život

Zdravstveni sistem u Srbiji danas izgleda ne priznaje bolesti koje nisu korona virus

Da li je opravdano da jedna dijagnoza bude važnija od svih ostalih i zašto ne?
01 Maj 2020, 10:28am
5936305758_6e2329db39_k (1)
Foto: Flickr, Jennifer Morrow

Mediji su konačno posvetili dovoljno prostora zdravlju kao temi koja je od egzistencijalnog značaja za svakog ko diše, dakle živi, dakle postoji. Bilo bi odlično držati se ovog trenda i kad ne budemo nužno žrtve pandemije, ali uz jedan dodatak — posmatranje šire slike — jer isto to zdravlje je dosta složenije od činjenice da može da ga ugrozi novi nam i nepoznat virus.

Jasno je da kontekst u kom živiš i sve te različitosti koje čine da misliš kako si vrlo poseban, ne igraju nikakvu ulogu jednom kad izgubiš preduslov za sve što hoćeš da uradiš da bi se dokazao. Šta ako ti kažem da u kontekstu ove teme gubiš svako pravo na tu svoju izuzetnost? Hoću reći, deliš jednu sitnicu čak i sa osobom koja ti nije nimalo simpatična i misliš kako ste nebo i zemlja. Oboma je važno da ostanete relativno zdravi jer ako to niste, ne možete čak ni da se hejtujete.

Ti si najveći pacifista na svetu i ne mrziš druge? Veruj mi, za to sada takođe nikoga nije briga.

Isto je važilo i za dečka koji se zvao Džon Sande. Nikakvu ulogu nije igralo to kako se zove. Niti to što je iz Kenije došao u Srbiju da postane lekar i bude ponos svoje porodice jer je imao petlju da se odvoji od njih, ode na drugi kontinent mlad i zelen, ali hrabar i tamo preduzme nešto kako bi jednog dana mogao da spase živote drugih. Naučio je srpski jezik i koristeći ga položio sve ispite na studijama medicine, osim poslednja dva. I njih bi položio da se nije ispostavilo da mu je “suđeno” da postane žrtva zdravstvenog sistema u Srbiji, a ne osoba koja će iz njega drastično mnogo da nauči i znanje ponese nazad u Keniju ili gde god mu drugo duša ište. Verovatno je da je bio plemenita osoba. Ipak je želeo sa spasi nekoga nekad, ali to svakako neće moći da uradi, pa ni ovo više nije suviše važno.

Džona je zaboleo stomak, što nije moglo da se poveže sa korona virusom. Odabrana grupa ljudi kojima je Džon bio nesuđeni budući kolega, odlučila je da nije prioritetno da se odazovu na pozive upućene Hitnoj pomoći ili da ga prime u jednu od tri bolnice u koje je otišao radi pregleda. Reklo bi se kako je Džon pogrešio jer nije imao pravu bolest u pravo vreme. Žao mi je što moram da napišem nešto ovoliko apsurdno i žao mi je što je momku ovaj apsurd došao glave.

Na opšte zgražavanje svih nas koji smo među živima, i nadajmo se zdravima, opstaje činjenica da slučaj ne tako lepo dočekanog stranog državljanina, nije usamljen. Nismo samo gostu upropastili boravak kod nas, uprkos hvalisanju da je svaki Srbin vrstan domaćin. Čitajući komentare na pomenutu tragediju, naišla sam na još onih koji su se razočarali u selektivno ignorisanje razvoja svojih oboljenja ili oboljenja svojih bližnjih od strane medicinskog osoblja, koje je sada dužno da odredi čiji su vapaji dovoljno glasni, a čiji još nisu toliko grleni da bi ih iko čuo.

Možemo se sablazniti i nad slučajevima onih koji tačno znaju šta im je i kakva terapija im sleduje, ali je uprkos tome ne dobijaju jer je svet stao zbog fenomena koji nam je još enigma i ko zna do kada će to ostati. Ne znam šta bi oni trebalo da rade, a još manje sam u stanju da zamislim pakao u kojem trenutno žive.

Najmanje sam sigurna u svoje tumačenje paradoksa koji se sastoji od sledećeg: kažnjavaju se doktori koji su, ne znajući da imaju korona virus, nastavljali da obavljaju svoju dužnost, a nekažnjeno prolaze oni koji su zbog pandemije zapostavljali pojedine pozive upomoć.

Nekad nam se počesto govorilo kako je preventiva ključna i da smo na pola od izlečenja ako se dijagnoza uspostavi na vreme. Koliko nas je u ovo doba uspelo da izgubi adekvatan tajming i za koliko nas će se zdravstveni sistem u doba vanrednog stanja ispostaviti kao fatalan? To ne možemo da znamo, ali ostaje da se nadamo da ćemo biti među onima koji će proći bez posledica.

Ipak, otvara se pitanje hoćemo li ikada čuti ovu vrstu statistike jer u žižu javnosti uporno dospevaju velika dostignuća nadležnih, što je svakako za pohvalu, ali setimo se one narodne ko radi, taj i greši, pa priznajmo da se tu i tamo provuče koja greška. Možda će malo da zaboli jer je sujeta jednako ljudski momenat kao i ta greška, ali će makar stvari izgledati realnije nego sada, što je dosta velik korak ka sjajnijoj budućnosti za našu, njihovu, vašu decu, koja će rasti u manje savršenoj sredini nego sada, što im koristi jer bi ih istina danas ili sutra svakako udarila u glavu, a bolje pre nego kasnije.

U svetlu toga važno je da budemo svesni podeljene odgovornosti koju imamo. Propusti pojedinih lekara nikako neće eliminisati profesionalne i etičke gestove njihovih kolega koje savesno rade svoj posao. Mojoj majci je lekar bez obzira na pandemiju zakazao mamografiju, čiji su nalazi krucijalni ako želite na vreme da se uverite da nemate rak dojke, koji je i pre korone odnosio onoliko života. Mada, otac mi nije u rizičnoj grupi, pa ipak neće moći da obavi ultrazvuk koji mu je pre početka pandemije sledovao, te je deo one grupe smrtnika kojima ostaje da se nadaju da im nije ništa do daljnjeg.

Ako išta, dobićemo po 100 evra od države i taj novac pojedinima može biti dovoljan da sebi kupe terapije nakon što ustanove šta im se sve u organizmu za ovo vreme potencijalno nataložilo, a nažalost nije bilo uzrokovano virusom COVID-19. Oni drugi, kojima terapije budu koštale skuplje ako do njih dođe, mogu da krenu da štekaju novac i shvate ovu sumu kao prvu u nizu donacija. Ostale ćemo im uplaćivati putem sms poruka ili kako već ko može. Važno je da ne odustanemo, budemo strpljivi i poslušni, eventualno ponekad lupimo o šerpu kad se setimo da nam ipak neke stvari nisu po volji. A onda poraženi odemo na spavanje jer osim buke, nismo proizveli ništa. Mada, ko zna, sutra je novi dan.

Reklame