Milivoje Ćirković za VICE: Penal Njukaslu bio je moj prvi u karijeri
Sport

Milivoje Ćirković za VICE: Penal Njukaslu bio je moj prvi u karijeri

O izgubljenim kopačkama Taribo Vesta i sudbonosnim penalima na utakmici Njukasl - Partizan
24 Jul 2017, 9:08am

Nedostatak novca, prazan indeks i britanska viza su razlozi zbog kojih nisam otputovao na revanš meč kvalifikacija za Ligu šampiona Njukasl – Partizan 2003. godine. Povreda noge na fudbalu me je ostavila da tu utakmicu gledam kod kuće. Društvo mi je pravio moj ćale Milivoje.

U tom trenutku nisam ni slutio da od te večeri rođenog oca neću više zvati Milivoje, već isključivo Ćirković. U momentu kada Milivoje Ćirković kreće da izvede penal, ćale prosipa teoriju da nema šanse da promaši, jer se samo pametni ljudi zovu Milivoje. Došlo mi je da ga zadavim zato što maleriše. Ali, ispostavilo se da je bio u pravu. Mali je broj fudbalera za koje možemo da kažemo da su pametani, normalani, pristojni. Jedan od takvih jeste Milivoje Ćirković. Razgovor sa njim mi je to samo potvrdio.

Bežeći od rata u Bosni porodica Ćirković svoj novi dom počinje da gradi u Novoj Pazovi. Paralelno sa domom u tom gradiću nedaleko od Beograda, Milivoje počinje da gradi i svoju fudbalsku karijeru. Preko Radničkog iz Nove Pazove, Budućnosti iz Valjeva I Milicionara, 1999. godine stiže u Partizan. U Partizanu ostaje sve do 2010. godine kada i završava svoju karijeru. Za Partizan debituje u kup utakmici protiv Spartaka u Subotici. Svojim igrama, ponašanjem, borbenosću i brojem odigranih mečeva u dresu Partizana zaslužuje da se nadje u društvu legendi FK Partizan, a u srca svih navijača je nesumnjivo ušao u Njukaslu.

Na polusezoni 2002. godine odigrala se velika promena u klubu. Lotar Mateus menja Ljubišu Tumbakovića na mestu trenera. Kako je to sve izgledalo vama igračima?

Svi mi koji smo igrali kod Tumbakovića, i dan danas kad ga vidimo, imamo određeno strahopoštovanje prema njemu. Ko god da se tada pojavio da bude trener, bio to Mateus ili bilo koja druga zvezda, kao što je danas Murinjo, mi bismo bili skeptični. Tumba je osvojio toliko titula, stvorio toliko igrača. On je, jednostavno, bio naš fudbalski otac. Ljudi iz kluba su nam objasnili da je Tumba zaslužio da posle toliko godina u Partizanu ode u inostranstvo i unovči svoje trenersko znanje. Uprava je prepoznala da samo veliko ime može da ugasi vatru koja je tinjala u ekipi usled Tumbinog odlaska. Izbor je pao na Mateusa.

Kakav je tvoj utisak o Mateusu?

Od prvog kontakta videlo se da je Lotar fudbalska veličina, koji zna šta hoće. Prešli smo na sistem 3-5-2, jasno je znao kako želi da mu ekipa igra. Ali važnija stvar od sistema igre i same taktike jeste što nam je Mateus doneo nesto što je kod Tumbe falilo. Doneo nam je agresivnost i upornost. Takođe, trebao nam je neko ko će da komanduje sa klupe. Mateus jedino nije igrao pripremne utakmice, sve ostalo, svaki trening, svaku vežbu je odradio zajedno sa nama. Ja sam bio ubeđen da bi on bio najbolji igrač ekipe samo da je hteo da igra. I kad mi od 25 godina vidimo čoveka od 42 kako trenira, pogledamo se u oči i kažemo:" Kad može on, možemo i mi."

Sezona 2003/2004. ostaće zapisana u istoriji kluba kao sezona prvog ulaska u Ligu Šampiona. Međutim, početak nije bio baš sjajan?

Problem je što je kod nas sve crno ili belo. Tako je i počela ta sezona. Loši rezultati na pripremama. Tada je Mateus reagovao i stavio nam do znanja da je fudbal samo igra i da ako izgubimo nije smak sveta. Da treba da izađemo da se igramo fudbala i da damo sve od sebe. A, rezultati će doći. Dolaze utakmice sa Jurgardenom. U prvoj smo se dosta ispromašivali i odigrali 1-1. U drugoj ponovo loš pocetak, poveli su jedan nula, mi smo izjednačili u drugom poluvremenu. Samo par minuta posle izjednačenja dolazi do odlučujućeg trenutka. Sudija svira penal nad Stojanoskim. Taj penal smo dobili zahvaljujući Mateusu. Vidi se na snimku kako je ruski sudija prvo pogledao Lotara, koji je skočio sa klupe, pa onda pokazao na belu tačku. Realno to nije bio penal. Da je bilo ko drugi tada sedeo na klupi Partizana sudija ga ne bi svirao. Jurgarden smo prošli bukvalno na autoritet Lotara Mateusa.

Stižemo do dvomeča sa Njukaslom.

U Beogradu smo promašili četiri, pet stopostotnih šansi i na kraju izgubili sa 1:0. Na revanš smo krenuli bukvalno samo da se ne obrukamo. Da ne doživimo još jednu "petardu". Plus, pred revanš čitamo u novinama kako su oni podigli kredit ne znam koliki na konto ulaska u Ligu šampiona, kako im je sponzor povećao budžet za 30 posto, Robson slavi dvestoti meč na klupi Njukasla. Bukvalno ideš da igraš samo zato što moraš.

Mnogo je priča o dešavanju u svlačionici pred sam meč. Kako je zaista izgledao taj sastanak pred utakmicu?

U početku je sve bilo kao i uvek. Mateus nam je objašnjavao šta i kako ćemo da igramo. Rekao nam je da još ništa nije gotovo. Takođe je rekao da se mi ne borimo samo za nas i za Partizan, već za čitavu Srbiju. Ali sve su to standardne priča, ništa posebno. Međutim, sve vreme sastanka Taribo Vest nešto sebi šapuće u bradu, priča, ko zna šta, sam sa sobom. I u jednom trenutku Taribo ustane i kaže Marku Vjetroviću, tadašnjem potparolu Partizana, da kaže Mateusu da izađe sa sastanka, da nas ostavi same. Na to se Marko zbunio i pita: "Kako to da mu kažem?" Taribo insistira: "Ništa ti ne brini, samo ti to njemu prevedi." Marko to prevede Mateusu, i ovaj kao veliki čovek i sportista, oseti šta treba da se desi i izađe bez reči. Sedimo svi, čekamo šta će da se desi, par minuta ništa . Taribo i dalje priča nešto sam sa sobom. U jednom trenutku kad je on izmolio šta je već molio, skače, kreće da udara rukama po stolu i počinje da se dere:

"Šta pičke engleske, šta koji kurac. Oni su obične jajare. Pokažeš im zube i oni se odmah useru. Ja sam sa Okserom tako igrao i izbacili smo ih. I mi ćemo ove da izbacimo. Mi njih sigurno prolazimo, tako je bog rekao, tako je zapisano!"

U tom trenutku sam ja, a pričajuci posle i sa saigračima, saznao i da većina ostalih igrača, osetio kao da mi je neko skinuo svu tenziju i tegobu od te utakmice sa vrata. Taj aplauz, čitava ta emocija, sve nas je to ponelo. Zanimljivo je da tri sata pred utakmicu Taribo kaže da nema kopačke. Zaboravio da ih ponese. Pošto nije radio trening veče pred utakmicu zbog bolova, nije primetio sve do par sati pred meč. I onda jurcanje po Njukaslu da mu se nađu kopačke. Pa mu nasli neke sa 13 krampona, a ono počela kiša. Pa juri sa šest krampona, da se ne bi klizao. Jedva se skrpio.

Kako je izgledala sama utakmica?

Sećam se da oni kreću sa centra. Odmah šalju dugu loptu ka Šireru. Taribo u skoku sa Širerom i odmah mu servira lakat u glavu. Odmah tenzija. Sledeći duel, Malbaša odnosi jednog njihovog igrača i dobija žuti karton. Svi smo se nekako okuražili i krećemo na njih najjače sto možemo. Kada se završilo poluvreme shvatamo u svlačionici da smo odigrali u najmanju ruku ravnopravno sa njima. Sve te priče pred meč, potcenjivanje, 65.000 ljudi na stadionu, Širer najbolji igrač Engleske u tom trenutku, a ništa bolje od nas nisu odigrali. Tad smo počeli zaista da verujemo da možemo da prođemo. Ivica Iliev postiže gol na asistenciju Saše Ilića, i sad smo već skroz u igri, skroz ravnopravni. U produžecima smo dosta pali i samo zahvaljući Ivici Kralju koji je skinuo jedno pet zicera izborili smo penale.Tada smo počeli da verujemo i u Taribove reči da je bog na našoj strani, da su se neke sile stvarno umešale.

Kako je pao izbor ko će da šutira penale? Kako su tebi na terenu ti penali izgledali?

Mateus je pitao ko može da šutira. Sale Ilić se odmah javio da ne može, posle njega i Delibašić zbog grčeva. Mi ostali smo ćutali. Onda je Mateus doneo odluku da prvi penal šutira Malbaša, kao standardni izvođač te sezone, posle njega šutiraju najstariji i najiskusniji, Nađ, Čakar, Stojanoski i na kraju Ivica Iliev pošto je Mateus imao veliko poverenje u Ivicu i poseban odnos i komunikaciju sa njim. Posle pet serija rezultat je 2-2. Oni postižu gol i Sale koji se javio da ne može da šutira, sam uzima loptu i preuzima svu odgovornost na sebe. Svi se sećaju mog penala ali mislim da je Sašin značajniji, jer da je promašio sve bi bilo gotovo.

Kako je došlo do toga da odluka pada na tebe?

Posle tog penala, kad se vraćao ka centru, Sale me je pogledao i rekao da uzmem ja da šutiram sledeći penal. Pogodilo se da Hjuz promašuje penal za Njukasl, i da ponovo mi imamo penal za prolaz. Da je odluka na meni. Ja nikada nisam imao priliku da šutiram penale osim na treningu, ali on je imao poverenja u mene. Posle mi je rekao da je znao da nema šanse da promašim penal. Međutim kad sam ja uzeo loptu svi sa klupe skaču i traže da Ivica Kralj izvede penal, jer je dva odbranio, imao je svoje veče. Međutim ja sam već krenuo ka golu. Čak je i Miša Radaković vikao: "Ne, nemoj samo on!" Postoji još jedna anegdota oko tog penala, kad je Iliev krenuo da šutira Zeka kaže: "Evo nama para," a Bjeković mu odgovara: "Kome je još Makedonac doneo pare." Kada sam ja krenuo ka lopti Bjekovic kaže: "Zeko kupuj karte za avion evo nama para," a Zeka će na to:"ako nam ovaj Bosanac donese pare treba svi da se pobijemo."

O čemu si razmišljao dok si prilazio beloj tački? Šta se u tim trenucima igraču mota po glavi?

Dok sam gledao sa centra, zapazio sam da kad naš igrač šutira levom nogom golman se baca u svoju levu stranu, a kad šutira dešnjak u svoju desnu stranu. Dok sam išao ka penalu Given je postajao sve veći i veći, a gol sve manji. Bio sam ubeđen da će se baciti u desno, tako da sam odmah znao u koju stranu ću da šutiram. Kroz glavu mi je prolazilo samo da ne promašim ceo gol. I kada pogledaš realno, taj penal je loše izveden, poluvisoka lopta, dva metra od stative. Da se bacio na tu stranu, Given bi sigurno odbranio taj penal. Kada sam video da ulazi u gol krenu sam da trčim ka navijačima. Ogromna erupcija emocija, svi su trčali na različite strane, svi smo se prosto pogubili. Onda u slavčionici jako emotivan govor Mateusa, gde je rekao da mu je to najsrećniji trenutak u karijeri posle osvajanja svetskog prvenstva. Pa doček navijača na aeredromu, zakrčen autoput sve do Teleoptika. Mnogo emocija.

Igrate Ligu šampiona u ubedljivo najjačoj grupi?

Žreb je bio kao stvoren za prvo učešće u Ligi šampiona. Real sa svim svojim galaktikosima, Porto osvajač Lige šampiona te sezone i Olimpik Marsej finalista Kupa UEFA. Nismo imali šta da izgubimo. Naše je bilo da izađemo i da se igramo fudbala protiv najboljih evropskih ekipa. Iz takvog pristupa su se i iodile dobre partije i egal mečevi sa Realom. I sa Olimpikom smo bili skoro do kraja utakmice u trci za treće mesto u grupi. Falilo nam je malo sreće u tim mečevima, a malo i iskustva.

Posle te sezone sigurno je bilo ponuda iz inostranstva. Kako to da nikada nisi otišao preko?

Posle utakmice u Beogradu ja sam potpisao predugovor sa Olimpikom iz Marseja. Ceo ugovor je iznosio oko 4 miliona evra. Imali su pravo preče kupovine. Međutim, na kraju sezone je otišlo dosta igrača iz ekipe, I uprava je želela da ja kao standardni reprezentativac ostanem bar još godinu, dve dana u Partizanu. Bili su u opticaju I Šahtjor, Porto, Espanjol. Sve su to bile dobre ponude. Onda mi se desi povreda kolena protiv OFK-e, i spletom nesretnih okolnosti I puno povreda, ja nikada ne zaigram u inostranstvu. Ali ne mogu da hulim na Boga, s obzirom da sam kao dečak izbegao iz Bosne, I kakvo je stanje bilo, ja sam zadovoljan postignutim.

Šta pamtiš kao najveći neuspeh dok si igrao za Partizan?

Sigurno porazi od Artmedie i Makabi Petah Tikve. Da smo tada prošli Artmediu, zaokružio bi se ciklus odličnih rezultata u Evropi. Liga šampiona, pa proleće u Evropi, pa ponovo Liga šampiona u tri sezone. Da se to desilo Partizan bi se izdigao baš visoko. Posle Artmedije se desila Petah Tikva. Ja tu utakmicu nisam igrao zbog povrede u prvom meču. Mnogo je spekulacija oko tog meča. Desilo se mnogo čudnih stvari. Za tu utakmicu posle pobede u prvom meču ne treba ti ni trener ni navijači, treba ti samo sudija i da odigraš devedeset minuta. Ne shvatam i dalje kako smo mogli da izgubimo 5-2, ali ne mogu i ne želim da ulazim u to. Znam samo da se posle tog poraza pokrenula lavina loših stvari. Nestabilnost u klubu, nestabilnost u upravi, razdor među navijačima.

Kako ti izgleda Partizan danas?

Stvar je prosta kao pasulj. Fudbal je igra, i čim u fudbal uđu ljudi koji su politizovani, ili u vezi sa nekim drugim stvarima to više nema veze sa sportom. Imali smo pokušaj da se na silu organizuje skupština. Onda dođe do toga da nemaju kvorum, pa pokušavaju Mileusnića da dovedu sa operacionog stola samo da digne ruku. Kad su videli da to nije moguće, pokušavaju da obezbede da on glasa preko livestream-a iz bolnice, ali toga nema po pravilniku. Na kraju kad su videli da ne mogu da obezbede većinu odjednom nema kvoruma. Ja ne mogu da verujem, da oni idu dotle da promene dvadeset i nešto ljudi koji su godinama bili članovi skupštine, da bi ostvarili svoje ambicije. Posle tri dana od sahrane jedne od najvećih legendi kluba, Vladice Kovačevića, oni postavljaju novog čoveka na njegovo mesto. Vladica se jos nije ni ohladio a oni ga već zamenili.
Mene zanima kao navijača Partizana, koliki je realno dug Partizana. Kakava je finansijska situacija u klubu. Niko u poslednjih ne znam koliko godina nije podneo izveštaj o stanju u klubu. Imamo situaciju da generalni direktor izjavi kako je veliki dug, kako ne može Partizan da ima igrača koji kosta više od 150 hiljada. Prođe 6 meseci a mi imamo tri ili četiri igrača koji kostaju preko 400 hiljada. Ko je tu lud. Kako se klub toliko stabilizovao za samo par meseci? Mali Milenković je imao ugovor od 4000 evra mesečno, igrao je godinu dana, potpisao za Fiorentinu za 5 miliona. I oprašta dug Partizanu od 50 hiljada evra. Znači da on nije dobio ni dinara od Partizana, a doneo je klubu nekoliko miliona. A sa druge strane imaš nekog stranca koji igra za 500 hiljada. Onda i ova komedija oko Leonarda, bez ikakvog stava kluba. Tu je najveći problem što se takve situacije prenose u svlačionicu, a to sve dovodi do razdora u ekipi. Ja se toga najviše pribojavam u ovoj sezoni.

Kako gledaš na svoju reprezentativnu karijeru?

Najteži dan u karijeri mi je bio kad sam video da nisam na spisku za SP u Nemačkoj. Ja sam imao odličnu saradnju sa svim selektorima. Bio sam standardni reprezentativac. Znam da su se, pred taj Mundijal Deki i Sava zezali da jedino znaju ko će nositi dvojku, a da će se oni već nekako poređati. Imao sam tri teške povrede u reprezentaciji. Protiv Reala nisam igrao zbog povrede protiv Velsa. Sedam dana pred objavljivanje spiska imao sam sastanak sa selektorom Petkovićem, dao mi je plan priprema. Napravljen je plan I sa Reberom, tadašnjim trenerom Partizana, o minutaži u poslednjim kolima prvenstva, da bi što spremniji dočekao početak priprema. Sećam se da sam se vozio kući sa treninga kad me je zvao Voja Radovic i rekao da nisam na spisku. Nisam mu verovao, mislio sam da me zeza. Čak sam mu i spustio slušalicu pošto je bio uporan. Kako sam spustio slušalicu zove me sestra. Tek tad sam shvatio da je istina. Čitav taj dan sam preplakao. Jedina izmena na spisku je bila da sam ja izbačen, a da je umesto mene upao Basta. Inače, Basta je tada imao povredu leđa i nije mogao da igra prvu utakmicu. Tada je Đorđević morao da igra beka protiv Holandije pa ga je Ilija izmenio u 44. minutu jer nije mogao da sačuva Robena. A kako on kao štoper da sačuva jednog od najbržih igrača na svetu. Kasnije sam saznao iz raznih izvora zašto je Basta morao da ode na to Svetsko prvenstvo. Čak mi je kasnije I sam Petković priznao da je bilo poziva od nekih moćnih ljudi da mora da zove Bastu.

Dosta saigrača si promenio tokom karijere. Ko je po tebi najbolji igrač sa kojim si igrao?

Bez dileme Saša Ilić. Ja već godinama pričam da mi ne moramo da napravimo beka, golmana, pa ni napadača. Partizan mora da napravi novog Sašu Ilića. Ali mi to ne radimo. Ljudi nisu svesni koliko je Sale važan za ekipu. On ume da se u jednom trenutku postavi kao da je sam Mateus, a u drugom kao da je petlić koji tek počinje da trenira. I nepogrešivo prepoznaje situaciju kad i kako treba da se postavi. On je u svlačionici veći autoritet i od trenera i od uprave.

Kako izgleda život Milivoja Ćirkovića posle fudbalske karijere? Možemo li te očekivati u nekoj ulozi u Partizanu?

Imam porodicu, ženu i dvoje dece. Imam i svoju privatnu firmu. Odlazim redovno na utakmice sa klincima. Tu sam uz Partizan. I to će tako ostati do kraja mog života. Došao bih u klub samo ako bih mogao da pomognem.

A da dođem da glumim nečiju marionetu, nema šanse.

PROČITAJTE JOŠ: