Sve fotografije: Vladimir Živojinović

Kako sam ja, 24-godišnjakinja, provela 24 sata u Muzeju savremene umetnosti

Nije bilo lako.

|
okt 21 2017, 4:30am

Sve fotografije: Vladimir Živojinović

Posle punih deset godina, Muzej savremene umetnosti u Beogradu je konačno otvorio vrata publici. Bila sam mala buntovna tinejdžerka od samo 14 godina kada je muzej zatvoren, a pošto kao klinka nisam vreme provodila po pozorištima i muzejima ukoliko to nije bio deo neke školske manifestacije, ovo iskustvo mi je ostalo uskraćeno. Sve do sada.

Ponovo imamo Muzej saveremene umetnosti, ljudi, to nije mala stvar. Saznala sam da će muzej biti otvoren za posetioce čitavih 24 sata i odlučila da je pravi način da nadoknadim 24 godine nedolaženja tako što ću svih 24 sata ostati u muzeju. Genijalna ideja, nema šta.

Juče u pola deset ujutru sam prvi put u životu prišla Muzeju savremene umetnosti. Znala sam da je renoviran, ali oko puteva se nisu mnogo potrudili. I posle deset godina, većina prilaza Muzeju nije asfaltirana, a zelene površine se mogu videti samo u tragovima.

Posmatrala sam ljude ćekajući da otvaranje zvanično otpočne. Nisam primetila nijednog političara ili poznatu ličnost. Mislim da se premijerka Ana Brnabić u tom trenutku već nalazila na prvom spratu gde je kasnije i održala govor. Ispred je bilo oko stotinak okupljenih posetilaca među kojima su dominirale sede kose. Sto je ubrzo preraslo u dvesta, a kako su minuti odmicali, broj ljudi se samo uvećavao.

Nisu mi se svideli ljudi, mahom zato što su me čudno posmatrali. Ispostavilo se da sam imala mrtvu mušicu na licu, što mi niko nije rekao.

U tačno deset sati, bez ikakve pompe, svečanih govora i sečenja crvenih traka, jedan čikica bez mikrofona i skupog odela rekao je: "Dame i gospodo, izvolte u muzej". Kasnije sam saznala da je taj čikica Slobodan Nakarada, direktor Muzeja.

Ulaz su podelili u dve kolone: prvu za VIP gospodu i drugu za nas, obične smrtnike. Ovaj potez bih ocenila kao dosta besmislen jer je broj posetilaca stvarno bio ogroman, a VIP ljudi su bili otrpilike bivši ministar kulture Ivan Tasovac i njegova ekipa. Ali i pored ogromnog reda, ljudi su smireno čekali da uđu. Svi, osim jednog cara koji je opsovao pola familije zaposlenima jer su ga izbacili iz VIP linije u koju je slučajno ušao. Ušla sam među prvima i povremeno se vraćala dole da proverim kolonu ispred muzeja. Na kraju je bilo potrebno više od sata da svi uđemo.

Nije samo veliki broj posetilaca bio razlog za dugo čekanje u redu. Svi smo morali da prođemo kroz bezbednosnu kontrolu i detektore metala, kao na aerodromu, što je značajno produžilo čekanje na ulaz.

I dok su ljudi čekali i čekali, premijerka se obraćala onima koji su uspeli da uđu. Znači, novinarima. Ako je verovati premijerki, uskoro ćemo imati i Narodni muzej. Samo ne znam da li smo kao društvo spremni posle toliko godina na otvaranje dva najznačajnija muzeja odjednom. Mnogo je to kulture. Tešim se da je obraćanje moglo i gore da prođe, hej, bar nisu dali Tasovcu da priča.

Kada sam konačno završila sa premijerima, direktorima i svim bitnim ljudima, došao je red na sam muzej. Pre postavke sam pogledala unutrašnjost zgrade i nisam bila baš oduševljena. Muzej jeste renoviran, ali izgleda kao da je na brzinu renoviran 1996. godine, sa jako ograničenim budžetom. Da li smo stvarno deset godina čekali na nešto što izgleda kao jeftini laminat?

Druga stvar koju sam morala da proverim pre umetničkih dela je ujedno i najbitnija stvar u životu svakog milenijelsa, WI-FI, naravno. Imali su ga, ali pod ključem, što me je jako iznerviralo. Ali nisam od zaposlenih tražila šifru, jer sam previše socijalno anksiozna za tako nešto.

Sada prelazimo na stvar, umetnost. Krenula sam redom, od prizemlja gde je postavljena velika slika Nadežde Petrović, pa sve do petog sprata. Ja nisam vrsni poznavalac umetnosti i umetničkih pravaca, odmah moram da naglasim. Do kraja srednje škole sam iz likovnog crtala, a na fakultetu nisam imala nijedan čas istorije umetnosti. Dakle, dudk sam za te stvari. Zbog toga sam pažljivo čitala knjižicu koju su mi dali i sve što je pisalo na zidovima.

Moja najveća zamerka, veća čak i od nedostatka interneta, jeste nedostatak objašnjenja. Od 300 umetničkih dela, tek dva ili tri imaju neku vrstu objašnjenja na tablicama pored ili ispod. Pored slika, kolaža, ilustracija i sklptura piše samo ime autora, tehnika koju su koristili i godina nastanka. Niko nije mislio na nas umetničke tupsone kada je ova postavka pravljena.

Takođe, u prizemlju su neki baletani izigravali životinje u kavezu. Mislim da sam u tom trenutku bila sigurna da ne razumem umetnost. Taj osećaj se javio još mnogo, mnogo puta dok sam obišla celu zgradu.

Obišla sam ceo muzej za nekoliko sati. Najviše su mi se svidele fotografije. Verovatno zbog toga što sam fotogarfije najviše razumela. Sada je došlo vreme da ručam.

Pošto je Muzej na jedan dan postao moj dom, sklonila sam se u deo gde nema ljudi. Jedem čizburger iz Meka u Muzeju savremene umetnosti i samo čekam da osvanem na stranici Užasi postmoderne. Plašila sam se da hranom ne uništim neki od eksponata, ali to se nije desilo. Ipak, konzumiranje hrane u muzeju mi je nivo anksioznosti podiglo na nezavidan nivo, zbog čega sam odlučila da ostale obroke jedem ispred.

Posle hrane i stresa, otišla sam po jedan džin tonik iz Ušća, da malo smirim živce. Ne mogu ceo dan da provedem u muzeju bez kapi alkohola, mislim da bi se svaki umetnik složio sa mnom.

______________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Džepovi kulture

______________________________________________________________________________________________________

Prošlo je sedam sati mog boravka u Muzeju. Noge me bole, nisam se napila i osećam se kao ovca jer ništa ne razumem. Odlučila sam da popravim šminku, kada već poznavanje umetnosti nisam uspela da popravim. Ljudi su me neobično gledali dok sam sređivala bronzer i senku, ali se nisam potresala. I oni bi popravljali šminku da su ovde sedam sati.

Noge su me doslovno ubijale, pa sam, posle sređivanja šminke, izašla još jednom napolje da se preobujem. Sedam sati na štiklama: rečenica od koje će svaka žena da se strese.

Da budem potpuno iskrena, između pet i šest popodne sam blejala na telefonu. Sve me je smorilo: i zgrada, i ljudi, i slike, i svetla, ma sve. Ali oko šest uveče, počelo je da se dešava nešto zanimljivo.

Totalno drugačija ekipa je počela da popunjava prostorije muzeja. Ovi ljudi nisu mogli da se porede sa osobama koje su prisustovale otvaranju. Bili su mlađi, vedriji, lepši, bolje obučeni i digli su atmosferu na potpuno novi nivo, a i mene iz groba. Novi posetioci su uneli novu energiju: život je opet imao smisla.

Tako sveže izvađena iz mrtvih, krenula sam u još jednu turu po Muzeju. Bila sam ubeđena da sam sve već videla, ali sam se grdno prevarila. Na prvi pogled ne deluje tako, ali ovaj muzej je stvarno ogroman i krije mnoge prostorije. Shvatila sam da par sati nije bilo dovoljno da obiđem sve i opet sam se osećala dobro, jer sam imala novu zabavu. Od novih otkrića, najviše mi se svideo rad Siniše Ilića, "Posledice".

Srela sam par poznanika i pomalo ih udavila pričom, jer su bili prvi ljudi sa kojima sam mogla da razgovaram normalno posle ne znam ni ja koliko sati. Svi su bili zadovoljni postavkom. A onda je krenula muzička priredba. Neki čovek je pevao na jeziku koji je zvučao gotovo izmišljeno, ali moguće i da je bio engleski. Muzičku pratnju su činile violine, violončela, truba, flaute, bubnjevi, i neki lik koji je trljao dva papira za šmirglanje jedan o drugi. Sve je delovalo kao scena iz nekog filma, ali dobrog.

Šetala sam još malo dok nisam ponovo ogladnela. Već je bilo osam uveče i napolju je ozbiljno zahladnelo. Na brzinu sam pojela porciju kineskih nudli sa piletinom i rekla fotografu: "Ajmo nazad kući, smrzla sam se."

To je to, nema dalje. Ovo je sada moj dom. Ja ovde pripadam.

Pomislih, ako je muzej sada moja kuća, onda je Ušće baba kod koje idem vikendom da se nažderem. Ovakve misli su bile signal da sam se premorila. Tačno, bilo je tek nešto posle osam, ali posle čitavog dana na nogama i mentalnog napora koji sam (bezuspešno) uložila u razumevanje savremene umetnosti, bila sam iscrpljena.

Na ulazu su mi ponovo dali novi bedž kao da me vide prvi, a ne 287. put. Bila sam im zahvalna što ne postavljaju pitanja.

Sledećih nekoliko sati sam priovela smarajući se na telefonu. U jednom trenutku sam morala i da sedim na podu jer sam potrošila celu bateriju. Čekanje da ti se telefon napuni dok sediš na podu, zakovan za taj jedan metar kvadratni koliko se kabl od punjača proteže, dosta je frustrijajuće. Ovo sedenje na hladnom podu me je podsetilo na sve sate čekićanja po aerodromima koje sam proživela.

Tako sam se ubijala od dosade do deset, kada su neki umetnici došli sa fotografijama Vučića zbog čega ih je policija privela pa pustila. Uz tu zabavu i kafu sa aparata, uspela sam da ostanem budna do skoro pola 12. Tada sam se zvanično predala. Kao krevet mi je poslužio betonski blok u prizemlju kod ulaza. Kesa sa stvarima je postala surogat za jastuk.

Užasno sam spavala, ako se to uopšte može nazvati spavanjem. U trenucima kada jesam spavala, sanjala sam samo zamagljene eksponate u koje sam blenula poslednjih milion sati. Mislim da neću ponovo kročiti u muzej sve dok ne otputujem negde. Ili dok ne otvore Narodni muzej.

Znači, ima vremena.

Pogledajte još fotografija sa otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu:

Još na VICE.com

Muka mi je od foliranja: ne "kapiram" umetnost

Mislim da sam upravo našao 10 hiljada dolara u slici koju sam kupio za 88

Prva izložba slikarskog čuda od deteta iz Avganistana u Srbiji

Više na VICE
Vice Channels