Sport

Vladan Milojević za VICE: Ljubav prema Zvezdi pokazujemo delima

Trener crveno-belih o uspešnoj jesenjoj polusezoni i svojim trenerskim filozofijama.

pisao Miloš Jovanović
30 Decembar 2017, 10:45pm

Nakon dužeg vremena, navijači fudbalske sekcije sportskog društva Crvena Zvezda imali su čemu krupnom da se raduju. Po prvi put posle dvadeset i pet godina klub sa "Marakana" igraće u prolećnoj fazi evropskog kupa, a i u prvenstvu, gde Zvezda beži "večitom" rivalu devet bodova, stvari ne stoje rđavo.

Bio je to dovoljan povod da malo porazgovaramo sa čovekom kojeg su navijači prozvali "Klark Kent", valjda zbog neke blage fizičke sličnosti. Možda Vladan Milojević, četrdesetsedmogodišnji trener iz Aranđelovca, i liči pomalo na smušenog novinara dnevnog lista iz Metropolisa, ali nemojte da vas to zavara - ono što je postigao na klupi Crvene Zvezde više priliči Kentovom alter egu. Znate već, onome sa velikim "S" na grudima.

U svega šest meseci, Milojević je raspalio odavno ugašenu vatru koja je tinjala u srcu svakog Zvezdaša, plamen želje da voljeni klub opet postane koliko-toliko evropski relevantan. Nakon sezona u kojima su crveno-belima lekcije delili Kazahstanci, Bugari i slični, bili smo svedoci velikih pobeda nad klubovima koji su budžetarno i reputacijski daleko van Zvezdine klase. Stadion je ponovo postao "in" mesto za okupljanje.

Pročitajte, dakle, šta Milojević ima da kaže na temu svega onoga što se dešavalo minulih meseci, i upoznajte se malo sa nekim njegovim privatnim trenerskim načelima i svetonazorima.

Dame i gospodo, Vladan Milojević.

foto : MNPress

Vice Srbija : Vladane, vi ste se letos, posle dužeg odsustva, vratili na stadion „Rajko Mitić“. Možete li nam reći kako je došlo do vašeg povratka u Zvezdu?

Vladan Milojević : Pa iskren da budem, sve se nekako iznenada dogodilo. Sa Panioniosom sam imao izuzetno napornu sezonu za sobom. Zbog raznih nefudbalskih stvari prvenstvo je dosta kasnilo, igrali smo i plej-of fazu, a poslednji meč smo imali čak 31. maja.

U jednom momentu, ja sam samo dobio poziv gospodina Zvezdana Terzića i gospodina Dragana Miloševića, koji su želeli da imaju sastanak sa mnom u Atini i popričamo u vezi Crvene Zvezde. To je negde bio i početak svega toga.

Ja sam upravi Panioniosa predočio i pre plej-ofa da neću ostati u klubu. Dve godine nisam bio u rodnoj zemlji, i želeo sam samo da se vratim u Srbiju i provedem malo vremena s porodicom. Hteo sam iz Beograda da sagledavam neke ponude, međutim, eto, desilo se to što se desilo.

Vi ste, znači, bukvalno iz Atine došli na Zvezdine pripreme, koje su krenule jako rano. Koliko je to, ako pogledamo sada sa ovim odmakom, bilo značajno i za vas, i za igrače, da se što brže naviknete jedni na druge?

Ah, pa ne možemo to gledati na taj način. To se tako pogodilo i mi to nismo mogli da promenimo.

Ali da li je to rano ulaženje u takmičarski ritam bilo beneficijalno za dobre evropske partije i titulu jesenjeg šampiona?

Moram da priznam da mi je dosta pomoglo ranije iskustvo iz Čukaričkog. Ja sam, naime, sa tom ekipom dva puta igrao Ligu Evrope od najranije faze, tako da sam otprilike imao predstavu kako to može da izgleda. Imao sam neko polazno iskustvo šta je to u nekom trenažnom procesu trebalo da se uradi.

Međutim, imali smo izuzetno malo vremena. Ključni igrači su se nešto kasnije vratili, a trebalo je upoznati se sa svima, pa formirati tim i tako dalje.

Kakvo ste stanje zatekli u Crvenoj Zvezdi kada ste došli?

Pa, zatekao sam jedno...ma, vidite, nije to bilo neko per se loše stanje. Jednostavno, posle prošlogodišnje sezone koja je prošla tako kako je prošla, kad ste nadohvat titule i kupa i oba uzme ljuti rival, atmosfera ne može da bude prijatna. Ali nije bila loša. Bilo je tu neko izgubljeno samopouzdanje i poverenje kod njih samih, ali bitno je reći da Zvezda nije bila u nekom rasulu. Ti igrači su kvalitetni, ti igrači su pretprošle godine osvojili titulu, to su fudbaleri koji imaju znanje.

Ništa tu nije bilo sporno. Radili smo na vraćanju samopouzdanja, na uspostavljanju hemije, navikavanju na neki moj način rada. Normalno, i osvežavanje ekipe i dolazak drugih igrača je doneo neku pozitivnu energiju. Činjenica je da je do mog dolaska tu ipak bilo negativne energije.

foto : MNPress

Kakva su bila očekivanja u klubu kada ste vi došli? Konkretno, od takmičenja u Evropi, koje je za nekadašnje Zvezdine norme možda počelo i prerano.

Uvek su u Zvezdi velika očekivanja, i ja sam neko kome to nije potrebno reći. Ja poznajem Zvezdu, poznajem njenu istoriju, poznajem ljude. Trebalo je samo raditi, verovati i pokušati vratiti Crvenu Zvezdu na stare staze slave. I mnogo većim klubovima se dešavalo ovo što se dešavalo nama. Ja bih samo voleo da vreme koje je iza nas ostavimo iza nas, izvučemo pouke i vratimo Zvezdu na kolosek kojem pripada.

Spominjali ste pozitivnu energiju i veru. Prethodnih sezona, dosta slušamo u medijima kako Zvezda više nije taj nivo, kako treba prihvatiti realnost i nove evropske tokove. Deluje, međutim, kako igrači pod vašom kontrolom ponovo imaju veru i želju da vrate Zvezdu u evropske visine i veruju u ceo taj poduhvat. Koliko je to zapravo bitan faktor?

Mislim da je to najbitnije, kad igrač ima samopouzdanje. Ali pazite, to se ne dobija samo rečima. To se dobija vrednim treniranjem, velikim odricanjem...mnogo faktora treba da se poklopi da bi igrač dobio samopouzdanje. I onda kad igrač, što bi žargonski rekli, puca od samopouzdanja, vi ste u tom trenutku došli do nekog cilja i ostalo je sve na njima da urade na terenu.

Kod nas su često preveliki ciljevi. Ne ciljevi koliko očekivanja. Mi smo prosto takav narod...puno puta ste čuli onu priču o „nebeskom narodu“. Znate već, mi sve možemo, nama ne može niko ništa...nije to baš tako.

Mislim da se dosta stvari promenilo. Crvena Zvezda je nekada bila veliko ime, bez preterivanja najveći klub u staroj Jugoslaviji, zemlji sa dvadeset i više miliona stanovnika. Ali, isto tako, jedan od najvećih gubitnika svega ovoga što se izdešavalo, sportski gledano, je takođe Crvena Zvezda. Ja neću da se vraćam na to. Dobro znamo šta se sve desilo, šta smo proživeli ali sport je dosta ispaštao zbog celokupne situacije.

Ja bih voleo da sve ovo što smo mi uradili bude jedan mali doprinos u Zvezdinom buđenju iz tog nekog sna, i izuzetno mi je drago što vidim da je i Evropa dala našem povratku među elitnije društvo na značaju.

Pričate o buđenju iz sna i povratku. Stavimo li navijačka osećanja na stranu, koliko je za jednog trenera veliki izazov da dođe ovde u Ljutice Bogdana i kaže sebi – „hej, možda sam ja baš taj koji će napraviti iskorak posle četvrt veka“.

Ja ne razmišljam na takav način. Svi treneri koji su bili ovde su apsolutno zaslužili da dođu, i mnogi su napravili puno toga pre mene. Oni su svi doprineli ovom klubu.

Ja sam neko ko bi voleo da svojim radom i ponašanjem zajedno sa mojim igračima dam neki doprinos u daljem napretku Crvene zvezde. Sad, koliko će to biti, ostaviću javnosti i navijačima da to procene.

Naravno, vi ne možete da sakrijete želju da i vi u jednom momentu budete delić istorije. Pored svih tih velikana koji su na slikama u hodnicima kluba, i vi imate san da budete deo svega toga.

Spomenuli ste već vaš mandat u Čukaričkom, koji ste sa uspehom trenirali par godina. Recite nam, kakve razlike zateknete kada iz nekog kluba pređete u jednog od „večitih“?

Kada radite u nekom klubu koji nije Zvezda ili Partizan, opet radite u nekoj sredini sa svojom istorijom i tradicijom. Pa ipak, svaki klub pokazuje veličinu brojem trofeja i brojem navijača, i vi ne možete porediti to dvoje.

Svejedno, jako sam ponosan što sam trenirao Čukarički, i nadam se da sam tamo ostavio svoj doprinos porastu reputacije i imena tog kluba. Drago mi je kad kao trener ostavim neki pozitivan utisak.

Kažu da je klupa Crvene Zvezde izuzetno užarena. Sa druge strane, vi ste profesionalnu karijeru osim Srbije mahom vezali za Grčku i za Kipar, sredine u kojima je pritisak često nesnosan. Uostalom, vi ste bili trener kiparske Omonije, koja je u poslednjih dvadeset i sedam godina imala trideset i jednog trenera. Kako doživljavate svu tu tenziju koji ide sa vašom funkcijom?

Dobro znam da je klupa ovde užarena – i sami ste verovatno primetili da tokom utakmica ja nikad ne sedim (smeh). Pa dobro, to je sastavni deo posla. Kada sam se ja opredelio za ovu profesiju, znao sam u šta ulazim. Mene to uopšte ne opterećuje. Ja volim svoj posao, dajem sve od sebe, neki put je to dovoljno, neki put ne, ali dobro. Što ste u većem klubu, veći su i pritisci, veća očekivanja, i samim time veći i izazovi.

Lepo je biti u najboljem klubu i trenirati najbolji klub, a pogotovo kada ste veliki Zvezdaš. Ali, ja nikad negativno ne razmišljam. Ja znam da će doći taj trenutak kada više neću biti trener Crvene Zvezde, ali, Bože moj, idemo dalje. Ono što je jako bitno je da ostavite neki trag. Da radite, i da verujete u to što radite. Ostalim se ne opterećujem.

Znate kako se kaže kada trenera pitaju dokad mu traje ugovor. On traje do naredne utakmice. Trener obnavlja svoj ugovor iz utakmice u utakmicu.

A kako bi uporedili atmosferu u grčkoj naspram ove ovde? Trenirali ste i igrali i u Atini, i u Solunu.

Meni je sve ovo isto. Sve što ja prolazim ovde, kao da sam već više puta prošao u Grčkoj. I oni su temperamentan narod, hoće da pobede po svaku cenu. Jedino što u Grčkoj imate više konkurentnih klubova, ovde postoje samo Zvezda i Partizan.

Trener i tamo i ovamo prolazi velike pritiske. Nema previše strpljenja, bude mnogo promena...ali zaista, oni su isti kao mi. Mi smo balkanski narodi, spremni da preuveličavamo stvari na neverovatan način, od muve pravimo slona, od slona muvu. Ili smo na maksimumu, ili na minimumu. Sredina ne postoji.

Kažete da ste veliki Zvezdaš. Kako se taj navijač u vama izbori sa profesionalcem? Često imamo slučaj da se treneri i igrači deklarišu kao veliki simpatizeri klubova u kojima igraju, pogotovo ovde.

Kao trener, ja moram da tražim potvrdu ljubavi prema Zvezdi kroz rad, treniranje i stvaranje. Ljubav treba pokazivati na delima, ne samo pričati o njoj.

Ono što ste vi, vi znate šta ste. To ne treba nekome pričati, to je najlakše. Mnogo je teži to nešto pokazati delima. Puno puta ćete čuti ono – ako volite, pa pokažite to. Ja pokušavam svaki put sa igračima da se borim za našu ljubav, da izađemo, da damo sve od sebe, i sa našim navijačima – koji vole Zvezdu na svoj način – spojimo sve to u veliku količinu pozitivne energije. Kada do toga dođe, vi morate biti zadovoljni i srećni.

Ako bi morali da izdvojite neku ključnu utakmicu ove jeseni, da li bi to mogli da uradite? Da li je bio trenutak u kojem ste rekli, „e, sad smo na pravom putu“?

Uh...znate šta, kad mi postave tako neko pitanje, to je kao da ste me pitali „koji prst više volim na desnoj ruci“ (smeh). Meni je svaka utakmica bitna. I na nekoj naizgled beznačajnoj utakmici, mi smo možda porasli i naučili puno korisnih stvari.

Mi smo rasli zajedno iz meča u meč, jer puno puta se desilo da ja stavim igrača u poziciju da on mora da mi se pokaže, a došao je recimo pre neki dan. To je jako teško, ali, to je ta količina ljubavi koju su oni imali i ta energija koju sam ja osećao.

Sad, ako pričamo utakmicu po utakmicu, najbitnija je recimo utakmica sa Kelnom u Beogradu, jer tu se direktno odlučivalo ko ide dalje. Ali, možda je onaj bod protiv BATE-a u Belorusiji bio jako bitan. Možda je i taj poraz od Arsenala bio bitan, jer da smo mi Arsenal pobedili ovde, ko zna šta bi se onda desilo u Londonu, možda bi se desilo nešto posle čega ne bi mogli da se vratimo ni protiv BATE-a ni protiv Kelna. Možda je taj „sladak“ bod sa BATE-om doneo svoj doprinos. Da li je to možda i utakmica sa Florijanom? Da tu nismo pobedili, ne bi ni došlo do nekog Arsenala.

Mi sad možemo nešto da pričamo iz ove pozicije, ali meni kao treneru je prva utakmica uvek najbitnija. Kad krenemo sad na pripreme, opet će mi prva utakmica biti najbitnija. Ona je meni pokazatelj i reper nečega što ja mogu da predvidim, ali dobro, da ne ulazimo sad u neku analizu.

Čini se da je ova jesen bila izuzetno uspešna za srpski fudbal. Nacionalni tim je izborio plasman na SP, dva srpska kluba su otišla zajedno korak dalje u Evropi...da li vi kao fudbalski radnik u Srbiji osećate možda neki „bolji vetar“ koji duva? Da li kriza srpskog fudbala polako prolazi?

Ja bih voleo da je tako. Mi treba polako da napredujemo, korak po korak. Ali to ne mora biti brzo. Ja nisam za neke krupne korake.

Nama ovo treba pre svega da bude pokazatelj da mi možemo, to je jako bitno. Da nam bude nauk da se sve može postići vrednim radom. Treba analizirati šta je bilo dobro, to zadržati, i šta je bilo loše, to odstraniti. Bilo bi pogubno kada bi ovo bio samo jedan bljesak i da sve ostane na tome. Ne bih voleo da sad ostanemo tu gde jesmo, i kad godine prođu mi opet krenemo unazad. Ne smemo se zadovoljavati malim stvarima, a mi smo, nažalost, kao narod skloni tome. Ako se to ponovo desi, plašim se da nećemo napredovati.

Ovo što je prošlo je prošlo, i to treba ostaviti – zatvoriti knjigu i otvoriti novi list. Sledeće godine treba probati i postaviti nove, bolje rezultate nego što su ovi sada. Tako vam je i u životu, stremite da svake naredne godine budete bolji i uspešniji. To vas pokreće.

Šta biste poželeli navijačima Crvene Zvezde za novu godinu i predstojeće praznike?

Pre svega bih želeo da im se zahvalim za veliku podršku koju smo imali. Stvarno su dali sve od sebe.

Uvek ću im poželeti puno zdravlja, to je ono što želim sebi i svojim igračima. Da podrže ove momke koji nose Zvezdin dres, oni su stvarno veliki Zvezdaši, daju sto posto svojih mogućnosti, trude se. Znam koliko im oni znače.

Vladane, hvala puno na izdvojenom vremenu i puno sreće u daljem radu.