Reklame
Droge

Radim u hitnoj pomoći i molim vas prestanite da me pitate šta je najgora stvar koju sam video u životu

Kao internistu, pitali su me to pitanje bezbroj puta. I verujte mi, ne želite da znate.

pisao Alex Miniato; Ispričano Michelle Gamage
17 April 2019, 8:54am

Fotografija via Pexels

Radim u hitnoj pomoći u Britanskoj Kolumbiji već pet godina.

Zvanično sam prestao da brojim koliko sam života spasio, ali je procena da je u pitanju negde između 40 i 50 osoba. Dopada mi se ideja da je neko i dalje živ zbog toga što sam ja radio svoj posao; verujem da me je privuklo da radim u hitnoj pomoći baš zato što sam želeo da promenim živote ljudi na neki važan ili uticajan način.

Ipak, kada kažem ljudima da radim u hitnoj pomoći, njihova instant reakcija je nešto poput “Uuu to je ludo! Šta je najluđa stvar koju si video? Ne, čekaj - koliko si mrtvih ljudi video?”

Frustrirajuće je zato što ovakva pitanja izazivaju da mi se pred očima stvore traumatične slike scena kojima sam prisustvovao. I to nisu stvari koje bih nužno želeo da zaboravim, ali ipak to nisu ni stvari koje bih voleo da budu spomenute kada po prvi put razgovaram sa osobom koju sam tek upoznao.

Takođe i studiram na Simon Fraser Univerzitetu, i prošle nedelje me je kolega pitao kakva sam sve mrtva tela video. To je zaista čudno pitanje za nekoga koga ste tek upoznali.

Ne mogu govoriti i u ime vatrogasaca ili policajaca, ali znam da nas, radnike hitne pomoći ljudi stalno pitaju ovakva pitanja.

Moja pretpostavka je da nas ljudi pitaju ovakva pitanja zbog toga što misle da svi imamo određenu vrstu majdseta i da smo na neki način OK sa nasiljem, krvlju i mrtvim telima. Ipak, ne mislim da je to istina. Dosta medicinskih radnika počinje da radi u hitnoj pomoći zbog toga što žele da mogu da pomognu povređenoj osobi, da reše problem. Čuo sam dosta priča o važnim životnim događajima, kao što je smrt člana porodice, ili saobraćajna nesreća prijatelja, koji su pogurali ljude ka tome da žele da nauče kako da pomognu ljudima. Zbog toga bih se ipak založio za to da smo mi postali radnici hitne pomoći baš jer nam nije prijatno da gledamo tela, krv i nasilje. Mi želimo da popravimo ove stvari.

Kada nas ljudi pitaju o užasnim stvarima koje smo videli, oni žele da ih mi zabavimo nekakvom smešnom anegdotom. Oni žele priče koje su drugačije od onoga što se viđa u realnom životu. Baš zbog toga što većina tela uopšte nije zabavna niti simpatična - najverovatnije je da su prosto tužna.

Na ovakva pitanja ljudima najčešće odgovaram nekim nejasnim, generičkim odgovorom i pokušavam da se što pre uklonim iz razgovora. Ne želim da pričam o tome, a ljudi koji pitaju obično zapravo ni ne žele da čuju o stvarima koje sam video.

Video sam ljude izbodene do smrti. Video sam ljude poginule u saobraćajkama. Zbrinjavao sam pešake koje su udarili automobili, i ne znam da li su preživeli ili preminuli kasnije u bolnici. Video sam nasilje u porodici. Video sam ljude koji su se sami ubili. Video sam unutrašnjost mrtvačnica po celom gradu. Dešavalo se da odem na poziv o kome kasnije slušam u vestima. A ako biste mi tražili da licitiram, rekao bih da sam za pet godina rada u hitnoj pomoći video više od stotinu mrtvih ljudi.

Raditi usred opioidne krize znači javiti se na mnoštvo poziva zbog predoziranja, a do sada ih je možda bilo oko 75. Danas svi poseduju nalokson, što znači da, dok mi stignemo do pacijenta, neko mu je verovatno već dao Narcan, i on je već na nogama, a možda i otišao sa mesta odakle smo pozvani. A dešava se i da se javimo na poziv kada je neko mrtav u svom stanu već tri dana zbog toga što je koristio supstance sam, a onda i preminuo od prevelike doze.

I pored svega ovoga imam sreće jer sam na svetlijem kraju spektra sranja koja mogu da se vide dok se radi ovaj posao. Kada su pozivi označeni kao posebno loši, nadležni vas mogu pozvati na razgovor kako bi proverili vaše mentalno zdravlje. I dalje me niko nije bio zvao na takav razgovor, ali poznajem dosta kolega koji jesu bili pozvani.

I dalje nisam video nikoga ko je upucan ili zadavljen. Kažem “i dalje” zato što je sa internom medicinom tu u pitanju samo statistička igra. Kada radite puno radno vreme u gradu, to znači da ćete odgovoriti na hiljade poziva godišnje. Ljudi koji su u ovom poslu već godina videli su sve što se videti može. Njih više ništa ne može iznenaditi.

Zaista ne volim da pričam o najgoroj sceni koju sam ikada video. Bilo je krvavo, nasilno i nehumano. Nikada ranije nisam video da je neko toliko loše tretiran. Jedno je biti ubijen, a drugo biti ubijen na toliko brutalan način.

Mislim da je post-traumatski stresni poremećaj nešto što prosto prihvatite da ćete imati ako ste internista. Slično je kao kad su vam roditelji kao deci govorili da se ne krivite jer ćete završiti sa problemima sa kičmom. Znate da je to verovatno istina, ali ne želite to i da prihvatite. Pretpostavićete da ste jači od toga, da ćete biti ta osoba koja će raditi 20 godina i da ćete uvek biti na vrhuncu zadatka i da vas ništa neće poljuljati.

Ne ostaju nam urezane u glavi samo scene pacijenata koji umiru. Ponekad je to zglob polomljen na takav način da vam pod samog prizora pozli, i onda ta slika ostane u pamćenju godinama.

Sećam se kada sam razmišljao o tome da počnem sa treningom za rad u hitnoj pomoći, sedeo sam sa likom koji je bio u poslu već godinama. Nikada ga nisam pitao direktno o stvarima koje je video, ali mi se on otvorio o svom post-traumatskom stresnom poremećaju - za koji nikada ranije nisam pretpostavljao da ga ima - i o tome kako je on uticao na njega. Opisao mi je izuzetno užasno i traumatično iskustvo za koje nisam mogao da poverujem da je moguće - a on je prošao kroz to i nastavio da živi sa tim sećanjem.

Ne mislim da ljudi koji interniste pitaju ovakva pitanja razumeju da verovatno razgovaraju sa nekim ko je, u nekom trenutku, patio od post-traumatskog stresnog poremećaja. Oni misle da smo mi u ovom poslu zbog toga što smo emotivno nepobedivi, ali mi to nismo.

Četiri od pet osoba koje saznaju da sam internista želeće da pitaju i najgorim scenama koje sam video. A ta peta osoba koja ne pita ima najveće šanse da mi postane prijatelj. Nebitno je da li će na kraju pitati, ali to će se desiti kada me već bude poznavala godinama. Počeće razgovor nečime poput “Mogu li da te pitam nešto zaista lično o tvom poslu? Ne moraš da pričaš o tome ako ne želiš.”

Fino je kada ljudi zapravo promisle o tome. Kada odvoje trenutak da pogledaju stvari iz mog ugla i da se sete da je najgori dan na poslu jednog radnika hitne pomoći verovatno pun krvi, brutalan i traumatičan.

Ako ću pričati o sranjima koja sam video, to će biti pod mojim uslovima. Tako nešto nikada ne treba da bude spontano pitanje.

Pitajte me koliko života sam spasio, zato što tada razmišljam o nečemu pozitivnom, o pozitivnom uticaju koji sam imao na nečiji život. Ako me pitate o broju tela koja sam video, onda se vraćam na to kako nisam bio u mogućnosti da spasim nekoga. U pitanju je moj lični neuspeh. Čak i kada nisam stigao na vreme, boli što nisam bio u mogućnosti da pomognem. Ili moja pomoć nije bila dovoljna.

Porazmislite o tome kada sledeći put upoznate nekoga ko radi u hitnoj pomoći.

Mišel Gamaž je reporterka koji živi sa Aleksom Miniatom u Vankuveru. Pratite je na Tviteru.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE CA.