Živeo sam na pustom ostrvu 15 meseci nakon brodoloma sa još petoricom dečaka

Jedna grupa tinejdžera pronađena je na ostrvu Tongan u arhipelagu Ata 1966. godine. Čovek koji ih je pronašao, avanturista iz Australije po imenu Piter Vorner, bio je šokiran kada je shvatio da su ovi tinejdžeri nestali pre petnaest meseci.

Kako su mu objasnili, oni su ukrali brodić iz luke Nuku'alofa, koja se nalazila 160 kilometara južnije, i to čisto onako iz gasa. Nakon što je brod oštećen u oluji, oni su se u nepoznatom pravcu plovili još osam dana bez vode i hrane, a na kraju su se nasukali na obale pustog ostrva. Tu su izgradili kolibu i zapalili vatru, i preživeli na ishrani koja se sastojala od ribe, banana i papaje.

Ova priča bila je u vestima u to vreme, a fotograf iz Sidneja Džon Karnemola otišao je na ovo ostrvo sa momcima kako bi fotografisao način na koji su živeli. Ovi tinejdžeri završili su na naslovnicama širom sveta, ali ih je javnost onda zaboravila, sve do maja prošle godine, kada ih je u žižu javnosti ponovo doveo autor Rutger Bergman.

Sve do sada, ni jedan od ovih tada momaka nije govorio za čitav podkast ili intervju kako bi ispričao svoju priču. Danas sedamdesetčetvorogodišnji Sione Felipe Totau, poznatiji kao Mano, opisuje ono što je iskusio kada je imao 19 godina. Ovaj članak je mali isečak iz tog intervjua koji je objavljen kao najnovija epizoda VICE podkasta Extremes koji je ekskluzivno na aplikaciji Spotify. Ovde možete poslušati čitavu priču.

Odrastao sam na ostrvcetu u Tongi. U pitanju je malo ostrvo - otprilike dva kilometra dužine i kilometar širine - i sećam se perioda kada sam počinjao da učim geografiju i istoriju. Posmatrao sam Fidži, Novi Zeland, Australiju, i sva ova mesta bila su mnogo, mnogo veća. Oduvek sam razmišljao o tome kako bih mogao da pobegnem iz svog okruženja. Želeo sam da vidim čitav svet.

Jednog dana, jedan od mojih tadašnjih drugara iz škole rekao mi je: “Mi idemo na Fidži, hoćeš sa nama?” Pričao je o krađi brodića i ja sam pristao da krenem sa njima. Nakon časova u školi tog dana, prošetali smo plažom i gledali čamce. Bio je tu jedan čovek koji je svakog dana na istom mestu ostavljao svoj brod oko šest ili sedam uveče. Zato smo sačekali da on ode kući, a onda smo uzeli brod i isplovili.

Bilo nas je šestorica na čamcu, i svi smo imali između 15 i 19 godina. Otac jednog od ovih momaka je imao isti takav čamac, tako da je on znao da plovi. Podigli smo sidro i isplovili. Vetar je bio povoljan.

Uskoro nismo mogli da vidimo svetla našeg ostrva, i bio je mrkli mrak, a vetar je počinjao da duva sve jače dok se more sve više talasalo. Počinjala je oluja, a mi nismo znali da treba da skupimo jedro kako se ne bi pocepalo od vetra.

Sledećeg dana je padala slaba kiša, i mi smo plutali usred okeana bez jedra. Prikupljali smo kišnicu, ali nismo imali hranu. Neki od dečaka počeli su da plaču, ali nismo mogli da učinimo ništa. Pokušali smo da očuvamo nadu, ali smo bili zabrinuti da ćemo možda umreti.

Tako smo plutali morem osam dana, a osmog dana ugledali smo ostrva Ata. Bilo je oko devet ujutru, i more nas je polako nanosilo ka njima.

Nasukali smo se na ovo vulkansko ostrvo oko jedanaest noću. Pomolili smo se, a ja sam rekao momcima da ne odlaze sa broda dok ne vidimo čega tamo ima.

Skočio sam sa broda i plivao kroz talase. Kada sam stigao do obale video sam kako se ostrvo obrće. Ipak, nije se ostrvo obrtalo, već je to bilo u mojoj glavi. Sve mi se vrtelo, jer osam dana nisam ni jeo ni pio vodu. Nakon što sam uhvatio dah, povikao sam momcima da sam na obali.

I oni su stigli do obale, svi živi. Onda smo se zajedno pomolili, grlili se i plakali.

Ovde možete poslušati kako Mano priča čitavu priču:

Onda smo zaspali, i nismo se probudili sve do sutra ujutru. Prvi zadatak bio je da pronađemo vrh ostrva. Popeli smo se na vrh brda, i dok smo se penjali, naišao sam na komad drveta koji je bio mokar. Podigao sam ga, polomio u delove i stisnuo delove u ruci a onda polizao te kapi. Bila je to prva voda koju sam popio za osam dana.

Kada smo stigli do vrha, pogledali smo dole na litice oko nas. Osetili smo se živi. Nalazili smo se na zemlji, čvrstoj zemlji, i to nam je davalo više nade nego brod na otvorenom moru.

Pokušali smo da zapalimo vatru, ali smo i dalje bili slabi. Pokušavali smo svaki dan i išli do mora po ribu. Pronašli smo papaje i kokose i napokon uspeli da prikupimo dovoljno drveta da napravimo vatru. Trebalo nam je tri meseca da zapalimo vatru i to je bio prvi topli obrok koji smo pojeli.

Sledeći korak bio je da izgradimo kolibu. Ja sam znao kako da savijam kokosovo lišće, tako da smo od toga napravili zidove. Trebalo mi je dve nedelje da ih ispletem, a onda smo podelili kuću. U sredini je bilo ognjište, a onda smo napravili krevete od lišća banane. Onda smo počeli da organizujemo sve: kako da održavamo vatru, kako da se molimo, kako da brinemo o palmama banane. Svi smo sarađivali, jer smo znali da ćemo tu živeti dugo.

Nikada nisam zavoleo to ostrvo. Želeo sam da se vratim kući i vidim svoju porodicu. Zbog toga sam nakon mesec dana počeo da pravim splav. Isekli smo veliko drveće i isekli ga u daske. Napravili smo splav, ali on nije hteo da isplovi k moru. Samo bi se vraćao na plažu. Zbog toga smo mislili da se nikada nećemo izvući.

Pokušavao sam da ne razmišljam o tome koliko smo dugo već tu. Živeo sam u nadi da će se nešto dobro desiti, možda već sutra. Nisam se osećao kao da smo bili tamo petnaest meseci.

Napokon, jednog dana video sam brod koji se približava ostrvu. Stiven je bio prvi momak koji ga je video i otplivao je ka njemu. Kapetan broda, gospodin Vorner, rekao nam je da je jedan od njegovih momaka na palubi rekao da je čuo ljudski glas. Pa ipak, ubrzo je pomislio da su to ipak bile ptice. Onda je ugledao Stivena u moru. Kada je podigao pogled kao ostrvu, ugledao je još pet momaka duge kose kako stoje goli na plaži.

Ne mogu da opišem taj osećaj. Bio sam jako uzbuđen. Preživeli smo i vratio sam se svojoj porodici.

Kada sam se vratio kući, slavili smo tri dana. Prvo slavlje napravile su naše porodice, drugo crkva, a treće čitavo ostrvo.

Kada se setim vremena koje smo proveli na ostrvu, shvatim da smo puno naučili tamo. A kada to znanje uporedim sa onim koje smo stekli u školi, shvatam da sam mnogo više naučio na ostrvu. Tamo sam naučio da verujem sebi. Shvatio sam da nije važno ko si: nije važno koje ti je boje koža, ili bilo šta slično. Zato što, ako si zaista u problemu, shvatićeš šta moraš da uradiš da bi preživeo.

Ovo je isečak iz najnovije epizode VICE podkasta Extremes. Možete ga poslušati na ovom linku, na aplikaciji Spotify.