Bio sam na ovogodišnjem Beogradskom Prajdu uprkos svemu

Dani koji su prethodili ovogodišnjem Beogradskom Prajdu nisu mi baš obećavali nezaboravan provod. Pritisaka je bilo sa svih strana, komentari na vesti o održavanju Prajda bili su standardno grozni, a dan pre Parade – sukob Jelene Karleuše i organizatora Prajda. Sve je to doprinelo da ne budem sjajno raspoložen, niti preterano uzbuđen. No, ja sam odlučio da idem. Pre ovoga bio sam samo na Prajdu 2018. godine i sa njega nosim lepo iskustvo i dobar provod.

Subota je konačno došla, spakovao sam trans zastavu, vozač BlaBlaCar-a me je pokupio na dogovorenoj lokaciji i krenuli smo. U kolima nas je bilo četvorica, poveo se standardni small talk o tome ko iz kog razloga ide u Beograd. Bio sam poprilično smoren i nije mi bilo do izmišljanja priča, pa sam jednostavno rekao da idem na Prajd. Od tog momenta, vožnju do Beograda je okarakterisala mrtvačka tišina.

Stigao sam dva sata ranije, tako sam i planirao usled najavljenih blokada saobraćaja i gužvi. Drugar sa kojim sam išao je ubrzo stigao i seli smo u kafić, u blizini jednog od ulaza ka parku Manjež. Na svakom ćošku je već tada bila po patrola policije, saobraćaj je preusmeravan ka Beogradu na vodi, a Nemanjina postepeno zatvarana i za saobraćaj i za pešake.

Nije nam trebalo više od 10 minuta da shvatimo da se za skoro svim okolnim stolovima u kafiću nalaze policajci u civilu. Dogovarali su smene, pričali o dojavama, a potom otišli, svi zajedno.

Konačno smo krenuli ka Manježu i shvatili da ne postoji ulaz kroz koji smo planirali da udjemo u Prajd park. Našli smo se izmedju dva kordona policije, usred protesta verskih fanatika, koji su pevali pesme u Svetom Savi. Srećom, od lepe policajke smo dobili informaciju gde je najbliži ulaz u Prajd park i produžili smo ka tamo.

Usput smo sreli dve gospodje u poznim godinama koje su uzvikivale “Nećemo pedere u Srbiji” i još niz uvreda, na šta policajci nisu reagovali iako su stajali na 30cm od njih. Živim za dan kada će ljudi shvatiti da LGBT+ ljudi nisu samo gej osobe, već i ljudi drugih seksualnih orijentacija i rodnih identiteta. Stigli smo do dve volonterke Beograd Prajda, kojima smo pokazali potvrde o vakcinaciji i konačno ušli na Prajd.

Okupljanje pre šetnje je uveliko bilo u toku. Bili smo među svojima i počeo sam da se osećam opuštenije i mnogo manje napeto. Muzika, žurka, razgovor i ljudi ogrnuti zastavama duginih boja, koje u tom momentu nije bilo briga ni za šta osim da se lepo provedu i slobodno prošetaju ulicama svog grada, bar danas. Ubrzo su stigle instrukcije od organizatora da se formira kolona i krene u šetnju, što smo i uradili.

Muzički program se nastavio i tokom same šetnje. Ovo je bio jedan od onih momenata kad shvatiš da si uprkos svim svakodnevnim problemima i nevoljama, srećan i slobodan, da si tu, da živiš i dišeš i da bar tog jednog dana u godini možeš slobodno da se prošetaš, a da je baš sve drugo malo manje važno. Toliko manje važno, da nikoga od učesnika nije bilo briga što se sa druge strane kordona policije uveliko održavaju kontra-protesti.

Neobično je bilo ići kroz prazne ulice prestonice, iako nas je bilo nekoliko hiljada. Ljudi su nam mahali sa prozora hotela, hostela i stambenih zgrada, za šta im je bilo uzvraćeno ljubavlju – osmesima i aplauzima. Zastali smo ispred Skupštine da organizatori pročitaju zahteve ovogodišnjeg Prajda, od kojih je prednjačio prihvatanje predloga zakona o istopolnim partnerstvima. Zadržao sam osećaj ponosa i slobode tokom cele šetnje, kao i kasnije tokom žurke i koncerta koji je usledio u Prajd parku. 

Na kraju večeri sam uhvatio autobus i krenuo kući, tek kasnije shvativši da na sebi još uvek imam Prajd narukvicu, majicu duginih boja, kao i trans zastavu. Iako je autobus bio pun, nisam poskidao sa sebe LGBT obeležja, jer je danas naš dan i kad, ako ne danas. Autobus je krenuo i zaspao sam nakon nekoliko minuta, a poslednje što sam pomislio bilo je “Hvala ti Beograde i hvala svim ljudima iz moje zajednice, na ovom osećaju slobode, sreće i ponosa”.