Kada mi je umro otac, ja sam se zaljubila u heroin

Kada mi je preminuo tata, sve dobronamerno, nesebično ili smisleno u meni je umrlo zajedno s njim.

|
aug 16 2018, 9:29am

Ja posle rehabilitacije (levo) i ja usred dešavanja (desno)

Članak je prvobitno objavljen na VICE CA.

Nikada se nisam probudila jednog jutra i pomislila, „Danas ću da probam heroin“. To obično ne funkcioniše tako, i kada biste pitali mene ili bilo koga ko me poznaje da li je moguće da ću se rokati u toaletu Rejnbou bara i grila, dok se gosti za stolovima koje ja poslužujem pitaju zašto im pića toliko kasne, sama pomisao bi bila brzo odabačena kao suluda. Međutim, u jesen 2011. sam se zatekla u baš takvoj situaciji, manično pokušavajući da nađem venu, dok kroz vrata slušam menadžera kako pita restoransko osoblje kuda sam nestala. Kada sam obavila zadatak koji je bio predamnom i otrčala da služim svoje više ne toliko strpljive goste, jedan od redovnih mi je rekao, „Znaš da ličiš na Ejmi Vajnhaus, crna kosa, crvene usne i sve to... mada, naravno, ti nisi zavisnica od heroina“.

Kada ljudi diskutuju o vezama,o njihovom uspehu, propasti ili potencijalu, često iskrsne pitanje odgovarajućeg trenutka. Pa, kada sam ja prvi put probala heroin, trenutak je bio savršen, bila je to velika ljubav na prvi pogled, koja me je oborila s nogu i zbog koje sam poblesavila. Ljubav na prvi pogled? Ne, ljubav na prvi špric. Sva moja osećanja očajanja, usamljenosti i žalosti su čudesno isparila, i dobrodošla tupost i euforija su došli na njihovo mesto. Moj tata je neočekivano umro u martu, i ja sam do besvesti opijala do juna, a 8. juna, svoju plavu kosu sam ofarbala u zift crno, po prvi put probala heroin, i otišla u lokalni tatu salon da istetoviram „Klajd“ na desnom ručnom zglobu. Jer čak i kada sam na dnu, ja moram da budem ekstremna. Klajd je bio pseudonim za čoveka koji me je upoznao sa mojom novom ljubavlju, heroinom, pa mi je to delovalo kao odgovarajuća posveta.

Nije prošlo mnogo kada su moji prijatelji i porodica počeli da primećuju promenu. Sećam se da sam razmišljala, „Vau, heroin me je stvarno očistio od pića“. Spavala sam bolje, plakala manje, i izgubila pet kilograma koje sam nabacila ispijajući margarite. Bilo je kao u snu, tajna dijeta i srećnim slučajem pronađeno sredstvo. Na moje negodovanje, ispostavilo se da mi to nije bila baš najbolje čuvana tajna. Ono što je mojim voljenima izgledalo kao vidljive i upozoravajuće promene u mom izgledu i ponašanju, za mene su bile dobrodošla prilagođavanja. Inicijalna briga mojih bliskih prijatelja se pretvorila u opšte neodobravanje. Šta god, heroin me je u svakom slučaju činio srećnijom nego oni. Pošto sam dozlogrdila svojoj snahi sa kojom sam živela, jednog jutra sam se vratila kod mame, koja nije živela sa mnom, i zatekla je kako sedi na mom krevetu okružena mojim raznim priborom za koji sam mislila da je dobro sakriven. Veoma volim svoju mamu, ona mi je slaba tačka i za nju bih skinula zvezde s neba, ali kada me je pogledala sa izrazom iskrene zbunjenosti na licu, sa suzama koje se slivaju, moleći me za objašnjenje, znala sam da sam preduboko zabrazdila. Bilo je prerano da se sve okonča, tek je počelo. Znate ono kada kažu da je ljubav kao droga? Pa, u mom slučaju, ljubav, sasvim bukvalno, jeste bila droga, i ja nisam bila spremna da raskinem s njom. Udarac od toga što sam tako suštinski povredila svoju mamu bio je ublažen uz pomoć moći maka. Natrpala sam odeću, šminku i gitare u svoju srebrnu Hondu, i pobegla za Holivud.

Sa autoputa 101 sam se isključila na Sanset Bulevar, skrenula levo i odvezla se u svoju sudbinu. Parkirala sam se iza Viski a go-goa, i ušetala u Rejnbou bar i gril. Očas sam uspela da šarmiram menadžera, i on je na licu mesta pristao da me zaposli. To je bio znak, prvo mesto na koje sam došla, prva osoba sa kojom sam razgovarala, i tras – imam primanja u Holivudu. U roku od nekoliko dana sam iznajmila garsonjeru, sa parketom i zidovima od golih cigala, odmah pored Holivud Bulevara, dve ulice dalje od ćoška Džulije Roberts u Lepoj ženi. Ako mi to nije bilo suđeno, onda ne znam šta jeste. Bilo je tako, tako lako.

Ljubav može da se definiše na mnogo načina, kao što su posvećenost, divljenje, povezanost, bezuslovna briga i seksualna požuda. Ja sam imala sva gorepomenuta osećanja prema svojoj drogi, i ne samo prema drogi, već i prema pratećem ritualu, dnevnim avanturama koje kao da su me navodile, opasnosti i riziku koji sve to prati. Svakog jutra kada bih se probudila, umesto da se razmrdam šoljom kafe, ja bih smesta otvorila oči, uzbuđena zbog prvog jutarnjeg fiksa. Uživajući i u ekstazi, i u pripremanju šota. Osećala sam intenzivnu romansu prema igli i bilo mi je urođeno seksi kada se ubodem svojom voljenom iglom, malo povučem čep od šprica i gledam kako se moja crvena krv meša sa rastvorom vode i dopa boje karamele koji sam spremila, što je znak da sam pogodila venu i da mogu opušteno da se roknem, uz đavolje rajsko čudo. Jednom zadovoljena, otišla bih do stanice metroa na ćošku Holivuda i Hajlenda, i uskočila bih na crvenu liniju, punu i turista i lokalaca. Turisti bi me uzbuđeno pitali da li sam glumica, a ja bih im uz smeh odgovarala da nisam, misleći se, „Kada biste samo znali“. Posle nekoliko stanica na crvenoj liniji, prešla bih na plavu, punu najokorelije ekipe iz Los Anđelesa. Tu bih već natukla kapuljaču i pognula glavu, sve dok ne bih sišla na Slosonu i prešla šine, sa tejzerom u jednoj vojničkoj čizmi i skakavcem u drugoj, znajući da bi bez njih moja persona od 50 kila bila fizički bespomoćna u bilo kakvoj nevolji sa kojom bi se susrela.

Odrasla sam u porodici više srednje klase, sa majkom punom ljubavi, četvoro braće i sestara, posvećenim očuhom, i rokenrol tatom koga sam viđala ponedeljkom. Nisam imala traume u detinjstvu koje bi mi dale neki valjan izgovor za zavisnost, jednostavno sam rođena sa žarom za nevolje. Uživala sam u tome da šokiram ljude i da živim svojim hedonističkim načinom života. Počelo je sa balonima punim vode u predškolskom, nastavilo se sa zabavljanjem sa starijim muškarcima koji su imali probleme s drogom i cirkom, a onda, kada mi je tata preminuo, sve dobronamerno, nesebično ili smisleno u meni je umrlo zajedno sa njim. Ja sam bila jedino dete svog oca, i otkad znam za sebe, obožavala sam ga i očajnički tražila njegovu ljubav. Verovatno sam od njega nasledila svoju sklonost ka hedonizmu. Kada je umro, sve mi je ostavio, moja soba je izgledala kao skladište neke muzičke radnje, a najdragocenije su mi bile njegove gitare.

Postati heroinski zavisnik je kao kada ti dijagnostikuju uznapredovalu smrtonosnu bolest – kvalitet života ti opadne, a životni vek se skraćuje. Kao i kod većine ljubavnih veza, početak je nalet očaranja, na sredini veze ti to deluje kao normalan i trajan način života, a na kraju se prikradu zlovolja, prebacivanje, očaj, i na posletku žalost. Početak kraja je za mene nastao kada sam razvila toleranciju koja me je koštala stotinu dolara dnevno. Bez dovoljno dopa, bilo mi je loše na način koji mi je izazivao paniku. Prvi put sam osetila prezir prema heroinu kada sam ušla u zalagaonicu, zgađena sobom, i založila jednu od tatinih gitara. U pitanju je bio Fender Telekaster pod imenom Merlin, zbog svoje boje, i na scenama po celom svetu su ga svirali Kris Kristoferson i Fredi Fender. Uzela sam bednih 75 dolara za njega, i mrzela sebe kada sam se urokala onom bedom koja mi je ostala od tate. Nekoliko nedelja kasnije, greškom sam se roknula varikinom, zaboravivši da sam šolju u kojoj sam obično držala vodu nešto pre toga napunila varikinom da bih očistila špriceve. Baterija telefona mi je bila prazna, a struju su mi isekli. Morala sam da se teturam bulevarom dok nisam našla utikač da malo napunim telefon i okrenem SOS broj. Tada sam shvatila da ću, ako ovako nastavim, umreti kao narkomanka koja je slomila majčino srce, rasplakala svog očuha, izgubila svu braću, sestre i prijatelje, i založila gitare svog oca. Kada sam založila poslednju gitaru koja mi je preostala, sagla sam se da omirišem gitaru, i dok sam mirisala crveni filc tapacirunga od kofera, poklopac mi je pao na glavu. Zaslužila sam jezivi udarac po glavi koji mi je zadao duh mog tate.

Ipak, nastavila sam po starom, navučena i nesrećna zbog toga koliki stranac sam sama sebi postala. Nekada sam bila okružena voljenim, brižnim ljudima sa smislom, koji su cenili mene koliko i ja njih, a sada sam okružena najsumnjivijim baucima narkomanije u Los Anđelesu. Činilo mi se da skoro čitav jedan život nisam videla svoju porodicu, čeznula sam za majkom, ophrvana kajanjem. Ubrzo nakon depresivnog Božića koji sam provela tako što mi je neko napravio šljivu na oku, i u bolovima od apstinentske krize, proverila sam mejl. Nisam proveravala mejl skoro godinu dana, i kada sam ga otvorila, videla sam niz poruka koje mi je poslala moja draga mama: „Nikada neću prestati da se nadam da ćeš se vratiti kući“; „Molim te, vrati nam se“; „Volim te i nedostaješ mi“. Verovala sam da me oni više ne žele... da im je bolje bez mene. Briznula sam u plač, i pozvala mamu da dođe po mene i odvede me na rehabilitaciju.

Na rehabilitaciji, moji savetnici za zavisnost su mi dali instrukciju da napišem oproštajno pismo heroinu, objašnjavajući mi da gubitak omiljene droge u velikoj meri podseća na raskid sa voljenom osobom. Navodili su me kroz pet faza žalosti, artikulišući to koliko su relevantne za zavisnost. Takođe su me naveli da napišem pismo tati. Po prvi put sam razmišljala o nerešnim pitanjima koja su morila moju egzistenciju – komplikacije vezane za ljubav prema njemu za života, i za bol koji me je obuzeo posle njegove smrti. To mi je bio prvi od sedam boravaka u rehabilitacionom centru. Sedam navrata ozbiljnih neuspeha i povratka na staro, ali takođe i sedam navrata žilavosti i istrajnosti.

Pokojni Entoni Bordejn je o svom putu do oporavka rekao, „Ja sam tašta osoba, a nije mi se dopadalo ono što sam video u ogledalu“. Taj citat mi odjekuje, zato što sam i ja nekada bila lepa, pametna, otmena, uvek imala po neki vic u rukavu, i moralni koncept za koji priznajem da mi je bio svojstven, ali je ipak podrazumevao suštinu i svojstvenost. Želela sam ponovo da budem ta devojka. Bile su mi potrebne godine da prebolim svoju ljubavnu vezu s heroinom, godine da prestanem da se romantično prisećam vremena koje smo proveli zajedno, i godine da prestanem da učestvujem u bezbrojnim nelegalnim radnjama. Ali jesam prestala, sada je gotovo s tim, i ti dani su sada samo sećanje i reči kojima punim stranice. Kada sam shvatila da umesto da se oslanjam na nešto toliko nepouzdano kao što je heroin da bih se osećala kompletnom mogu jednostavno da investiram u samu sebe, konačno sam razumela lekciju. Polako sam savladala veštinu opstanka, ali kada se sada osvrnem na to, ipak je u pitanju svojevrsni trijumf.

Više na VICE
Vice Channels