Život radnika u Jugoslaviji: Siguran posao, majstori, parizer i hladno pivo

Prvi susret sa galaksijom radničkog samoupravljanja imao sam u jednoj fabrici u danas odavno pokojnom industrijskom "basenu" Rakovice, beogradskog predgrađa u kome je bila smeštena gomila fabrika poređanih jedne uz druge, tamo negde početkom osamdesetih, u vremenu koje danas nosi auru romantičnog doba u kome su radnici u tadašnjem društvu živeli i privređivali u, kažu danas, skoro pa socijalističkom Eldoradu.

U fabriku sam otišao kao deo nastave u srednjoj školi - u to vreme, u epohi SFRJ osamdesetih, postojalo je nešto što se zvalo "stručna praksa": učenici su bili u obavezi da deo školovanja, nekih par nedelja, provedu u fabrikama gde bi se "upoznali sa radnim procesima", itd. Prvo čega se sećam bilo je da je pola prozora na hali bilo polupano, i s obzirom da je bila zima, da je u hali zbog toga bilo hladno. Druga stvar je bio težak vonj mašinskih ulja, nekih drugih hemikalija i, to sam tek kasnije otkrio čega još – smrada neopranih radničkih odela, odnosno, dugo vremena neokupanih ljudi. Radnika.

Na početku smo bili ponuđeni, tog prvog jutra, da doručkujemo zajedno sa "kolegama". Na novinama, mislim da je bila "Politika Ekspres", tada vrlo popularan list među radnicima usled svoje jednostavnosti, stajali su poređani parizer, hleb i jogurt. Radnici se nisu puno zamajavali sa novom turom učenika, verovatno ih je smaralo i nerviralo što im se uvaljuje još jedna grupa pubertetlija o kojima moraju da vode računa da nešto ne pokvare ili da se ne povrede pored velikih mašina, i tako, samo su nas ponudili da jedemo. Parizer & hleb & jogurt. I, da, odnekud su se pojavile i flaše: pet, šest BIP-ovih piva i jedna velika sa rakijom. "Ajde, klinci, potegnite", nudio nas je jedan "majstor", "prijaće vam da se zagrejete".

Horor susreta sa fabričkom halom u hladnom zimskom jutru punom loših mirisa, parizera i rakije, kasnije je upotpunio i prizor međusobnog radničkog zezanja koji nas je iskreno sablaznio: iako u nekim godinama da su mogli da nam budu roditelji, majstori koji su rukovali presama i nekim drugim mašinama, ladno su pred nama, u nekoj "šali" jedni drugima u prolazu lupali "prstence".

Jednostavno, tek tako, neki "majstor" bi prošao i nabio, smejući se, nekom od kolega prst u dupe. Preko zamazanog plavog radnog mantila. Ovaj bi ga opsovao, kao i on kroz zezanje, i fora bi se dalje nastavljala do kraja dana duž čitave proizvodne trake. Prstenci su sevali od prve prese do poslednje mašine u nizu, prateći metalne odlivke kako su se kretali da od srebrne kocke postanu na kraju deo za neke motore. Sećam se da smo na povratku kući komentarisali da li nas čeka ista sudbina posle par dana, kad se situacija malo "otkravi" i kad nas radnici prigrle kao svoje.

Lična sećanja iz tog vremena donose još nekoliko čudnih epizoda o radničkom životu u Jugoslaviji, zemlji koju danas brojne savremene žalopojke prizivaju kao izgubljeni raj, između ostalog, i za to kako se u halama proizvodilo, živelo, sa kojim pravima i obavezama.

Moderni društveno angažovani narativ ponavlja mantru o "radniku" kao gotovo svetom biću u SFRJ i kao društvenom akteru na vrhu društvene lestvice. Takve mantre, koje sve češće imam prilike da čujem od "eksperata" koji najčešće nisu ni bili rođeni u vreme postojanja SFRJ, uvek poredim sa sopstvenim iskustvima i uspomenama, baš kako mi se ne bi desilo da slučajno poverujem u njih. A srednjoškolska praksa nije bio jedini izvor za usporedbe: jedna fantastična knjiga koju je pre nekoliko godina objavio američki profesor srpskog porekla Džejson Vujić mogla bi da posluži kao fantastičan vodič kroz samoupravljački univerzum svakome koga zanima da se upozna sa tim danas zauvek izgubljenim delom društvene istorije.

Vujić je napisao knjigu "Jugo – uspon i pad najgoreg automobila u istoriji", koju su relevantni časopisi proglasili jednom od najboljih dela o auto industriji. U fokusu knjige je sudbina automobila Jugo koji se proizvodio u fabrici Crvena zastava u Kragujevcu, i koji je sredinom osamdesetih postao vrlo popularan u Americi, u toj meri da i danas ima izvestan status, iako ga tamo više nema već trideset godina. Kroz Vujićevu knjigu, pored sudbine samog Juga provejavaju maestralni opisi atmosfere u fabrici u Kragujevcu, tako bliski svakome ko je imao prilike da se na neki način upozna sa tim segmentom jugoslovenskog tadašnjeg društva, odnosno, tako nepojamni svakom ko je došao na ovaj svet znatno kasnije, kada je sve bilo gotovo. Kroz prizmu američkog menadžmenta koji je došao u Kragujevac da na licu mesta unapredi proizvodni proces u srpskoj fabrici, Vujić oslikava nadrealne momente domaćeg samoupravljanja na surovo realističan način.

"Iako Jugoslavija nije pripadala sovjetskom bloku ipak je to bila komunistička zemlja čiji su način života i upravljačke institucije bile strane Amerikancima. Beri i njegovi saradnici bili su, recimo, zabezeknuti brojem Zastavinih radnika. Za razliku od američkih kompanija u kojima je produktivnost bila od najvišeg značaja, Zastava je bila državno preduzeće koje je promovisalo veliku zaposlenost. Većina Amerikanaca koja je bila u obilasku", sećao se Piter Malhern, "očekivala je da vidi nešto poput štamparske prese. I onda bi pod tim utiskom pitali: 'Hej, zašto je ovo prestalo da radi?' ali nije prestajalo, samo se sve dešavalo veoma sporo. U Zastavi je šest radnika ručno obavljalo posao koji bi mogao da uradi jedan radnik sa pravom mašinom. Ali, zašto biti efikasan kad to znači da će na hiljade ljudi džabalebariti na ulici bez posla?“

"Na nekom nivou, Zastavina radna politika imala je smisla, ali toliko mnogo radnika koji obavljaju toliko mnogo zadataka značilo je samo jedno – mnogo grešaka. Mnogo, mnogo grešaka. Prozori su propuštali vodu, vrata se nisu dobro zatvarala, migavci nisu radili. Siminera je video radnika u prljavim cipelama, prljavih ruku, kako tapecira sedišta novog Juga“ glasi jedan od opisa iz knjige koji donosi ključnu filozofiju tadašnjeg radničkog sistema – nije važno da radnici budu efikasni nego da ih je što više zaposleno.

Situacija koja je mene dočekala u hladnoj i smrdljivoj hali u Rakovici podudarala se sa onim što su u isto vreme američki inženjeri i menadžeri zatekli u Kragujevcu. Kafa, rakija i cigare.

"Posle kratkog doručka radni dan je počinjao sastankom u 7.00 časova. U početku su Amerikanci imali veoma loše iskustvo sa srpskom kafom, slatkom, punom kofeina i jakom, uz to i nefiltriranom, iza koje je na dnu šoljice ostajao gust, crni talog. Zdravka Damjanić se seća da su na jednom od prvih sastanaka u decembru 1984. Amerikanci taj talog počeli da jedu kašičicama. "Mislili su da se talog jede kao kakao. Objasnili smo im da se to ne jede i jedva smo se suzdržavali da ne prasnemo u smeh. A bilo je baš smešno."

Na kraju su Amerikanci u Kragujevcu počeli da uživaju u toj kafi više nego u filter kafi koju su pili kod kuće. Ali, kafa je bila samo jedna od stvari. Na iznenađenje Amerikanac, Zastavini radnici takođe su pili i rakiju, i to šljivovicu.

Za razliku od SAD gde je alkohol na radnom mestu zabranjen, šljivovica se u Zastavi mogla naći svuda. Radnici su je pili ujutru, na pauzi, a ponekad čak i dok rade. A neretko se dešavalo i da rukovodstvo na kraju nekog sastanka nazdravi rakijom. "Počinjali su da piju oko osam sati ujutru", seća se Mahern, "tako da bi još pre ručka bili prilično pod gasom. Stvarno. Nudili su i meni, ali ja sam odbijao, ali pošto nisam hteo da budem drkadžija rekao bih da ču možda uzeti malo posle ručka. Ali oni su mi govorili: Stvarno je dobra. treba da probaš. Jednom sam pitao svog prevodioca zbog čega pije. A on mi je rekao: zima je, pomaže mi da se ugrejem. Rekao sam: dobro, to razumem. Valjda je to deo njihove kulture. Ali, kasnije u proleće sve je bilo isto. Neko bi se pojavio niotkuda sa poslužavnikom punim čašica. Onda sam opet pitao: zašto sad piješ? Napolju je toplo. Ovaj put se samo nasmejao i rekao: pomaže mi da se rashladim. "

"Sedeli smo u plavičastoj, zadimljenoj izmaglici", seća se Beri. "Devedeset odsto ljudi je pušilo i dimilo… I sve je bilo sporo, u onom evropskom tempu…", piše u knjizi "Jugo – uspon i pad najgoreg automobila u istoriji".

Statistika koju Vujić navodi u svom delu upečatljivo pokazuje koliko je bila visoka efikasnost takvog sistema. Prema njegovim podacima, odsek za proizvodnju putničkih automobila u Zastavi imao je 1984. godine oko 22.000 zaposlenih koji su proizveli ukupno 164.993 automobila, što je u proseku jedan radnik na 7,5 proizvedenih automobila. U poređenju sa tim, Ford u SAD je imao oko 114.000 zaposlenih koji su iste te godine napravili 1.979.315 automobila što je u proseku jedan radnik na 17,4 automobila. Dakle, u američkom Fordu su bili neuporedivo produktivniji, ali… Jugoslovenski radnik je imao osećaj slobode i neodgovornosti koji nije mogao da se poredi sa bilo kakvom (materijalnom) prednošću američkog kolege na traci sa druge strane sveta.

Najpre, naš radnik je teško, gotovo nikako, mogao da dobije otkaz. Dakle, jednom kad dobije posao, a posla je bilo iako ga realno nije bilo, da ljudi ne bi "džabalebarili" na ulici, taj posao je bio siguran do penzije. Drugo, radno vreme je bilo takvo da se, istina, počinjalo rano ujutru ali se zato već u pola četiri išlo kući. Sve tadašnje fabrike su imale organizovan prevoz radnika u sve krajeve gradova u kojima su se nalazile, pa radnici nisu morali da se cimaju oko dolaska na posao. Tim bilding je počinjao već ujutru u autobusima za posao i nastavljao se u halama. Sa prstencima ili bez njih, kako gde.

Hale možda jesu bile hladne, pune loših mirisa i klaustrofobične (sećam se da mnogo sijalica nije radilo pa je sve bilo u nekom polumraku), ali se u tim istim halama slobodno pušilo, a i pilo. Dakle, cigareta je bila verni pratioc najvećeg broja radnika kojima niko nije branio pušenje, osim u fabrikama koje su proizvodile hemiju ili materijale koji su bili zapaljivi. Plavičasti dim cigareta se vio između mašina i po hodnicima hala kao specijalni vizuelni efekat u nekom filmu, natapajući odeću, pluća i kožu svih unutra.

Radnici su imali svoja puna prava da odlučuju o ključnim pitanjima poslovne politike preduzeća u kome su radili: nevezano za nivo obrazovanja i, još više, neki opšti nivo znanja, svako od njih je imao svoj punopravni glas u radničkom savetu, ultra demokratskom telu koje je odlučivalo o svemu što se tiče vođenja poslovne politike. Dobro, bar je tako glasila puka forma, danas je jasno da se direktori i političari nisu oslanjali na moć prosuđivanja svojih zaposlenih u donošenju krupnih odluka, već su završavali ono što je trebalo na način na koji su smatrali adekvatnim, ali su ipak, uz dosta hipokrizije, poštovali formu i sazivali sednice Radničkih saveta u halama, najčešće na kraju radnog vremena.

Iako formalne, ove sednice su umele da ponekad poprime neočekivano agresivan karakter, posebno ukoliko su u preduzeću postojale struje i ekipe koje se nisu podnosile. A toga je bilo često. Jedna od najupečatljivijih epizoda moći Radničkog saveta ostala mi je u sećanju sa kraja sedamdesetih: otac koji je radio u tadašnjoj avio kompaniji JAT došao je kući vidno neraspoložen, i znatno kasnije u odnosu na uobičajeno radno vreme. Rekao je da je dugo trajala sednica Radničkog saveta u kome su svi zaposleni u JAT-u "odlučivali" koje avione za dugolinijski saobraćaj (za Ameriku i Australiju) kompanija treba da kupi. Koplja su se lomila između dva američka aviona, Boingovog "Džambo džeta" modela B-747 SP i MekDonel Daglasovog "DC 10", i, iako je najveći deo tehničkog i letačkog osoblja svim srcem bio za neuporedivo bolji Boingov avion, neke zakulisne radnje na političkom nivou su dovele do toga da se ipak nabavi DC-10. Kako bi se takva odluka "verifikovala" kroz Radnički savet, angažovano je svo moguće „pomoćno osoblje“ da galami na savetu i navija za DC-10. "Ne mogu da poverujem", govorio je otac, "kakvo je ovo ludo vreme u kome živimo, da čistačice, vozači autobusa i portiri na radničkom savetu skandiraju DECE DESET DECE DESET i da onda kao mi moramo da uvažimo takvu nespornu većinu i kupimo Daglasov avion".

Takva atmosfera "vladavine (nesuvisle) većine" i naopakog sistema punog suštinske hipokrizije ipak nije prošla nezapaženo među tadašnjim umetnicima, mada se iz nekog razloga najveći deo nije bavio samom suštinom takvog sistema punog brige za radnike i njihove živote. Jedan od boljih filmova tog vremena bio je i "Za sreću je potrebno troje" hrvatskog genijalnog režisera Rajka Grlića u kome se, kao i u Vujićevoj knjizi, sa strane od glavne priče odslikava sva teskoba radničke egzistencije i posla. Ovaj film je must za svakog koga zanima tema samoupravljanja, jugoslovenskog društvenog i političkog sistema u finalnoj fazi, i sudbina onih na kojima je počivao – političara i radnika.

Druga magična reč epohe bio je – Sindikat. Nekad davno, u kapitalizmu, sindikati su bili osnivani kao način da se štite i unapređuju radnička prava u fabrikama, i njihovi uslovi rada koji su u ranom kapitalizmu na kraju XIX i početkom XX veka zaista bili teški, nedostojni čoveka i ubistveni. Kako smo pobedom jugoslovenske revolucije u Drugom svetskom ratu mi ovde trenutno uskočili u radnički raj, bar su tako tvrdili oni koji su vodili revoluciju, Tito & co. sindikati su izgubili svoju suštinu jer šta će radnicima iko da ih štiti u državi koja je njihova, pa su preuzeli ulogu tehničke podrške poboljšanju radničkih života. Preko sindikata se nabavljala povoljno zimnica, meso, razne druge potrepštine, preko sindikata se išlo na more ili planinu, organizovano, u fabrička odmarališta, i još mnogo toga sličnog.

Ključna stvar koja je obeležila tu epohu, ipak nisu bili sindikati, hladne hale polupanih prozora, rakija & kafa, saveti i demokratija već jedna jednostavna magija, čarobni štapić u rukama „Stambene komisije“ preduzeća – stan. Radnici su dobijali stanove. Dobijali. Preko preduzeća. Dakle, kad prođe sva strava hale, prljavštine, znoja, cigara, alkohola, prstenaca, lošeg humora, praznih kolegijalnih priča, manipulacije od strane direktora, svega što je išlo uz radnički univerzum, dolazio je stan. Sa sve sobama za decu, supružnike, kuhinjom, trpezarijom, podrumom i parking mestom ispred zgrade. Tek tako, džabe. Dobro, ne baš džabe, svi su od plate odvajali kao neki deo u „stambeni fond“, pa su time „plaćali“ svoje učešće, ali je taj deo bio smešan u odnosu na vrednost stana koji im je preduzeće obezbeđivalo.

Firme su sa svoje strane plaćale gradnju zgrada, najčešće po naseljima na obodu grada, i tu su smeštale svoje zaposlene. Najveći deo današnjeg Beograda, ali i mnogih drugih gradova nekadašnje Jugoslavije, nastao je tako, izgradnjom stanova za zaposlene. Blokovi Novog Beograda, Miljakovci, Dušanovci, Mirijeva, Žarkova, Banova & Labudova & Petlova brda, Železnici i mnogi drugi… Te iste stanove koje su radnici dobijali „na korišćenje“ jer nisu mogli da budu privatno vlasništvo pošto su spadali u kategoriju „društvene svojine“, početkom devedesetih država im je dala priliku da za minimalnu sumu novca, daleko ispod bilo kakve tržišne vrednosti, i otkupe i postanu zaista vlasnici, što je 99% njih i učinilo. Odmah posle otkupa stanova, počeo je i građanski rat, a sa njim i kraj samoupravljačkog modela i zemlje koja ga je porodila. Posle promene 2000. godine, najveći broj fabrika je iščezao u privatizacijama i spekulacijama jednog broja „sposobnih“, a sa njima i sva mitologija radništva kakvo je bilo u SFRJ.