. Što bi stariji rekli, "beda na vrata - ljubav kroz prozor."

Pošto je preseljenje u zemlju sa normalnijim uslovima života velika verovatnoća za mlade iz grupe "odliva mozgova", o tome kako će ono uticati na vezu treba razgovarati na vreme. Zato je bilo zanimljivo čuti iskustva onih koji razmišljaju o tome šta će da rade u situaciji da im partner zapali, ali i onih koji su prošli kroz veze na daljinu. Pitali smo ih da li su optimisti i šta bi poručili vršnjacima, kao i na šta sve treba obratiti pažnju da bi ljubav i dalje tinjala.

U vezi smo bili četiri godine, što implicira da smo bili ozbiljni. Ja razmišljam da se preselim već punih 20 godina, ali plan nisam razradio jer nikada nisam imao ozbiljnu alternativu boravku na crno u inostranstvu. Zajedničke planove nismo konkretizovali zbog životnih okolnosti – „ona je još studirala, a ja sam radio", što bi rekli Idoli. Naša veza je počela dok je ona još bila na master studijama u inostranstvu, pa se potom vratila. Ubrzo nakon povratka, počeli su službeni putevi u inostranstvo, a potom i aplikacije za doktorske studije. Prijatelji su nam govorili: „Kako vi izdržavate, svaka čast". Nije mi teško padalo što je bila preko, nekako sam se navikao vremenom. Problem je nastao oko toga koliko puta bismo se čuli.

Dopisivali smo se svaki dan, po ceo dan, ali je „mene bilo premalo na Skajpu". Kad mi je rekla da je „možda ipak bolje da ne dođem kod nje, nego da sačuvam pare da odemo negde kad se ona vrati", shvatio sam da nam veza neće opstati.

Ostajanje u Srbiji je sranje, šteta što nikad nismo imali ozbiljnu priliku da tražimo politički azil u inostranstvu. A veze na daljinu – nemam pojma, svačega sam se nagledao među prijateljima. Neke uspevaju i pored svih sranja, a u nekim vezama ljudi jednostavno gledaju svoje dupe i iseku sve prepreke na putu ka svom „cilju", pa i one koje „vole".

Đorđe, 35

Bili smo pet godina u vezi i još nekih mesec dana kako je otišla u Nemačku. Veza je bila ozbiljna i planirali smo, naravno, i da se uzmemo kako bih lakše prešao da živimo i radimo zajedno. Na aerodromu mi je baš rekla da želi da se venčamo i da ne želi sama da bude u nekom tamo gradu bez igde ikoga.

Priča o poslu u Nemačkoj je počela kada nikako nismo mogli da nađemo ovde nikakve poslove. Savetovali su je njeni roditelji jer ima rodbinu tamo. Ona se baš zagrejala da uči jezik i da pređe tamo, meni je učenje teže išlo.

Kako se bližio dan njenog odlaska, sve češće je dolazilo do nesporazuma. Sve vreme sam, naravno, razmišljao o tome da i ja odem što pre, da radimo dok ne stvorimo nešto i neke preduslove za porodicu. Kada je otišla, samo mi je ostalo u glavi da i ona to isto želi. Video sam budućnost sa njom i baš sam se mnogo potrudio oko učenja jezika.

U početku smo se čuli svakog dana i dopisivali i dok je bila na poslu. Nakon četiri meseca kako mi se nije javljala, shvatio sam da je jednostavno prestala da me voli, da misli o nama i da me je ostavila zbog nečeg što meni nikada neće biti jasno. I pored svega, mislim da su veze na daljinu moguće, da sve zavisi od situacije i da je najvažnije da se ljudi vole da bi opstali.

Trenutno mislim samo na sebe i da se izvučem iz zemlje. Ja Srbiju volim i želim da se vratim, ali je trenutno nepodnošljivo. Ne želim da se preselim, ali moram i nadam se da ću i moju porodicu da prebacim tamo gde budem uspeo da nađem dobar posao.

Stevan, 27

Nas dvoje nismo dugo zajedno, malo više od dva meseca. Ali družili smo se godinama pre toga, pa samim tim, i stvari se nekako odvijaju drugačije i brže. Pored njega se osećam sigurno i mirno. O zajedničkim planovima razmišljamo, u tom smislu da ja već godinama znam da on planira da ide u inostranstvo i da je počeo da uči jezik. Kada smo počeli da se zabavljamo, krenuli smo da pričamo da bih mogla i ja da počnem da učim jezik i da zajedno odemo. Malo sam istraživala gde bismo još mogli da odemo, jer ako već planiram da idem negde preko, volela bih da izaberem neku zemlju sa lepšom klimom. Nisam ljubitelj skandinavskih zemalja, iako znam da im je standard dobar.

Pre veze sa njim sam razmišljala o odlasku u Ameriku, ali tada sam bila mnogo mlađa i odustala sam od te ideje odavno. Sada ova situacija sve menja, jer sa jedne strane, ne želim da odem, a sa druge, želim da budem sa njim. Ako na kraju dođe do toga da se to sprovede u delo i on ode, pakujem se i ja i odlazim sa njim.

Mislim da njegovo preseljenje neće biti problem za našu vezu, jer i kada smo razgovarali o drugim opcijama i zemljama, uvek je bio vrlo otvoren i spreman da uzme u razmatranje, tako da znam da ćemo naći kompromis.

Tijana, 31

Kada sam upoznala N, bila je to neka ludačka privlačnost i uleteli smo u varijantu seks-kombinacije, jer zbog trenutnih poslova na kojima smo radili, oboje smo imali neke velike projekte koji su baš tad krenuli, nismo imali vremena za bilo šta više, pa je to u startu bilo okej. Već posle prvih mesec dana, kada se odnos intenzivirao, on je počeo priču kako njegova firma ima predstavništvo u Francuskoj i kako planira tamo da pređe i ostane zauvek, pa da zato ne želi da se vezuje za bilo koga da mu to ne bi komplikovalo situaciju. Ja sa bila okej sa tim neko vreme i kad sam htela da prekinem, rekao mi je da ipak nešto oseća i da ne bi da propusti možda nešto lepo, jer ko zna kad će to sa firmom da mu se realizuje.

Odlučila sam da mu dam šansu i onda smo tako godinu dana funkcionisali sa pet raskida, kad god bi se on istripovao da treba da se unapred odalji zbog Francuske. Prijatelji oko nas su navijali da pokušamo, jer su svi govorili da smo super par, ali da je on pod stresom, jer nikad ranije nije imao ozbiljnu vezu. Posle godinu dana odmeravanja kako i u kojoj meri da ga pitam šta planira, da li sa mnom išta planira, a da ga to slučajno ne guši, da ga ne opterećujem i svašta nešto, da se on kao posebna pahuljica ne bi slučajno istopio, dojadilo mi je da gušim svoje potrebe i prekinula sam definitivno.

Sve to vreme razmišljala sam o tome da li bih otišla sa njim, i nikad nisam do kraja razradila plan, jer je on izbegavao tu priču. Imam ovde okej posao, ali bih, iskreno, otišla odavde samo da ne gledam ovaj čemer i da se pravim da je meni super, dok je ljudima oko mene grozno. Otišla bih zbog njega tad, da, da je to želeo i da je postojala šansa da ja nađem posao, ništa specijalno, samo da ne sedim kući. Govorim francuski i španski super, radim kao ekonomista, ali sam radila i gomilu drugih poslova, brzo bih se snašla. On je par meseci posle našeg raskida napravio neki skandal u firmi i dobio otkaz, tako da mu je propala ta varijanta. Mene šest meseci zove da se pomirimo, a ja to uopšte ne želim. Mislim da je ova situacija sa potencijalnim preseljenjem bila dobar test da vidim na čemu sam sa njim i šta želim, odnosno ne želim od života. Veze na daljinu svakako ne bih htela.

Isidora, 28

Kad sam završio faks, upisao sam master, tokom kog sam išao na praksu godinu dana u firmi koja je trebalo da sve nas sa stipendijom posle toga zadrži, ali su nas ispalili. Posle toga, četiri godine sam bio bez posla i pokušavao da odem negde preko, bukvalno bilo gde, gde mogu da imam pristojnu platu. Čak sam razmišljao i o Sibiru. Nisam se sa ljudima družio, nisam imao devojku, samo me je opterećivalo to što nemam posao.

Kad sam digao ruke od svega, sasvim slučajno je ispalo neko mesto u opštini, prvo na tri meseca, pa na šest meseci i onda na još godinu dana. Počelo je konačno sve da dolazi na svoje mesto. A onda sam upoznao tadašnju devojku koja je živela u Austriji, a ovde je bila preko leta. Zaljubili smo se mnogo baš i odmah smo krenuli da pričamo šta bi moglo da bude najbolje rešenje. Ona je imala super posao i tamo je živela od rođenja, pa je sve nekako bilo u tom pravcu da bi eventualno trebalo i ja da pređem tamo. Kad se vratila nazad, teško mi je palo. To na daljinu je trajalo nekih osam meseci, od čega smo većinu vremena provodili na Skajpu, ja sam otišao dva puta kod nje i ona je jednom došla ovde.

U nekom momentu je postalo neizdrživo i bilo je ili se razilazimo ili se venčavamo. Bilo mi je teško da dam otkaz, posebno što mi je šef bio super i što su se cimali od samog početka da što duže ostanem. Kad sam prešao, u početku je bilo super, jer se nismo razdvajali, a posle je bilo malo i nekih kriza najviše zbog toga što sam se ja osećao nekako nesigurno, znao sam da nemam nazad ništa. Međutim, sada smo ušli u fazon, znam dosta ljudi, imamo sina od godinu dana, moja majka je trenutno kod nas u Beču i sve je uglavnom okej. Sada se nikad ne bih vratio, ali ne znam ni šta bih nekome savetovao. Veze na daljinu su baš teška priča, kako ja mislim, ali važno je da znate sa sobom šta želite i šta vam je bitno, jer ne možete uvek da imate sve.

Miloš, 33

Još na VICE.com

Šta mladima koji su u inostranstvu najviše nedostaje iz Srbije

Svi mi mladi i nezaposleni u Srbiji

Kako da se preseliš u inostranstvo kada si mlad i švorc