Prešla sam 3000 km od Portugala do Srbije uz pomoć podignutog palca i evo šta sam naučila

Autostopiram od srednjoškolskih dana, jer često nisam imala dovoljno novca da odem tamo gde želim. Najpre su to bile male razdaljine, između gradova u Srbiji. Često sam putovala sama, i nisam se plašila strašnih priča o kindapovanjima i silovanjima, mada moram da priznam da su mi i ti scenariji nekada prolazili kroz glavu. Međutim, uvek treba biti na oprezu, i ukoliko je moguće, stopirati sa još nekim. Veće razdaljine se nisam usudila da prelazim sama, tako da sam, kada je došlo vreme za povratak iz Portugala u Srbiju, prvo našla partnera za avanturu, što svakome preporučujem.

Naše putovanje je počelo na jugu Portugala, iz mesta Pont de Sor. Prijatelj i ja smo se vraćali sa festivala, a kako smo imali samo 100 evra zajedno u džepu, stopiranje je bio jedini način da se vratimo kući. Najpre nas je bilo troje, jer nam se sa festivala pridružio mladić iz Holandije, koji je igrom slučaja ostao bez prevoza kući.

Kao i kad otvaraš kafić ili solarijum ili prodavnicu sušene papaje, lokacija je najbitnija stavka uspešnog stopiranja. Benzinske pumpe su zakon i ovo shvatite kao prvo zlatno pravilo autostopa. Nekada je bolje iscimati se van grada u potrazi za benzinskom pumpom, nego čekati satima na pogrešnom mestu. Jednom sam pešačila 18 km kroz ceo Madrid, u sred Augusta, samo da bih došla do pogodnog mesta. Dakle, pažljivo pogledajte mapu, i nađite pogodnu pumpu za vaš početak. Stopirajte na izlazu iz pumpe, a možete i spopadati ljude koji toče gorivo, možda ćete imati više šanse da vas neko pokupi ako malo porazgovarate sa ljudima i smanjite im sumnje da ste serijski ubica.

U našem slučaju, početak je bio težak. Najpre smo izašli na autoput, ali nije bilo pumpe u blizini. Pokušali smo da ustopiramo nekoga direkt na autoputu u zaustavnoj traci, što inače nikako ne preporučujem iz bezbednosnih razloga, ali u tom trenutku nam je to izgledalo kao najbolji izbor. Ipak, policija se nije složila sa nama.

U većini zemalja je strogo zabranjeno izvoditi ovakve sulude akcije kao što je stopiranje u zaustavnoj traci, ali portugalski panduri su ipak bili ljubazni i objasnili nam da možemo da se vratimo u pravcu iz kog smo došli, nedaleko odatle postoji jedan kružni tok koji su nam preporučili za stopiranje. Vratili smo se, i nastavili stopiranje na preporučenom mestu.

Iako je prolazilo vrlo malo automobila, desilo se čudo i stala je jedna staromodna Lada Niva. Ispostavilo se da je naš vozač, iako u starom automobilu i sasvim običnog izgleda, u stvari gradonačelnik gradića Vila del Rei. Usput nam je objasnio da je taj grad geodetski centar Portugala, i pošto se nalazi nedaleko odatle, odlučio je da nas najpre odveze tamo i pokaže nam vidikovac i tu centralnu tačku.

Gradonačelnik nije išao daleko, pa nas je ostavio stotinak kilometara dalje, odakle smo uhvatili još jednu kratku vožnju par desetina kilometara. Našli smo se na mestu na kom je stopiranje delovalo kao nemoguća misija, jer je vozačima bilo teško da stanu, te smo stopirali na smenu i krenuli da pravimo sendviče, pomirivši se sa činjenicom da ćemo ovde ostati malo duže.

Međutim, u tom trenutku stao je automobil sa nemačkim tablicama. Sa sve započetim sendvičima u rukama, uleteli smo u auto koji nikako nije smeo tu da se zaustavi. Naš šofer nije pričao engleski, pa je Holanđanin koji je nabadao malo nemačkog bio zadužen za komunikaciju. Gospodin je išao za Štutgart, što bi nam rešilo skoro pola puta, a Holanđaninu i više od toga. Međutim, nije mogao sve da nas vozi do Štutgarta, jer je u Salamanci, gradu u Španiji, morao da pokupi još dva drugara. Odlučili smo da mesto prepustimo Holađaninu, jer je žurio na posao koji mu je počinjao za dva dana, a mi Srbi besposličari smo imali svo vreme ovog sveta. Svakako smo bili srećni što ćemo u jednom cugu stići do Španije.

U kolima nismo puno pričali, jer smo već bili prilično umorni od portugalskog sunca i burnog dana, te smo se probudili negde kod Salamanke. Tu smo se oprostili sa drugarima koji su se uputili dalje put Zapadne Evrope, a pošto je već pao mrak, moj prijatelj i ja smo se pomirili sa spavanjem u šatoru u blizini autoputa koji je vodio ka sledećem većem gradu.

Odlučili smo da ćemo ipak da pokušamo kratko stopiranje, i počeli da pišemo "Valladolid“ na parčetu kartona koji nam je ostao od prethodnog stopiranja. Zlatno pravilo stopiranja br 2: karton sa imenom grada u čijem pravcu stopiraš. Tako će ljudi steći utisak da si profesionalni autostoper i manje će se plašiti. Naravno, podignut palac je tradicionalno obeležje pravog autostopera, tako da u slučaju da niste sami, druga osoba može da šalje lajkove dok vi držite karton. Ne zaboravite da ponesete marker, a karton uvek možete usput u nekom kontejneru.

Samo što smo završili našu tablu za stopiranje, kada je meni zazvonio telefon. Holanđanin nam je poslao poruku da se vraćaju po nas, jer su šoferovi prijatelji ispalili, tako da ostaju slobodna naša mesta. Nismo mogli da verujemo. Još više smo se zaprepastili kada je, dotadašnji nemački šofer, izašao iz kola i rekao nam na srpskom „Dobro veče.“

Ispostavilo se da je Nemac u stvari Bugarin, koji već godinama radi u Nemačkoj, ne priča engleski ali zato priča srpski, koji nekim čudom moj prijatelj i ja nismo ni progovorili između sebe do tada u kolima. Kada su nas ostavili u Salamanci, u razgovoru sa Holanđaninom saznao je da smo iz Srbije i odlučio da se vrati po nas. Oduševljen što može da priča na srpskom, ispričao nam je svoju gastrabajtersku priču dok smo se polako približavali Francuskoj.

U Štutgartu smo se oprostili od drugara kojima se posrećilo da ostaju u Zapadnoj Evropi, a nas dvoje smo nastavili sami put Srbije. Našli smo se na parkingu pokraj autoputa i krenuli da se raspitujemo za prevoz kod ljudi koji su bili u svojim automobilima, iako je bilo već 10 uveče. Sreća nam se opet osmehnula, našli smo jednog dečka koji je mogao da nas odbaci do Ulma. Konačno, kod benzinske pumpe u blizini Ulma, razapeli smo šator i iscrpljeni i ukočeni od sedenja u kolima, spavali do jutra. Dakle, ponesi šator sa sobom.

Naša sledeća destinacija je bila Minhen. Ujutru smo ustopirali dalje, ali nas je vozač ostavio na samom ulazu u Ulm. Zlatno pravilo broj 4: nikad ne napuštaj autoput i ne ulazi u gradove! Kada se jednom zaglaviš u gradu, može da se desi ozbiljno traćenje vremena. Pumpa na kojoj smo ostavljeni je bila beskorisna, jer je bila obična gradska pumpa, sa gotovo nemogućim šansama da neko ide u pravcu Minhena. Očajni, otišli smo do centra Ulma, koji sam tada mrzela i proklinjala, da bismo našli internet i potražili na mapi izlaz na kom možemo da stopiramo. Našli smo mesto, do kog smo morali da hodamo 9km.

Jer ne znaš koliko ćeš možda morati da pešačiš. Na Ulm smo izgubili jedan ceo dan, te smo i te noći morali da prenoćimo uz put, iako i dalje nismo ni izašli iz Ulma, već smo odspavali na travnjaku u njegovom predgrađu.

Sledećeg danasmo dugo šetali, usput smo morali da ukrademo vodu sa česme u dvorištu neke farme, jer farmer nije hteo da nam sipa, pa je moj drugar u inat preskočio ogradu malo kasnije. Peške smo nekako stigli do Sendena, gradića jugoistočno od Ulma. Tu nam se konačno osmehnula sreća. Osim što smo kod supermarketa sreli ženu sa našeg govornog područja, koja nam je poklonila 20 evra da nam se nađe, uspeli smo na semaforu raskrsnice da ustopiramo Turčina koji je išao u željenom pravcu, i bio dovoljno dobre volje da nas primi u auto za vreme crvenog svetla.

Konačno smo dospeli do Minhena, ali smo nekako opet uspeli da se zaglavimo i zađemo u grad. Situacija nije delovala sjajno, jer Minhen je ogroman i ima različite petlje autoputa iz kojih smo morali da se nekako izvučemo. Opet smo dočekali mrak, i spremalo nam se još jedno noćenje u šatoru.

Međutim, sreća nam se osmehnula iste večeri, jer smo u Burger Kingu gde smo otišli da uhvatimo internet, čuli srpski jezik. Ispostavilo se da je nekada dobro biti iz Srbije, jer kad stopiraš po Evropi, pogotovo u Nemačkoj, postoji velika šansa da ćeš naleteti na nekog našeg gastrabajtera koji će biti rad da pomogne svom zemljaku u tuđini. Jedan od njih se ponudio da nas odbaci do pumpe na kojoj smo mogli da nastavimo da stopiramo u pravcu Austrije.

Čim sam videla mesto na kom nas je ostavio, znala sam da smo na dobrom putu. To je bila ista pumpa na kojoj sam stopirala par godina ranije, i za dva dana stigla iz Nemačke do Srbije. Prepoznala sam i nalepnicu „Born to hitchike“ koja je bila zalepljena na banderi pokraj koje smo stopirali. Sledećeg dana kada smo nastavili stopiranje, promenili smo nekoliko vozila, i na kraju, nedaleko od Salzburga, uletela nam je kašika u med. Pokupio nas je bračni par pričljivih Hrvata, koji su nas odbacili do same granice sa Srbijom.

Tu se naša autostoperska priča završava, jer smo umorni od 6 dana putovanja, zapiranja po benzinskim pumpama, suve hrane i neizvesnosti, pozvali drugara koji je kolima došao po nas na granicu. U međuvremenu smo bili osumljičeni da smo migranti, od strane dve policijske patrole u roku od sat vremena, ali ko može da ih krivi. Umorni i srećni što smo konačnu blizu rodne grude, raširili smo vreće za spavanje pored naplatne rampe, i čekali konačno siguran prevoz kući.

Najvažnije zlatno pravilo stopiranja je: ne paniči. Ako se opustiš, i veruješ da će ti se sreća kad tad osmehnuti, nekako ćeš uspeti da se izvučeš iz nemogućih situacija. Budi spreman na noćenja kraj autoputa i igru živaca dok satima čekaš da se nešto desi, ali i na „deus ex machina“ momente koji će da ti se oduže za sve gubitke vremena.

Osim što možeš besplatno da putuješ, stopiranje je neprocenjivo iskustvo samo po sebi. Upoznavanje najrazličitijih ljudi, kojima je svima zajedničko to da su ti otvorili svoja vrata i pružili poverenje, ima poseban efekat na širenje vidika. Shvatila sam da, iako živimo u mračnim vremenima kada se ljudi otuđuju jedni od drugih, postoje oni koji će ti pomoći, a da ni ne znaju ko si i odakle dolaziš.

Takođe, stopiranjem ćeš razviti svoje sposobnosti poput strpljenja, istrajnosti, hrabrosti, snalažljivosti, pa i fizičku formu u slučajevima pešačenja. Stopiranje me je ojačalo, pružilo nezaboravne avanture, divne usputne pejzaže i jeftino putovanje u najlepše destinacije Evrope. Ako pratiš ova zlatna pravila, možeš doživeti sjajnu avanturu i otići na put o kom maštaš, a nemaš dovoljno novca da ga priuštiš. Samo skupi hrabrost i ispruži palac!