Dok predstavnici ruske vojske najavljuju da bi Alepo, simbol zastrašujućeg rata u Siriji, mogao da bude oslobođen od "terorista", protivnika predsednika Asada, fotograf Niš Nalbadijan otkriva kako izgleda život u ovom gradu.
Fotografije: Nish Nalbandian, Daylight BooksNiš Nalbandijan u prvoj monografiji „ Oslepeli svet " predstavlja stvarnost Alepa, sirijskog grada u kome je rat svakodnevna pojava . Fotografije iz perioda od godinu i po dana, snimljene 2013. i 2014, iskreno i beskompromisno prikazuju snagu i izdržljivost ljudi koji opstaju u ovom kataklizmičnom haosu, od boraca sa prve linje fronta u aktuelnom građanskom ratu do običnih ljudi koji samo pokušavaju da prežive beskrajno nasilje.
Reklame
Ovo izdanje meša portretnu i dokumentarnu fotografiju sa formatima intervjua i memoara da bi čitaocima predočilo atmosferu u kojoj žive pobunjenici, deca vojnici, i svi ostali učesnici ovog sukoba. Nalbandijan je sedam puta putovao kroz Siriju, u najdužem trajanju od dve nedelje, zaključno sa prolećem 2014. kada je Sirijski revolucionarni front proterao ISIS iz Idliba, grada na severozapadu zemlje. Tada su na Bliskom istoku prisustvo Islamske države i konsekventna pretnja za novinare do te mere eskalirali da reportažne ekspedicije više nisu bila moguće. Sa Nišom smo o „Oslepelom svetu" pričali preko mejla, jer se trenutno nalazi u Mosulu gde treba da isprati borbu iračkih specijalaca protiv Islamske države.
VICE: Koliko dugo radiš kao fotoreporter i kako si počeo?Niš Nalbandijan: Dosta kasno sam počeo, to mi je druga ili treća profesija po redu. Do pre pet godina mi je fotografija bila hobi, prilika da se kreativno izrazim. Ali kako je raslo interesovanje za moje radove, odlučio sam da se oprobam profesionalno. Prva serija koju sam prodao pratila je vožnju motorom od Denvera do krajnjeg juga Južne Amerike.Kako to da si objektiv usmerio baš ka Siriji, da li te je nešto konkretno inspirisalo?Posetio sam Siriju 2009, imam prijatelje tamo. Stupio sam u kontakt sa njima 2011. kada je revolucija počela, tako da sam bio u toku. Mediji su tada sve to dobro ispratili, bilo je sjajnih fotografa na terenu, ali ja sam hteo da uradim nešto drugačije. Imam sliku dede u Siriji 1916, kada je ratovao protiv Osmanlija u francuskoj Jermenskoj legiji. Izgubio je porodicu u Genocidu, pa je sa brojnim preživelim Jermenima na kraju završio u Siriji. Hteo sam da moje fotografije ostave utisak sličnom utisku koji je na mene ostavio taj dedin portret. Mislim da sam tek donekle uspeo.
Reklame
Jesi li imao iskustva iz prve ruke sa ISIS borcima? Da li se uspon Islamske države odrazio na sirijsku kulturu na direktan i opipljiv način?Nisam se lično susretao sa njima, ali jesam video ISIS zastave na par mesta još pre nego što su se zaista razmahnuli. Kad su počeli da kidnapuju novinare, procenio sam da je rizik prevelik. Iako više ne idem tamo, još uvek se čujem sa ljudima koje su ISIS hapsili, pljačkali, i pretili im dok su se širili po Alepu. Nisu još kontrolisali grad kad sam ja bio tamo, ali rastao im je uticaj. A Idlib sam posetio neposredno pošto su ih proterali. Stanovništvo je jedva dočekalo da im vidi leđa.U uvodu opisuješ situaciju u kojoj si po prvi put čuo eksplozije u neposrednoj blizini. Da li si sa vremenom oguglao na takve stvari, prateći sukobe?Pa u neku ruku da. Na zvuke se čovek stvarno navikne, mozak nauči da filtrira one za koje zna da ga ne ugrožavaju direktno. U početku sam se trzao na svaki prasak ili rafal u daljini, a posle sam počeo da reagujem samo na one u neposrednoj blizini. Sve se to uči. Ugledao sam se na ljude koji u takvom okruženju već godinama opstaju.Moćan je kontrast između onih lepših, tiših prikaza područja minimalno zahvaćenih ratom, i onih nasilnih, teže pogođenih krajeva. Da li si svesno pokušao da ublažiš grube ratne prizore?Definitivno sam svesno razbacao te mirne scene kroz serije onih brutalnijih. Ne toliko da bih ove ublažio koliko da bih prikazao kako život uvek ide dalje, čak i u ratnom stanju. Svaki fotoreporter fokusiran je na vesti – na nesvakidašnje događaje – pa to obično i slikamo. Ali tu je i šira slika, koju sam hteo da ponudim na primeru Alepa.
Reklame
Osećao sam da isključivo klasična „ratna" fotografija ne bi ispričala celu priču. Video sam izdržljiv narod koji nastavlja da živi na ratištu. Kao i sve ostalo u životu, rat nije stalna akcija; postoje plime i oseke, postoje migracije. Mi se obično bavimo onim „vrelim" i uzbudljivim, dramatičnim scenama kakvih nema u svakodnevnom životu. Ali tako se gubi iz vida činjenica da i ona manje vrela mesta još uvek postoje; hteo sam i njih da predstavim.Jedna od omiljenih slika u knjizi mi je ona kurdske ratnice Rukan kako nišani kroz rupu u zidu. Kakva je tu priča?Rukan je vodila malu jedinicu kurdskih snaga (YPG) koju sam posetio na frontu. Menjali su se na straži, a Rukan ih je u jednom trenutku ispratila nišanom. Ne puca na toj slici, samo drži svoje ljude na oku. Kao i mnogo toga u životu vojnih formacija širom sveta, bio je to deo svakodnevne aktivnosti. Koliko sam ja mogao da vidim, borci najveći deo vremena provode čekajući u pripravnosti, mnogo više nego u samoj borbi.
Tokom godina, ratni fotografi su često govorili o emotivnom teretu koji osećaju pošto iz neposredne blizine prate tuđu patnju. Šta je tebe motivisalo da nastaviš dalje sa životom i poslom?Znao sam da postoji mogućnost post-traumatskog stresa, pa sam se trudio da porazgovaram o svemu što sam video i osećao. Neke stvari mi jesu teško pale, posebno u vezi sa decom. Za svaki slučaj sam odlazio kod terapeuta posle najgorih prizora, nisam dozvoljavao da se nešto razvije u psihološki problem. Iskreno, iako mi nije uvek bilo lako, mislim da sam posle svega viđenog postao bolji čovek. Imam više saosećanja i razumevanja, mnogo manje tolerišem kad se ljudi žale na sitnice. Takođe, kad vidiš toliko istrajnih ljudi, želiš i sam da budeš istrajan. Sa druge strane, jebiga, kad vidiš da se te stvari i dalje dešavaju… moram da priznam da sam sad veći cinik, posle toliko primera nehumanog ponašanja. To mi je najteže palo.
Reklame
Imaš li neke svoje favorite među fotografijama? Neke od ličnog značaja?Uh, teško pitanje… Meni su uglavnom drage ove mirnije, kad po par ljudi sedi ispred prodavnice, ili onaj jedan što nosi ruže. Ali najvažnije su mi ipak crno-bele slike izbegličkih porodica u Alepu. Bili su u užasno lošem stanju, bilo mi je teško da se vratim svom udobnom životu svestan da na svetu postoji toliko bede i siromaštva. Volim kad mi se ukaže prilika da pogledam ljude u oči, uhvatim značajan pogled, ostvarim vezu. Nikad ih neću zaboraviti.Sledi još fotografija iz A Whole World Blind .
