Koliko traje zamrznut embrion?

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu Tonic.

Prošle nedelje je dvadesetšestogodišnja žena dospela u novinske naslove pošto je uspešno iznela trudnoću začetu iz embriona doniranog i zamrznutog pre 24 godine. Tina Gibson zatrudnela je veštačkom oplodnjom (IVF) a ćerku Emu rodila je 25. novembra. Tinin muž Bendžamin pati od cistične fibroze, što nekad izaziva neplodnost.

Smatra se da je Emino rođenje oborilo nezvanični rekord po starosti zamrznutog embriona, ali ovo nije moguće sa sigurnošću potvrditi jer se starost jajnih ćelija ne beleži u zvaničnim bazama podataka. U istraživanju iz 2011. Navodi se da je jedna žena rodila bebu posle IVF koristeći embrion star 19 godina i 7 meseci, znači bar je taj rezultat nadmašen u nedavnom slučaju.

Ali šta kaže teorija, koliko ljudski embrioni mogu da izdrže kriogenski očuvani a da i dalje mogu da se razviju? Ne zna se, kaže Ketrin Rakovski iz IVF laboratorije bolnice Brigam, potpredsednica Američkog udruženja za razvoj reproduktivne medicine. „Ako se čuvaju na odgovarajućoj temperaturi (-196 stepeni Celzijusa), verovatno veoma dugo.”

Osamdesetih godina, naučnici su dokazali da je embrion miša moguće očuvati tokom dve hiljade simuliranih godina, i da će se razvijati normalno. Kad su u pitanju ljudski embrioni, odnosno oplođene jajne ćelije, istraživanja su 2013. Zaključila da dužina zamrzavanja nema negativnih efekata po razvoj trudnoće odnosno porođaj.

Embrioni se zamrzavaju koristeći kriogenske rastvore u funkciji svojevrsnog „antifriza“. Oni menjaju vodu unutar ćelija da bi sprečili formiranje kristala leda, koji mogu da probiju i oštete ćelije. Tako zamrznut, embrion se zatim odlaže u kanister sa tečnim azotom na temperaturi od -196 stepeni.

Ova temperatura nije daleko od apsolutne nule, pa se smatra da na njoj nikakvi biološki procesi nisu mogući. Teoretski, ovakvo zamrzavanje zaista „pauzira“ razvoj života. (Najranijeg mogućeg života; embrioni koji se ovako zamrzavaju su blastociste od po 120 ćelija, samo pet do šest dana posle oplodnje – za njih bi bilo prerano i da se usade u matericu.) Odmrzavanje i uvođenje embriona u matericu je kao kad pritisneš „plej“; sve se nastavlja tamo gde je i stalo.

Postoje dva načina zamrzavanja tkiva. Onaj stariji i sporiji uključuje postepeno dodavanje krioprezervativa tokom 10-20 minuta. Sat-dva kasnije, embrion je na optimalnoj temperaturi. Nedavno upotrebljen 24 godine star embrion bio je zamrznut na taj stariji način. Noviji metod, poznat kao vitrifikacija, hladi tkivo 10,000 puta brže koristeći višu koncentraciju krioprezervativa. Vitrifikacija se koristi tek desetak godina, a za sada nema mnogo podataka koji bi ukazali na to da li smanjuje potencijal za dugotrajno skladištenje ili ne. Nedavno obavljena analiza ukazuje na to da ga možda čak i povećava.

„Koliko mi znamo, kad se embrion ili ćelija zamrzne, vreme više praktično i ne teče sve dok se održava adekvatna temperatura u skladištenju“, objašnjava Vitali Kušnir, reproduktivni endokrinolog iz njujorškog Centra za ljudsku reprodukciju. „Mnogo je važnije kako se sprovodi zamrzavanje i odmrzavanje.“ Kušnir kaže da sporo zamrzavanje koristi automatizovan sistem koji postepeno obara temperaturu i dodaje krioprezervative, dok je vitrifikacija ručni ali mnogo brži proces koji pomaže da se izbegne formiranje kristala leda. „Prednosti i mane postoje kod oba metoda, ali danas vitrifikaciju centri za veštačku oplodnju češće koriste kod embriona. Sporo zamrzavanje se češće koristi za uzorke tkiva iz jajnika i slično.“

Rakovski ističe da je kod odmrzavanja i zamrzavanja neophodno ispoštovati svaki korak da bi se izbegli gubici ili oštećenja embrionalnog tkiva. „Radi se o ekstremno osetljivim ćelijama“, dodaje ona.

Iako bi ljudske ćelije verovatno mogle da se skladište u nedogled, postoje problemi sa procesom skladištenja koje treba rešiti. „Naučnici i inženjeri moraju da nađu način da se uzorci održe na bezbednoj temperaturi – da se identifikuju, nadgledaju, i transportuju bez narušavanja nivoa temperature“, piše za fertilityiq.com Žak Koen iz ART Instituta i Volter Rid centra za vojnu medicinu. „Ako bi se to postiglo, provesti čitavu večnost u tečnom azotu i izaći bez ikakvih oštećenja ne bi bilo nezamislivo.“

Bračni par Gibson za CNN kaže da od istog anonimnog donatora imaju na raspolaganju još dva embriona; ako budu odlučili da žele još dece, mogli bi da obore sopstveni rekord.

Zamrzavanje oplođenih jajnih ćelija nije nimalo revolucionarno. U SAD se prva beba ovim putem rodila još 1986. Po podacima CDC, donirani embrioni ne koriste se previše često ali ipak broj im se udvostručio od 2006. do 2015., sa 866 skočio je na 1,700. Ipak, procedura je značajno manje popularna od korišćenja donirane jajne ćelije: takvih veštačkih oplodnji je samo u 2015. bilo oko 20,000 u SAD.

Što se tiče procenta porođaja, zamrznuti embrioni su naizgled neznatno manje uspešni od zamrznutih jajnih ćelija (oplođenih spermom partnera ili donatora). U samo 39% slučajeva 2015. godine, procedura sa zamrznutim embrionom vodila je do porođaja. Kod oplodnje jajne ćelije bez zamrzavana bilo je 56% porođaja, a sa zamrzavanjem 43%. Ali iz organizacije koja je obavila nedavnu donaciju kažu da su 2014 imali uspeh od 54% sa zamrznutim embrionima.

Kušner nešto niži uspeh zamrznutih jajnih ćelija u odnosu na nezamrznute objašnjava tako što kaže da na kvalitet jajne ćelije verovatno utiče zamrzavanje i odmrzavanje. Ipak, upozorava da „u tim poređenjima nisu bile kontrolisane karakteristike pacijenata i donatora, njihova godišta, dijagnoze neplodnosti, ni stadijum u kom se embrion nalazio.“

Iako se veštačka oplodnja generalno smatra podjednako bezbednom bilo da se koriste sveži ili zamrznuti embrioni i jajne ćelije, zna se da korišćenje bilo kakvog doniranog materijala nosi sa sobom značajno veći rizik od komplikacija i za trudnicu i za fetus. Jedna od opasnosti je preeklampsija, ekstreman skoka krvnog pritiska sa potencijalno fatalnim posledicama; prošle godine je analizom rezultata jedanaest studija utvrđen trostruko veći rizik ako se pri veštačkoj oplodnji koristi donirana ćelija/embrion, a ne jajna ćelija same trudnice. Rizici nisu povezani sa brojem prethodnih trudnoća, ni sa starošću pacijenta.

Istraživanja su takođe povezala korišćenje doniranog materijala sa povećanjem rizikom od povišenog pritiska, preranog porođaja, i nedovoljne telesne mase pri rođenju. Nedavno je ustanovljeno da „dupla donacija“ (korišćenje i donirane jajne ćelije i donirane sperme) takođe povećava rizik od trudničkog dijabetesa.

Kušnir smatra da je povećan rizik od komplikacija obično posledica zdravstvenog stanja pacijenta koji se odluči za doniranu jajne ćeliju ili embrion. „To je često u vezi sa životnim dobom pacijenta, koje povećava sve faktore rizika u trudnoći. Moguće su i jače reakcije imunog sistema kad plod sadrži samo gamete donora a ne gamete pacijenta.“

Nedavno su obrađeni rezultati 35 istraživanja na temu ishoda trudnoće pri korišćenju doniranih ćelija (oocita). Upoređeni su ishodi kod korišćenja oocita, kod tradicionalne veštačke oplodnje, i kod spontanog začeća (kada žena ponovo zatrudni pošto je već rodila jedno dete zahvaljujući veštačkoj oplodnji). Ustanovljeno je da se preeklampsija javlja dvostruko češće (trostruko u slučaju blizanaca) kod doniranih jajnih ćelija. Prerani porođaji dešavaju se češće i u slučaju jedinaca i u slučaju blizanaca. Zaključak je da bi donacije jajnih ćelija trebalo navesti u profesionalnoj literaturi kao faktor rizika od preekplampsije, odnosno da bi kod veštačke oplodnje trebalo težiti transferu samo jednog oocita jer su komplikacije uvek češće kod simultanih začeća.

Još na VICE.com:

Američki naučnici potvrdili su genetske modifikacije ljudskih embriona

Sofiju Vergaru tuže njeni sopstveni embrioni

Upola manje spermatozoida kod muškaraca na Zapadu nego pre 40 godina