Ilustracija
Sa svojim ocem nikad nisam bila bliska i veoma sam se plašila da ćemo se razići u nekoj vrsti zavade karaktera. Bez iole međusobnog razumevanja, sa teretom neraščišćenih računa, i bremenom krivice usled nedorečenog.
Umro je pre osam godina, od posledica bolesti bubrega, zbog čega je više od decenije bio na dijalizi, iako je celog veka strahovao od raka, i tako „preležao“ razne vidove karcinoma.
Negde pred kraj života, odsekli su mu nogu, što je tek neznatno okrnjilo njegov trip veličine zbog toga što je (bio) direktor (jednog poljoprivrednog gazdinstva). Taj iracionalni ponos bio je kontraproduktivan u smislu suočavanja sa bolešću i posledičnim gubitkom dve trećine levog donjeg ekstremiteta.
Dadoh mu neku siću, postiđenija no pre početka razgovora. Pozdravom „želim ti svaku sreću“, kao da sam mu se narugala. Nastavak istraživanja reših da obavim u ortopedskom preduzeću Rudo, na padini Senjaka, gde se nalazi i specijalizovana bolnica. Ista meta, isto odstojanje kao na početku – kako ljudima bez noge zadreti u duševne rane. Beše neko vetrovito popodne, pa nisam očekivala da ću ikog sresti u prostranom dvorištu. Kad tamo, ne samo ispred bolničkog odelenja, već i u kafiću u krugu kompanije – mnoštvo ljudi bez jedne ili obe noge, ruke, sa plastičnim kragnama na vratu i sličnim hendikepima, kao da je oživeo prizor sa neke od slika Pitera Brojgela Starijeg. S tim što ovi nikud ne idu, već čamotinjaju i ubijaju dosadu, reklo bi se. Ostaje mi „samo“ da izaberem „žrtvu“ za razgovor. Opredelih se za jednog stračića, Stoleta, koji je jedini imao posetu, a bio najbliži klupi gde sam mogla da sednem i zapodenem ćaskanje. Nogu je, on odmah kreće da priča, izgubio 2011-e, a četiri godine posle „katastofe koja mu je upropastila život“, opteretivši ga i dijabetesom. -Kupio sam na kredit stan u Požegi, odakle sam, i u njega smo se uselili 1. maja 2006. u 13 časova. Za sat vremena, umrla mi je supruga – objašnjava Stole potišteno. Rezultat stresa bila je šećerna bolest koja „uništava krvne sudove“. Ali, očito i nerve, jer ga usled gangrene koja mu je zahvatila stopalo, pa list i koleno- „ništa nije bolelo“, iako su se oko rane su „skupljale mušice“. Terao bi on tako, „potonuo u depresiju“, ali je sepsa pretila da ode na srce i život mu oduzme. Pa ga je sin sanitetskim vozilom prevezao u Beograd. -Tatu su pustili da čeka 11 sati u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ - u priču se i Stoletov sin uključuje. „Najbolji lekar u gradu“ iz „Mišovića“, pacijenta je uputio u Zemunsku bolnicu, gde su šećeraša primili da leži pod jednim uslovom. Da mu gangrenoznu nogu „odfikare“. Nakon oporavka, Stoletu su napravili protezu, i na nju „obuli cipelu“, drugu mu dali na ruke. Ali, kako ga je proteza žuljala, nije je ni koristio, dok je još zdravoj nozi više prijala plastična papuča, u kojoj se ona slabopokretno nalazi i danas. Tek posle tri godine, stekao je pravo na novo pomagalo, dok je posle godinu dana došlo vreme za zasedanje lekarske komisije, nadležne za davanje potvrde o potrebi za materjalnom podrškom koja se zove „tuđa nega i pomoć“. I stajala je punih 15 hiljadarki, u njegovom slučaju. Malo je reći da se Stole prenerazio kad je lekarka zaključila da mu ova podrška „više nije potrebna, po članu zakona tom i tom“. „Nisam mogao da se uzdržim, pa sam je pitao – da li mi je izrasla noga, pa sam sad radno sposoban, da nisam mlađi, da bolje ne čujem i ne vidim, kad ste tako odlučili“, on se usprotivio lekarki i članu zakona „koji je zaboravio“.
Primedbe da maksimalna sredstva dobijaju „bivši direktori sa ogromnim penzijama“, kao da i njemu, udovcu, treba „neko ko će o njemu da se stara, a ko to neće raditi besplatno“, nisu Stoletu pomogle. Lekarka, kao i „taj i taj član zakona“, bili su neumoljivi.Od čega živi, dalje ga pitam, a on veli „srećom, već mesecima je u bolnici“. Penzijica od 16.000 dinara, dobijena nakon 37,5 godina rada, većinom na Železnici, većim delom sada ide na kiriju za „ćumez u Rakovici“, jer sin mu je nezaposlen.
-A šta je bilo sa stanom u Požegi – sad hoću i to da znam. Dospelom pod hipoteku, banka mu ga je oduzela. U svetlosti tog fakta, nabavka novih cipela, jedne ili obe, krajnje je nebitna stavka.
Stole se ne žali na bolničku hranu, ali i ne polaže mnogo nade u novu protezu, jer je dijabetes načeo i drugu nogu, dok su mu i ruke oslabile. A živi samo za jednu stvar: da medijima ispriča od reči do reči „užase sistema“ kroz koje je prošao, a „mnogo više“ od onog što je meni ispovedio.
Odlazim iz Ruda emotivno razbijena, ali još nerazrešenog pitanja - imaju li invalidi mogućnost da se provuku kupovinom jedne cipele. Tada se setih drugarice-umetnice. Ona je pre 7-8 godina pored kontejnera našla 50-ak komada desnih sandala, spenseica, mokasinki i druge obuće. Sve ih je pokupila, slično se pitajući – gde su im završili parnjaci. Leve je primerke izložila kao konceptualni rad na izložbi „Sloboda kretanja ili O putovanjima“. Sarkastično i ubitačno. U radnji kraj čijeg kontejnera je našla svoj ready-made eksponat, saznala je da su rasparene cipele dobijene kao uzorci, a budući da im je prošla moda - one su bačene. Nije na meni da popujem i ispravljam krive Drine, ali ne mogu a da se ne zapitam – zar ne bi mogla da se ustanovi neka prodavnica takvih uzoraka? Pa da oni bez jedne noge tu pazare, ako ih kao naše sagovornike –proteze žuljaju. I nemaju novca ni za goli život, a kamoli kupoholičarsko bahaćenje.
Reklame
Tek pred samu smrt stao je da vežba da koristi protezu, i tako i otišao, savlađujući tih 20-ak stepenica što su ga delile od lifta. Videla sam ga u mrtvačkom sanduku, skučenog u odelce koje je čuvao za slave, svadbe, sahrane, pa i sopstvenu.
Istom je namenjivao i tamne mokasine nepoznate italijanske marke, od kojih je samo jedna počinula sa njim kao vlasnikom.
Maćeha se posle kajala što je drugu bacila. Kao da će na onom svetu prohodati, ili joj druga mokasina bolje konzervirati uspomene. Bacila je i protezu, sve sa namenskom obućom, kako se ta vrsta pomagala dobija preko Socijalnog. U njenom sećanju, moj otac je zauvek ostao lep i mlad, kao u trenutku udaje. Petljancije oko njegovog zdravstvenoh statusa, maćeha je potisnula, a one najbolnije, kada je bio jednonog, potpuno zaboravila.
Uostalom, taj period je bio zaista kratak, te se đonovi na socijalnoj obući nisu izlizali ni površinski. Međutim, mene od tad muči pitanje: da li invalidi bez jedne noge moraju da kupuju obe cipele, ili trgovine misle i na takve, nudeći im popust za kupovinu polovine proizvoda. U tom traganju sam shvatila da je moj otac zapravo bio privilegovan. Jer, kao direktor (poljoprivrednog gazdinstva) imao je dovoljno sredstava da pazari mokasine, a kao (svojevremeno) lep i mlad, dovoljno argumenata da za sebe zaveže trpeljivu suprugu.
Iako mi je odavno poznato da unesrećeni, obogaljeni, genetski mutirani… rado pričaju o svojim falinkama, bila sam pod teškim stresom pre no što sam u odgonetanju navedene problematike prišla – jednom prosjaku.
Sedeo je u invalidskim kolicima u Svetogorskoj ulici, bez kutije i sličnih aksesoara za prikupljanje novca, pa je i delovao kao da ne traži milostinju.
Bez jedne noge Deki, kako se taj prosjak zove, ostao je pre pet godina, od posledica teškog saobraćajnog udesa. Mnogo je prošlo dok se nije oporavio u smislu volje za životom. Jer, nije imao, niti sada ima ni majku, ni oca, ni sestara, ni braće, ni životnu družbenicu, pa ni potomaka. Ili, što bi naš narod rekao – ni kučeta, ni mačeta…
-Pa kako se oblačiš, ko ti pomaže da izađeš iz kolica i oko higijenskih potreba – pitala sam, zatečena, i zaobilazeći oko glavne teme, kao kiša oko Kragujevca.
-Niko, sve radim sam- odgovorio je, ni malo ponosno. Mene je nešto žignulo u stomaku, ali sam nastavila sa propitivanjem, ovog puta ciljanim.
-Vidim da nosiš patike, pa me zanima da li ih kupuješ u paru – bupnula sam, pa šta bude da bude.
To mu je stara (lažna) „najka“, od pre nesreće, a druga mu je kod kuće, „na protezi“.
-A zašto ne koristiš protezu- podozrevala sam da bi razlog mogao biti u većem sažaljenju građana.
Međutim, njega veštačka noga toliko žulja, da je za 15 minuta već „lud od bolova“. A „niko ti ne kaže u Socijalnom“ da pomagalo možeš da „naručiš od privatnika, o državnom trošku“, na videlo su izbijale veće teškoće od kupovine cipela.
Deki sad čeka da mu se napravi noga po pravoj meri, dok krcka socijalnu pomoć od 8.000 dinara.
Da bi preživeo, prinuđen je da prosi, što mu predstavlja „užasnu sramotu“. Zbog toga nema ni kutije, ni čančeta, pa čak ni prolaznike ne moli za prilog, već čeka da ga neko primeti i nešto mu udeli.
Dadoh mu neku siću, postiđenija no pre početka razgovora. Pozdravom „želim ti svaku sreću“, kao da sam mu se narugala. Nastavak istraživanja reših da obavim u ortopedskom preduzeću Rudo, na padini Senjaka, gde se nalazi i specijalizovana bolnica. Ista meta, isto odstojanje kao na početku – kako ljudima bez noge zadreti u duševne rane. Beše neko vetrovito popodne, pa nisam očekivala da ću ikog sresti u prostranom dvorištu. Kad tamo, ne samo ispred bolničkog odelenja, već i u kafiću u krugu kompanije – mnoštvo ljudi bez jedne ili obe noge, ruke, sa plastičnim kragnama na vratu i sličnim hendikepima, kao da je oživeo prizor sa neke od slika Pitera Brojgela Starijeg. S tim što ovi nikud ne idu, već čamotinjaju i ubijaju dosadu, reklo bi se. Ostaje mi „samo“ da izaberem „žrtvu“ za razgovor. Opredelih se za jednog stračića, Stoleta, koji je jedini imao posetu, a bio najbliži klupi gde sam mogla da sednem i zapodenem ćaskanje. Nogu je, on odmah kreće da priča, izgubio 2011-e, a četiri godine posle „katastofe koja mu je upropastila život“, opteretivši ga i dijabetesom. -Kupio sam na kredit stan u Požegi, odakle sam, i u njega smo se uselili 1. maja 2006. u 13 časova. Za sat vremena, umrla mi je supruga – objašnjava Stole potišteno. Rezultat stresa bila je šećerna bolest koja „uništava krvne sudove“. Ali, očito i nerve, jer ga usled gangrene koja mu je zahvatila stopalo, pa list i koleno- „ništa nije bolelo“, iako su se oko rane su „skupljale mušice“. Terao bi on tako, „potonuo u depresiju“, ali je sepsa pretila da ode na srce i život mu oduzme. Pa ga je sin sanitetskim vozilom prevezao u Beograd. -Tatu su pustili da čeka 11 sati u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ - u priču se i Stoletov sin uključuje. „Najbolji lekar u gradu“ iz „Mišovića“, pacijenta je uputio u Zemunsku bolnicu, gde su šećeraša primili da leži pod jednim uslovom. Da mu gangrenoznu nogu „odfikare“. Nakon oporavka, Stoletu su napravili protezu, i na nju „obuli cipelu“, drugu mu dali na ruke. Ali, kako ga je proteza žuljala, nije je ni koristio, dok je još zdravoj nozi više prijala plastična papuča, u kojoj se ona slabopokretno nalazi i danas. Tek posle tri godine, stekao je pravo na novo pomagalo, dok je posle godinu dana došlo vreme za zasedanje lekarske komisije, nadležne za davanje potvrde o potrebi za materjalnom podrškom koja se zove „tuđa nega i pomoć“. I stajala je punih 15 hiljadarki, u njegovom slučaju. Malo je reći da se Stole prenerazio kad je lekarka zaključila da mu ova podrška „više nije potrebna, po članu zakona tom i tom“. „Nisam mogao da se uzdržim, pa sam je pitao – da li mi je izrasla noga, pa sam sad radno sposoban, da nisam mlađi, da bolje ne čujem i ne vidim, kad ste tako odlučili“, on se usprotivio lekarki i članu zakona „koji je zaboravio“.
Stole se ne žali na bolničku hranu, ali i ne polaže mnogo nade u novu protezu, jer je dijabetes načeo i drugu nogu, dok su mu i ruke oslabile. A živi samo za jednu stvar: da medijima ispriča od reči do reči „užase sistema“ kroz koje je prošao, a „mnogo više“ od onog što je meni ispovedio.
Odlazim iz Ruda emotivno razbijena, ali još nerazrešenog pitanja - imaju li invalidi mogućnost da se provuku kupovinom jedne cipele. Tada se setih drugarice-umetnice. Ona je pre 7-8 godina pored kontejnera našla 50-ak komada desnih sandala, spenseica, mokasinki i druge obuće. Sve ih je pokupila, slično se pitajući – gde su im završili parnjaci. Leve je primerke izložila kao konceptualni rad na izložbi „Sloboda kretanja ili O putovanjima“. Sarkastično i ubitačno. U radnji kraj čijeg kontejnera je našla svoj ready-made eksponat, saznala je da su rasparene cipele dobijene kao uzorci, a budući da im je prošla moda - one su bačene. Nije na meni da popujem i ispravljam krive Drine, ali ne mogu a da se ne zapitam – zar ne bi mogla da se ustanovi neka prodavnica takvih uzoraka? Pa da oni bez jedne noge tu pazare, ako ih kao naše sagovornike –proteze žuljaju. I nemaju novca ni za goli život, a kamoli kupoholičarsko bahaćenje.