Kako su kvir ljudi našli slobodu gluvareći po toaletima

Nova izložba u berlinskom muzeju Švules* istražuje istorijat gluvarenja po toaletima, putem fotografja, istorijskih predmeta i veoma usmenih svedočenja.

|
dec 24 2017, 7:00am

Od svih mesta koje su kvir ljudi pretvorili u poligone za gluvarenje zbog seksa – od parkova, kao što su Sentral Park Rambl, ili berlinski Tiergarten, do svetilišta kao što su Dik Dok u Provinstaunu i Mit Rek na Fajer Ajlendu – malo njih je ostavilo tolikog traga na psihu kvirova kao javni toaleti.

„Nestašluci u javnim toaletima su ostavili više tragova u izveštajima odeljenja za poroke nego u lepoj književnosti“, piše fotograf Mark Martin, u katalogu za svoju novu izložbu u berlinskom muzeju Švules*, Fenster Zum Klo [Prozor u toalet]: javni toaleti, privatna posla (Potpuno raskrinkavanje: ja sam Švulesov* zaposleni u kustoskom i izložbenom odeljenju). A iako bi mnogi savremeni kvirovi radije zaboravili ovo poglavlje u mračnoj prošlosti svojih ljudi, javni toaleti su bez sumnje mesta gde je nastala naša zajednica, i gde smo se povezali, uprkos svim preprekama. „Ovi javni tolaeti, čija je istorija isprepletana sa životima i avanturama mnogih gejeva, trans ljudi, poslovne pratnje i slobodoumnika su takođe i netipični bastioni slobode“, piše Martin.

Martin je godinama skupljao na desetine hiljada istorijskih predmeta i fotografija i obavio na desetine intervjua o toaletima, u pokušaju da uhvati suštinu te slobode. Njegova izložba u Švulesu*, sa koje smo napravili odabir koji možete videti dole, uključuje i fotografije koje je Martin sam osmislio, da dočara scenarije gluvarenja, kao i selekciju iz njegove istorijske kolekcije, da bi sproveo posetioce kroz istorijat gluvarenja u toaletima. Neke od tih fotografija su snimljene u zatvorenim toaletima u berlinskom metrou, uz blagoslov gradskog saobraćajnog preduzeća, koje ne samo da ne poriče ovaj aspekt svoje prošlosti, već je prihvatilo i u potpunosti sponzorisalo ovu izložbu. Ispod ćete naći intervju koji je Martin dao za VICE, o istorijskom i kulturološkom uticaju gluvarenja u toaletima, i o tome kako je istorija koju je prikazao dotakla posetioce na neočekivane načine.

Glumci gluvare u toaletu berlinskog TGV sistema javnog prevoza. Kopirajt fotografije 2017. Mark Martin

Tvoja izložba se zove „Javni toaleti, privatna posla“, i hronologija je istorije gej gluvarenja i seksa na javnim mestima u Parizu i Berlinu. Zašto misliš da je takvoj „istoriji seksa“ mesto u muzeju?

Ljudska dimenzija je ono što je meni najvažnije. Ova takozvana zapuštena, tmurna i smrdljiva mesta su bila neverovatna mesta za mešanje različitih društvenih slojeva: gej i strejt ljudi svih statusa, muškarci svih uzrasta, svakog kulturološkog i religijskog porekla su se tu sastajali. To je razlog zašto sam – bez ignorisanja seksualne dimenzije – veoma ponosan što sam izložio 150 godina istorije vezane za ovdašnje javne toalete. Želeo sam da vratim život i boju ovim sumnjivim mestima za sastajanje. To je bio moj izazov kod ove izložbe: da restauriram uznemirujuću mešavinu seksa i senzualnosti, utopije i klozeta.

Fotografija toaleta u zapadnom Berlinu iz 1987. išaranog grafitima, ispod znaka koji upućuje posetioce na kliniku sa seksualno zdravlje.

Fokusirao si se na Berlin i Pariz. Zašto na ta dva grada?

Javni toaleti širom sveta pričaju istu priču. Za generacije muškaraca, oni su bili mesta za upoznavanje i priznanje. Ne zaboravite da je homoseksualnost dugo bila zabranjena zakonom. U mnogim zemljama, muškarci koji su želeli da se u tajnosti sastaju sa drugim gejevima nisu imali drugu alternativu nego da idu u javne toalete, koji su spolja delovali „neutralno“. Čak su i strejt muškarci mogli da odu tamo i imaju anonimni seks, a da ne poremete fasadu svog heteroseksualnog života, barem ako ih ne uhvate. Male priče iz klozeta se razlikuju samo u nijansama, u odnosu na eru i konfiguraciju zgrada, ali sve govore o istom drhtanju, istim strahovima i istoj prikrivenoj strasti, o istom potajnom i zajedničkom uživanju.

Kao što si rekao, „zlatno doba“ seksa u javnim toaletma koincidira sa razdobljima ugnjetavanja i stigmatizacije LGBTQ ljudi. Da li je zbog toga priča o „seksu u toaletu“ tužna, situacija koju treba rado da zaboravimo?

Srećom, danas mlade generacije imaju mogućnosti da se sastaju na drugačiji način, barem u zapadnim društvima. Ali šta ćemo sa zemljama u kojima je homoseksualnost i dalje zabranjena? Motivacija za ovu izložbu ide dalje od obične nostalgije. Želeo sam da restauriram prizore ovih okupljanja, da bacim optimistično svetlo na značaj koji su ova mesta imala za LGBTQ zajedicu. U svakom gradu ili selu, javni toaleti su služili kao LGBTQ svetionik, kao magnet.

Javni toaleti su često bili vezivani za mračne perverznjake koji vrebaju unaokolo. Nasuprot tom stereotipu, ja sam izabrao da na svojim fotografijama prikazujem nasmejana lica, i jedre, napaljenje momke u uzbudljivom okruženju. Ako je pisoar inspirisao Marsela Prusta, Žana Ženea, Henrija Milera, Pola Verlejna i Artura Remboa, to je zato što su ta prljava mesta takođe čuvala i tajnu.

Italijanska karikatura, bez datuma

U većem delu izložbe se radi o muškarcima koji imaju seks u javnim toaletima. Šta je sa ženama?

Seks u toaletima je uvek bila muška stvar. Međutim, Švules* je imao brilijantnu ideju da organizuje sastanak Agnes Giard, poznate francuske novinarke koja proučava seks, i Manuele Kej, lezbejske aktivistkinje iz Berlina, novinarke i rediteljke porno filmova, na kome su javno debatovale o ženskom pogledu na promiskuitet na javnim mestima. Njihovi pogledi su me iznenadili. Rekle su da žene koriste toalete za seks iz drugačijih razloga; da bi se sklonile od muškaraca, da bi imale bezbedno mesto i da bi zatvorile vrata iza sebe. Odlaze tamo sa nekom koju poznaju od ranije, a ne sa potpunom neznankom.

Osim toga, Manuela je napomenula da u ženskom toaletu ne možeš da stojiš odmah pored nekoga. Kada bi sela u kabini i čekala da neka žena naiđe, mogla bi da čekaš godinama. Tokom diskusije je postalo jasno da lezbejke imaju veoma drugačiju istoriju javnih toaleta, koja nije od toliko centralnog značaj, ali koja jeste bitna i zavređuje dalje istraživanje. Ja sam se toga jedva dotakao na izložbi, u odeljku posvećenom istoriji javnih toaleta kod žena. Kada je ženama tokom istorije bio zabranjen pristup javnim kupatilima – zbog tvrdnji da je to nepristojno – u suštini si ih zadržavali kod kuće. Jer kako bi mogle da odu od kuće na više sati, a da nemaju gde da piške? To je ne tako suptilna patrijarhalna politika.

Slika iz 1910. pod nazivom „Počeci feminizma“ opisuje doba kada su javni toaleti bili rezervisani samo za muškarce

Šta te je najviše iznenadilo kod komentara posetilaca?

Reakcije žena su bile upečatljive. To je svet koji je njima uvek bio zabranjen, i fascinirane su njegovim otkrivanjem, uključujući i deo izložbe o ženskim toaletima.

Ali najdirljivija je bila reakcija jednog starijeg čoveka koga sam upoznao onog vikenda kada je izložba otvorena, i koji je diskretno plakao, sa katalogom prislonjenim na grudi. Katalog je bio otvoren na stranici sa fotografijama toaleta u Berlinu, koji su u međuvremenu srušeni. Rekao je da je pre šezdeset godina tamo upoznao jednog neznanca – neznanca koji će postati njegov partner, koji je preminuo. To je divna priča, a u isto vreme i banalna. Ono što me je duboko uznemirilo je da se nikada ranije nije usudio da bilo kome ispriča priču o tome kako je upoznao čoveka svog života, upravo zato što se to odigralo u toaletu! Onda mi je pružio katalog, i zamolio me da mu napišem posvetu baš na toj strani.
Pitao sam ga kako se zove, a on mi je sa suzama u očima odgovorio: „Molim vas, napišite: za Hajnca i Jurgena“.

Intervju je sažet i redigovan. Izložba Fenster Zum Klo: javni toaleti, privatna posla traje do 5. februara 2018, u berlinskom LGBTQ muzeju Švules*.

Kevin Klark živi u Berlinu i radi u muzeju Švules . Bio je kustos izložbe Porn That Way i napisao je knjigu Pornografija: Od Endija Vorhoa do Iks-tjuba .

Još na VICE.com:

Kraljice mema u borbi za Kvir Instagram

Deci kvir roditelja nije lako

Pet kvir osoba o tome šta znači biti "femme"

Više na VICE
Vice Channels