Preko kladionice do napetog fudbalskog derbija u Švedskoj

Strani fudbal pratim odavno, ali kad se kladim obično ne idem van engleskog fudbala čije timove koliko-toliko znam; uzdam se u znanje i u njuh da bih nešto osvojio.

|
28 Januar 2017, 6:30am

Sve fotografije: autor, sem ako nije drugačije naznačeno.

Neporeciva je činjenica da je klađenje postalo sastavni deo modernog fudbala. Kladionice sponzorišu timove, pa su im imena što na dresovima, što na tablama pored terena, što u imenima liga. Tokom poluvremena, Rej Vinston nam u reklami savetuje da se „oprobamo" dok ekranom prolaze najnovije kvote.

Svidelo se to nekom ili ne, ovo je danas neodvojivo od sporta. Klađenje vodi i do nekih neobičnih ishoda. Na primer, mene je odvelo na put u Švedsku gde sam odgledao tim koji me apsolutno ne zanima kako igra protiv svojih lokalnih rivala, u jednom od najvećih skandinavskih derbija.

Za mene i mnoge druge, kladionica je deo subotnjeg rituala, bilo da utakmice pratimo preko Lajvskora od kuće jer nas zanimaju samo rezultati, ili na stadionu u poluvremenu pokušavamo da uhvatimo signal da bismo na telefonu proverili kako stojimo.

Strani fudbal pratim još od kako je krenuo legendarna Football Italia na Kanalu 4, ali kad se kladim obično ne idem van engleskog fudbala čije timove koliko-toliko znam; uzdam se u znanje i u njuh da bih nešto osvojio.

Pa ipak, u poslednje vreme počeo sam da pratim fudbal van Engleske – ceo svet je tamo – i da se kladim na utakmice u stranim ligama. Počeo sam da analiziram statistiku radi predviđanja rezultata, pa sam sa prijateljima osnovao udruženje kladioničara. Cilj nam je bio da ostvarimo profit kladeći se po određenom statističkom modelu.

Sajtovi kao što su Soccerway, Soccerstats, i drugi čine rezultate široko dostupnim, a isto važi i za trenutnu formu i statističke podatke. Ovi sajtovi ne bave se samo najvećim ligama, već raznim takmičenjima širom planete. Moguće je proučiti stanje počev od engleske Premijer lige pa do uzbekistanske druge ili Division D'Honneur sa Gvadalupa. Koga zanima evropski fudbal taj je sigurno već upoznat sa Jupiler ligom, drugom rangu takmičenja u Holandiji, gde pada preko 3.5 golova po utakmici. Tu je i mnogo manje efikasna Premijer liga Rusije u kojoj se po meču postiže 1.89 golova. Pa ipak, mi se nismo posvetili ovim takmičenjima.

U maju prošle godine, većina evropskih liga privodila je sezonu kraju, ali jedna je tek hvatala zalet: Allsvenskan liga u Švedskoj. Po dva ili više golova padalo je na 82 odsto utakmica, a na 60 odsto utakmica bi oba tima postigla gol – naravno da privlači kladioničare.

Malmo FF, aktuelni šampioni Švedske // PA Images 

Kad ti tim donosi rezultate, počneš polako da navijaš za njih. To je jedno od osnovnih pravila sportskog klađenja, uz ono da se nikad ne kladiš za tim za koji stvarno navijaš, i činjenicu da ćeš zamrzeti tim zbog kog dovoljno puta padneš. (Ubeđen sam da upravo zbog toga svi mrzimo Lids.)

Pošto su mi izvukli par tiketa, počeo sam da sa pažnjom pratim igre Đurgardena. Nemam nikakve veze sa ovim klubom ni sa gradom Stokholmom, ali sam počeo da navijam za njih. Možda mi motivi nisu tradicionalno romantični, ali izabrao sam ih za svoj tim.

Kao i mnoge druge, švedska liga je u konstantnom stanju previranja: najveći talenti brzo odu na neka isplativija lovišta, dok se legendarni veterani ponekad vrate da završe karijeru tamo gde su je i započeli. Igrači kao što su Zlatan Ibrahimović i Fredi Ljungberg nisu se dugo zadržali u svojoj domaćici, dok sa druge strane imamo primere kao što su bivši igrač Plimut Argajla Kari Arnason, odnosno legendarni napadač VBA Markus Rozenberg koji na 28 nastupa nije uspeo da postigne gol – obojica danas igraju za Malme. U Geteborgu igra Tomas Rogne, nekadašnja vedeta Seltika i Vigana, dok je kapiten Hamarbija menadžerski maestro Kenedi Bakirčoglu. Čak i moj Đurgarden okuplja zaboravljene asove: na golu im stoji vremešni Andreas Isakson, koji je napustio Mančester Siti baš kad su u klub krenule da pristižu pare od nafte.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film: YU'll Never Walk Alone

_____________________________________________________________________________________________________

Od kako sam zahvaljujući kladži zavoleo Đurgarden, opsesivno sam mislio tome kada ću imati prilike da ih gledam uživo, da posetim velelepnu Tele2 Arenu. Izabrao sam derbi protiv lokalnog rivala AIK-a, poznat kao Tvillingderbyt (derbi blizanaca), i poveo jednog od kolega kladioničara da mi pravi društvo. 

Sleteli smo u Stokholm, ostavili prtljag u hotelu, i svratili u pab gde je trebalo da se nađemo sa Šveđaninom koga sam znao sa univerziteta – našim vodičem tokom posete. IPA pivo smo platili 12.84 po glavi, i krenuli metroom do Globena gde su je dočekali buka, bes, i dim u vazduhu.

AIK i Đurgarden osnovani su 1899, sa tek dve nedelje razmaka. Igrali su jedan protiv drugog 167 puta; AIK je dobio 62 derbija, ovi moji 53. Ali ovo je nešto više od lokalnog rivaliteta: derbi se igra između stokholmske srednje klase (koja navija za Đurgarden) i radničke (kojoj je draži AIK). Sličan klasni rivalitet viđa se u derbijima Milana, Amsterdama, i Buenos Airesa.

Čekali smo u redu pred kapijama dok nam je moj drug iz Švedske prevodio navijačke pesme u kojima su nas uglavnom pozivali „da izbodemo šljam". Malo nas je to zabrinulo, čak i prevodioca koji nam se poverio da navija za AIK. Uz jake mere obezbeđenja oko stadiona, mislio sam da neće biti baklji i dimnih bombi, ali itekako ih je bilo.

Tribina je bila sva u bojama Đurgardena, a domaći navijači su već počeli sa pesmom u trenutku kad smo mi ušli. Kao engleski navijači nismo navikli na šareniš – uvek mi je delovalo čudno da se odrasli ljudi oblače u boje kluba kad polaze na utakmicu. Ipak, tri četvrtine stadiona izgledale su izuzetno impresivno u žuto-crveno-plavoj kombinaciji.

Vremenom je rasla i buka a i konfliktna atmosfera. Najvatreniji navijači su počeli sa koreografijom dok su igrači istrčavali na teren. (Nešto slično su za Borusiju Dortmund priredile njihove pristalice sa „Žutog zida" pred polufinale Lige šampiona 2013.)

Sajlama su podigli džinovsku figuru mašući plavim zastavama, a onda je krenula bakljada. Sa tribine je delovalo haotično, ali posle meča sam video fotografije na kojima je sve izgledalo spektakularno. Zbog dima je odložen početak utakmice, što vođe navijača nije usporilo: nastavili su da urlaju u mikrofone i animiraju ostatak tribina. Pevao sam sa njima aproksimativno, pošto švedski ne govorim; uglavnom sam oponašao ono što sam čuo.

Ubrzo pošto su navijači oko mene počeli da navlače marame na lica, okružili su nas bakljama sa svih strana. Obezbeđenje očigledno nije uspelo da izađe na kraj sa brižljivo orkestriranom navijačkom operacijom.

Kad je fudbal najzad krenuo, atmosfera među Đurgardenovim navijačima bila je neuporediva sa bilo čim što sam u Engleskoj doživeo. Nažalost, tim na terenu nije bio dostojan takve podrške; već posle 15 minuta, AIK je vodio 1-0. Gol je postigao Aleksandar Isak koji je baš tog dana punio 17 godina. Za ovog veoma traženog mladića kažu da je „sledeći Ibrahimović", a sudeći po tome što je gol drsko proslavio pred navijačima protivničkog tima, nije da nema sličnosti sa centarforom Mančester Junajteda. Gađali su ga flašama i plastičnim čašama, ali mreža koja dela tribine od terena zaustavila je ove projektile.

Početak drugog poluvremena odložila je nova bakljada, ali su fudbaleri Đurgardena u nastavku igrali još gore, na razočaranje svojih fenomenalnih navijača. Isak je postigao i drugi gol, da bi konačnih 3-0 postavio  Činedu Obasi u 76. minutu. Iako je njihov tim bio potpuno nadigran, glasna podrška sa tribina nije jenjavala. Navijače nije toliko zanimao rezultat; hteli su da iskažu strast koju su osećaju prema svom klubu. 

Nadoknadu vremena smo odlučili da preskočimo, pokušali da izađemo i vratimo se do centra Stokholm, ali me je presreo jedan od najvernijih. Urlao mi je u lice na švedskom, a kad je shvatio da govorim samo engleski, objasnio mi je da se sa tribine „ne izlazi ranije". Ja sam visok metar devedeset pet pa me drugi retko fizički zaustavljaju, ali pošto sam procenio raspoloženje među ostalim navijačima, odlučio sam da bi ipak bilo poželjno da ih ispoštujem. Naknadno sam shvatio da i jeste bilo za poštovanje to što navijači ne žele da napuste svoj tim čak i tokom poslednjih par minuta ubedljivog poraza. Meni je bilo neprijatno, ali ipak sam bio impresioniran. Odgledali smo meč do samog kraja, i napustili stadion tek posle poslednjeg zvižduka.

Iako sam došao iz Engleske da bih video Đurgarden, sad mi je teže da kažem da sam njihov navijač. Zavoleo sam ih zbog tiketa, ali atmosfera na stadionu ubedila me je da takvu strast može da oseti samo neko ko je zaista povezan sa klubom. Samo oni koji su u tom kraju rođeni ili žive mogu da se do te mere poistovete sa klubom; takve veze ne može da nadoknadi nikakva kladioničarska emocija.

I dalje pratim švedsku ligu i nadam se dobrim rezultatima Đurgardena. Ipak, tokom posete Švedskoj naučio sam da me tim za koji navijam ipak čeka kod kuće.

Sve fotografije: autor, sem ako nije drugačije naznačeno

Još na VICE.com

O životu posle fudbala sa Dejanom Stankovićem

Ispovest žene fudbalskog sudije: Publika je stoka, čak i na seoskom derbiju

Magija kineskog fudbala – kako je raditi kao trener iz Srbije u Kini

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu