Reklame
10 pitanja

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite psihoterapeutu

„Ništa bolje nego biti u vezi sa terapeutom.“

pisao Lea Albring
19 Oktobar 2017, 12:12pm

Fotografije: autorka

U ordinaciji Danijela Vagnera u Kelnu ne postoji kauč. Ovaj tridesetčetvorogodišnji psihoterapeut sedi ukoso od svojih klijenata. „Tako ih gledam u lice ali im takođe dajem mogućnost da lako izbegnu moj pogled. Takođe, radije ih zovem klijentima nego pacijentima. Ne želim da misle da im je teže nego što stvarno jeste", objašnjava on.

Klijenti imaju pravo da ga ignorišu ako se sretnu na ulici – on im se ne obraća prvi. „Ne želim da se nađu u neprijatnoj situaciji koja zahteva da nekom objasne ko sam im ja. Ako mi se klijent javi, ja mu odgovorim."

Sledi nekoliko pitanja koja smo oduvek želeli da postavimo psihoterapeutu.

VICE: Da li je istina da terapeuti uglavnom i sami pate od duševnih problema?
Danijel Vagner: Ima istine u tom stereotipu. Imam utisak da to važi za neke moje kolege. Sa druge strane, ko zna šta je „normalno"? Ja ne znam. Ako sam nešto naučio tokom svoje karijere, onda je to da ne postoji jasna granica između duševnog zdravlja i duševne bolesti. Svako ima svoje osobenosti, mnogi od nas su imali problema u odrastanju. Obrasci ponašanja i navike postaju problematične tek ako nekom otežavaju život.

Koja su vam najgora sećanja iz detinjstva?
Nisam imao nimalo teško detinjstvo, ali kao psihoterapeut morao sam da naučim da preispitujem svoje detinjstvo. Imao sam „harmoničnu" ulogu u porodici, uvek sam želeo da pomognem braći i roditeljima da reše međusobne sukobe. Taj instinkt nekad otežava život – čovek počne više da se bavi tuđim problemima nego svojim. Danas sam svestan koliko je važno očuvati i sopstveno zdravlje.

Da li vam se nekad smuči koliko su kmezavi klijenti?
Ne bih rekao da su kmezavi. Kad neko odluči da se obrati psihoterapeutu, obično iza toga stoje stvarni problemi. Niko mi ne dolazi samo da bi se dobro isplakao. Možda bi neko rekao da su njihove pritužbe kmezave, ali za mene su one samo izraz dubljih problema.

Uprkos obavezi da se održi poverljivost informacija, koliko često podelite one najbolje priče sa društvom?
Iskreno, bilo je dosta priča koje sam poželeo da prepričam prijateljima, ali nikad nisam ni pomislio da pređem preko te granice. Poverenje između doktora i pacijenta je jedan od osnovnih uslova za bavljenje ovim poslom.

Radio sam sa političarima, glumcima, poznatim poslovnim ljudima. Od suštinske je važnosti održati poverljivost informacija. Čak i kad su teške teme u pitanju, na primer poslovni kriminal. Nekad se desi da čujem za veliki skandal pre nego što se priča o njemu pojavi u medijima.

Koliko često uhvatite klijente u laži?
S vremena na vreme, na primer kad treba pričati o impotenciji. Muškarci izbegavaju tu temu tokom prvog razgovora, neki se čak trude da zvuče posebno muževno da bi ostavili dobar utisak. Tek kad se razvije uzajamno poverenje, ljudi postanu spremni da mi povere svoje probleme. To je sasvim OK. Nije na meni da razotkrivam njihove tajne, nisam ni policajac ni pravnik nego terapeut. Ja radim za svoje klijente, ne protiv njih.

Da li vas je neki klijent uplašio?
Bilo je napetih situacija u kojima sam očekivao agresivnu reakciju, ali nikad se nisam plašio direktnog fizičkog napada. Nekad se brinem šta bi mogli sebi ili drugima da urade. Na primer, nekad radim sa bivšim pedofilima. Tu je moguće mnogo toga da se desi na osnovu određenih misli i nagona.

Da li se neki od vaših klijenata ubio?
Srećom, nije još niko. Znam da je velika verovatnoća da se to nekad desi, ali ako mi klijent kaže da ima suicidne misli na meni je da odredim da li će moći da izdrže do sledeće terapije ili bi trebalo da ih uputim u nadležnu instituciju. Ipak, veoma retko se ljudi zatvaraju protiv svoje volje. Klijenti obično imaju razumevanja.

Da li možete da rasplačete svakog sagovornika?
[pauza] Ne bih rekao. [još jedna pauza] Ne, odgovor je ne. Kad nekog dobro poznajem, znao bih gde su mu slabe tačke ali zašto bih pritiskao? U terapiji nema ni potrebe za tim, klijenti se rasplaču u približno 50% slučajeva. Suze same krenu.

Koliko često se klijenti zaljube u vas?
Dešava se ponekad, i ženama i muškarcima. Neki su vrlo direktni, ali većina samo pita da li bismo mogli da se družimo privatno. Ja kao terapeut moram da ih saslušam bez obzira na sve, posvećujem im punu pažnju, podnosim sva osećanja koja ispolje, uvek sam tu za njih – to je mnogima vrlo poželjno. Tim klijentima se zahvalim na komplimentu i onda pokušam da im predočim gorenavedeno. Nikad ništa nisam inicirao sa nekim od njih. Zakon mi brani sve privatne ili poslovne veze sa klijentom u periodu od deset godina posle terapije. Da nije toga, lako bi bilo manipulisati njima na osnovu informacija koje su sa terapeutom podelili.

Kako je to kad si u vezi sa terapeutom?

Nema ništa bolje. Nije lako naći osećajnog partnera koji zna kako da izađe na kraj sa emocijama, koji uopšte zna da emocije postoje, koji je spreman da sasluša. Zar nije sjajno?

Još na VICE.com:

10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavite osobi sa autizmom

10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavite porno zvezdi

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite nudisti

Tagged:
doktor
Mentalno zdravlje
Psihologija
Psihoterapija
pacijent
Intervju