Kako je bilo raditi na slučaju Černobilj u Srbiji

Za Draganu Popović saznala sam pre nekoliko godina kada sam prvi put čitala njenu knjigu: "Žene u nauci od Arhimeda do Ajnštajna". Pored mnogobrojinih priča o fenomenalnim, odlučnim, vrsnim stručnjakinjama iz prirodnih nauka koje je predstavila kroz jednu istorijsku liniju (do tada maltene nevidljivu), pažnju mi je ukrala rečenica u kojoj autorka objašnjava kako znanja iz fizike pomažu da razumemo očaravajuću prirodu fizičkog sveta koji nas okružuje. „Duga je, na primer, jedan takav očaravajući fenomen, ali ako možete da razumete kako ona nastaje prelamanjem sunčevih zraka na kapljicama vode, to daje jednu drugu dimenziju vašem uživanju u ovoj pojavi. Napori našeg uma da shvati značenje otkrića i interpretacija u raskošnom tkanju fizičkih fenomena beskrajni su izvor intelektualnog zadovoljstva“.

Dragana Popović bila je profesorka biofizike na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, koordinatorka Centra za studije roda i predavačica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (master program Rod i politika). Bila sam upoznata sa njenim publikacijama i važnim radom u polju osnaživanja žena u nauci, a pre nekoliko dana slučajno sam saznala da je bila i jedna od naučnica koja je radila na slučaju Černobilj u Srbiji i o njemu pisala radove i jednu knjigu.

Pričala sam sa njom o tome kako je izgledalo raditi na jednom ovakvom istorijskom slučaju.

VICE: Kada je i kako u Srbiju došla vest o černobiljskoj katastrofi? Kako su na nju reagovali mediji i stanovništvo, a kako naučn krug?

Dragana Popović: Koliko se sećam, prve informacije o događaju u nuklearnoj elektrani Černobilj pojavile su se kod nas, mislim u Srbiji, u dnevnom listu Politika tek 29. aprila, a vest je preuzeta od strane sovjetske novinske agencije TASS. Mi, naučna zajednica, smo nešto ranije dobili informacije od kolega iz Švedske, a tu su bili i instrumenti , koji su pokazivali da se nešto dešava. Naravno, tokom trajanja samog događaja, znači u maju 1986.godine, a i do kraja godine, Černobilj je bio udarna vest u dnevnim listovima i nedeljnicima u Jugoslaviji/Srbiji, i na televiziji. Iako se prvo zvanično saopštenje se kod nas pojavilo tek 4.maja, čini mi se, sa ove distance, iako smo onda bili veoma kritični I na zvanična saopštenja i na pisanje medija, da je izveštavanje medija ipak bilo objektivno, bez senzacionalizma…mislim, imajte u vidu da tada nije bilo žute štampe i tabloida, bilo je svega nekoliko TV kanala, radio je bio značajan izvor informisanja, nije bilo interneta, mobilnih telefona… ali su I obični (telefoni) sasavim dobro funkcionisali. A vesti su prenošene i “od usta do usta” često sa efektom pokvarenih telefona, ali mi se čini da danas drštvene mreže često pate od istog sindroma.

Možda nije bilo dovoljno detaljnih izveštaja, ali je i u svetu, pre svega Evropi bilo malo podataka o tome šta se zaista dogodilo. Svakako da je u izveštavanju medija bilo je tehničkih nedorečenosti I konfuzija, delom kao posledica nedovoljne naučne opismenjenosti novinara, a delom i zbog zatvorenosti i opreznosti naučne zajednice. Bilo je i pozitivnih primera, kao što je tekst u nedeljniku NIN od 12.maja, mislim, doduše preuzet iz Time-a.

I naučnici su bili zatečeni, jer to je bio događaj koji “se nije mogao dogoditi”. Mislim da problem nije bio u znanju, i/ili opremi…više u organizaciji, razmeni informacija, nepostojanju zakonske regulative itd. Ali to nije bila karakteristika samo Srbije/Jugoslavije. I druge evropske zemlje su se susrele sa sličnim problemima, koji su neki u hodu, a neki kasnije rešavani na nacionalnim nivoima I na međunarodnim, pre svega od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u Beču.

Nedugo posle saznanja o samoj katastrofi, krenule su priče o „otrovnoj kiši“ koja je padala u Srbiji i zabrani jela određenih namirnica. Koliko je zapravo ova katastrofa uticala na Srbiju i na koji način? Kakve su mere preduzete da bi se smanjila kontaminacija?

Pokazalo se kasnije, kada je urađena sveobuhvatna analiza, da stanovništvo Srbije nije bilo značajno ugroženo, Slovenija je na primer primila veću dozu zračenja. Nivo kontaminacije zavisio je pre svega od količine padavina koje su sprale radioktivnost iz Černobiljskog oblaka. Duž jadranske obale nije tih dana bilo kiše, pa nije bilo ni spiranja iz černobiljskog oblaka, samo suvog taloženja. Znači da je kontaminacija u Jugoslaviji, Srbiji a i u celoj Evropi bila veoma neravnomerna. Što se tiče primljene doze zračenja, ako uzmemo u obzir da je na svetskom nivou prosečna godišnja doza koje stanovništvo primi od svih izvora zračenja (iz kosmosa, prirodnih radionuklida u zemljištu, medicinskih izvora zračenja itd) oko 2,4 mSv, procene su da je stanovništvo Srbije tokom Černobilskog akcidenta primilo dozu od oko 1 mSv na godišnjem nivou
(tadašnje procene godišnje doze na našem području bile su nešto iznad 1 mSv).

Stanovništvo je naravno bilo uznemireno, posebno jer se nesreća dogodila u proleće, sećam da su jagode te godine bile izuzetno rodile, ovce i krave su bile na ispaši, postavljala su se pitanja da li sme da se jede voće, povrće, zelena salata, mleko i mlečni proizvodi, uvozne namirnice… Sećam se da je naredne godine ili krajem te godine bio problem sa čokoladom iz Austrije koja je imala veći sadržaj nekih radioaktivnih elemenata u odnosu na dozvoljen.

Mislim da smo uglavnom uspešno pratili preporuke Međunarodne agencije za zaštitu od zračenja o dozvoljenim nivoima radionuklida u pojedinim namirnicama (mleko sa većim sadržajem radionuklida se prerađivalo u sir, zelena salata i voće se prala u rastvoru limunske kiseline, itd). Različite su bile mere tokom samog akcidenta, kada je kontaminacija bila površinska i kasnije kada su je biljke usvojile iz zemljišta i unele u lanac ishrane. Dodatnu uznemirenost izazvala je činjenica da je tokom Prvomajskih praznika, kada su mnogi bili na otvorenom, u Srbiji padala kiša. Sećam se da je s tim u vezi professor Bek Uzarov dao korisne savete koji su se ticali odlaganja i pranja odeće i obuće koja je nošena tom prilikom.

Kasnije je donet, u skladu sa evropskim propisima, čitav niz propisa i pravilnika koji su regulisali nivoe dozvoljenih sadržaja pojedinih radionuklida u uzorcima iz životne sredine i doza za stanovništvo u celini i profesionalno izložena lica. Danas možete sve te podatke naći na sajtu Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklernu sigurnost Srbije.

Kako je izgledalo raditi na jednom ovakvom slučaju? Ko je sve u Srbiji bio uključen u to? Koliko ste vi naučnici imali adekvatnu opremu za merenje kontaminacije i na koji način se ona sprovodila?

Tokom samog akcidenta, u maju 1986 godine, a i kasnije, jer posledice akcidenta su praćene godinama posle, u merenja su bile uključene sve relevantne i opremljene laboratorije i institucije u Srbiji – iz Beograda Institut za nuklearne nauke Vinča, Institut bezbednosti, Vojnomedicinska akademija, Vojnotehnički institut, Institut za zdravstvenu zaštitu „Dr Dragoslav Karajović“ i najzad Fakultet vaterinarske medicine (tada Veterinarski fakultet), na kome sam radila, odnosno fakultetska Laboratorija za radijacionu higijenu. Merile su i kolege iz Novog Sada, sa Prirodnomatematičkog fakulteta (profesor Bikit, profesor Aničin) i sa Prirodnomatematičkog fakulteta iz Kragujevca (profesor Nikezić). Svi smo bili u stalnom kontaktu, upoređivali rezultate, razmenjivali informacije. Izmeren je ogroman broj uzoraka vazduha, vode, namirnica biljnog i životinjskog porekla, stočne hrane sa celog područja Srbije. Samo u Laboratoriji na Veterinarskom fakultetu izmereno je tokom maja meseca više od 1300 uzoraka iz životne sredine sa preko 60 lokacija. Praćena je raspodela černobilskih radionuklida u lancima ishrane i njihov put do stanovništva usled konzumacije određenih proizvoda i proračunava primljena doza. Mislim da smo imali adekvatnu opremu, možda je nije bilo dovoljno, kasnije je nabavljena nova oprema uglavnom iz sredstava Međunarodne agencije za nuklearnu energiju iz Beča, a i sredstvima naših ministarstava, za nauku i poljoprivredu. Bilo je naravno problema u organizaciji, sve je bilo neočekivano, toliki broj uzoraka, bilo je tehničkih problema oko kalibracije instrumenata i veličine uzoraka, ali smo svi mnogo naučili iz tog iskustva.

Ne samo mi u Srbiji. Kao što sam već napomenula, to su bili problemi sa kojima su se suočavale i druge evropske zemlje. I laboratorije. Pa i laboratorija pri Atomskoj agenciji.

Kako ste se vi kao naučnica osećali radeći na ovom slučaju? Šta Vama i Vašem profesionalnom životu predstavlja Černobilj?

To je za mene svakako bilo neponovljivo iskustvo. Ja sam godinu dana pre toga doktorirala u istoj oblasti, ali na drugoj temi, i morala sam da vrlo brzo uđem u jedno novo polje, savladam neke tehničke probleme, u čemu mi je neizmerno pomogao dr Ante Kukoč iz Instituta Vinča, jedan od naših vodećih stručnjaka u toj oblasti. I da ne zaboravim, bilo je to doba pre kompjutera, spektre smo dobijali na papirnoj traci i ručno ih obrađivali, tako da je to trajalo… Ustvari, deceniju i više posle same katastrofe, to je bila oblast mog naučnog istraživanja, i ne samo mog…I kod nas I u svetu to je bila tema istraživanja svih koji su radili u oblasti radiologije, zaštite životne sredine, nuklearne sigurnosti… Međunarodna agencija za atomsku energiju je organizovala nekoliko velikih međunarodnih konferencija na tu temu, Jugoslovensko društvo za zaštitu od zračenja takođe, kasnije Društvo za zaštitu od zračenja Srbije, i ostale nacionalne i regionalne asocijacije… svi su se bavili Černobiljom. Sve do osiromašenog uranijuma, ali to je druga priča.

Kako se vama čini serija, koliko je verno predstavljen događaj i zašto mislite da je dostigla ovoliku popularnost?

Meni je serija naravno bila izuzetno zanimljiva i priznajem da sam osećala izvesno uzbudjenje, a i neku vrstu nostalgije jer me je vratila, kao što sam već napomenula, u jedan značajan period u mojoj profesionalnoj karijeri. Setila sam se ljudi sa kojima sam radila, od kojih neki nisu više sa nama, kao profesor Bane Petrović, šef Katedre za radiologiju i radijacionu higijenu i dr Miodrag Šmelcerović, kolega iz Instituta Vinča, sjajan fizičar i meni asistent na studijama fizike na PMF. Ponovo sam prelistala knjigu koju smo na tu temu napisale i prokomentarisala je sa mojom koleginicom profesorkom Gordanom Đurić, koja je rukovodila Laboratorijom za spektrometriju gama zračenja, bila mentorka moje doktorske teze, a kasnije moja koleginica na istraživanjima u ovoj oblasti.

Vidim da su neki od učesnika u događaju, imali kritičke opaske na autentičnost serije, ali ja mislim da treba da imamo u vidu da se radi o umetničkoj / autorskoj formi, o fikciji, a ne o dokumentarnom filmu. Posebno što se tiče nekih likova u seriji, ali i tu treba dozvoliti umetničku slobodu. Uz manje propuste koji se pre svega tiču nekih tehničkih detalja, mislim da je serija ubedljiva, dobro režirana, gluma je odlična… U svakom slučaju pobudila je interesovanje i nadam se skrenula pažnju na mogućnost katastrofalnih posledica našeg igranja sa prirodom i tehnologijama. Jer moramo imati na umu, veliki deo čovečanstva upućen je nauklearnu energiju, danas u svetu, prema podacima Agencije za nuklearnu energiju, ima oko 450 nuklearnih elektrana, a još 60 je u izgradnji. Samo SAD imaju 99 elektrana, Francuska 58, Rusija i Kina po 36…

Vratimo se na seriju. Neki joj zameraju političku indoktrinaciju ( to se moglo dogoditi samo u socijalizmu i u SSSR-u), ja lično o tome imam drugačije mišljenje. Takva i slične katastrofe mogu svuda i uvek da se dogode, bez obzira na politički sistem. Setite se samo Fukujame, U jednoj organizovanoj i tehnički visokok razvijenoj državi (Japanu). Tačno je da sovjestka vlast je tri dana ćutala o akcidentu, ali nisam sigurna da vlast u nekoj drugoj zemlji/sistemu ne bi se ponašala/ne ponaša se na isti način. Katastrofe kao Černobiljska mogu da se dogode kao posledica ljudske nemarnosti, pohlepe, delovanja prirodnih sila… Danas bi to sigurno bilo teže sakriti, obzirom na nova sredstva informacija, ali ne i nemoguće…

Što se tiče popularnosti serije, ljudi vole filmove/serije o katastrofama. Da li se na taj način oslobađamo iskonskog straha od nepoznatog i nekontrolisanog, ne znam, to je verovatno pitanje za sociologe i psihologe. Nadam se samo da interes koji je serija pobudila neće da se završi samo na tome da Černobilj postane za neko vreme prestižna turistička lokacija, a da svi ostali efekti te katastrofe – ljudske žrtve, uticaj na okolinu, ostanu u drugom planu. Nažalost, izgleda da se baš to događa.

Zajedno sa Gordanom Đurić i Vesnom Spasić-Jokić napisali ste knjigu “Černobilj: više od akcidenta”. O čemu je ona i zašto je nastala?

Ideja da se napiše jedna ovakva knjiga, namenjena pre svega studentima, delom I stručnoj javnosti (zato je jedan deo knjige posvećen problemima merenja) javila se već par godina posle akcidenta, ali se zbog događaja koji su ubrzo potom događali na našim prostorima, knjiga pojavila tek 2009 godine, u izdanju Fakulteta tehničkih nauka, Univerziteta u Novom Sadu. Iako se knjiga pre svega bavi posledicama Černobiljske nuklearne nesreće u Srbiji, odnosno rezultatima naših merenja kontaminacije životne sredine radionuklidima ispuštenim iz elektrane koji je radioaktivni oblak doneo do nas, sam naslov govori da smo htele da izađemo van okvira čisto naučne publikacije I da se osvrnemo na neke političke aspekte, metrološke I metodološke probleme, kao I problem zakonske regulative u ovoj oblasti. Ne znam koliko smo u tome uspele. Možda bi tu knjigu trebalo danas ponovo napisati…Meni lično je bilo zanimljivo kada sam knjigu, potaknuta pomenutom serijom, ponovo uzela u ruke i videla, a na to sam bila potpuno zaboravila, da smo u njoj citirale reči Mihaila Gorbačova, poslednjeg predsednika Sovjetskog saveza da je za njega Černobilj bio “istorijska tačka preokreta” I možda pravi uzork raspada SSSR-a. U dokumentarnom filmu o Gorbačovu, koji sam sticajem okolnosti gledala neposredno pre serije, on je to I ponovio.

U Institutu Vinča 1958. takođe se desila jedna nuklearna nesreća koja je dugo zataškavana. Šta mislite koliko se danas govori javno o ovim temama i kakvo je današnje stanje radioaktivnosti životne sredine u Srbiji?

Tačno, o akcidentu u Vinči, kada je ozračeno šestoro mladih ljudi , tehničara i studenta, se malo znalo u javnosti. Ali treba imati u vidu vremenski i društveni kontekst. Bilo je to vreme razvoja nuklearne tehnologije i uverena sam da su i druge zemlje slične incidente najblaže rečeno prećutkivale. Inače, ozračeni iz Vinče su prebačeni u kliniku Kiri u Parizu gde im je doctor Žorž Mate presidio koštanu srž. Nažalost, jedan od njih je umro ali je petoro preživelo, neke od njih sam I lično poznavala. Znači nije to bilo potpuno nepoznato, nisu se pretpostavljam znali detalji, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka snimljena je TV drama na tu temu, mislim da se zvala “Ozračeni”. Kasnije je snimljem i dokumentarn film. Sećam se i dinamične rasprave prof Pavla Savića, tadašnjeg direktora Vinče I jednog od ozračenih dr Stipeta Hajdukovića, oko toga čijom greškom je došlo do incidenta. Nisam sigurna da sam je pratila dok se odvijala, ili sam za nju saznala kasnije.
Nedavno je izašla i knjiga na tu temu, a pisalo se o ideji da se snimi I film, mislim da je Dragan Bjelogrlić bio zainteresovan.

Danas se o svemu tome mnogo više govori, na sajtu Drštva za zaštitu od zračenja Srbije i Crne Gore imate materijale sa stručnih skupova, edukativne materije o dejstvu zračenja na biološke organizme, linkove koji vas vode do sajtova Međunarodne agencije za atomsku eneriju u Beču, medjunarodnih i regionalnih asocijacija koje se bave ovom problematikom itd. Kod nas ovlašćene laboratorije prate radioaktivnost životne sredine, u uzorcima vazduha, vode, zemlje, namirnica I ti su podaci dostupni. Mislim da smo sa te strane prilično bezbedni. Po meni, mnogo veći problem su aditivi u namirnicama, hemikalije koje svakodnevno koristimo, mehanička zagađenost vazduha…Černobilj u tom smislu treba da nas stalno opominje.