Moje prve karaoke - poslednje utočište straha, blama i zabave

Kopajući po istoriji karaoka u Srbiji, odnosno momenta kada se pojavljuju, organizovano po klubovima, saznala sam da postoje nekih desetak godina. Kućne karaoke večeri su se dešavale i ranije - bila sam i sama na jednoj pre 15 godina, kada je drug iz odeljenja dobio za rođendan video igricu karaoke. Kako sam saznala od poznanika koji su fanovi, pomama za karaokama u Beogradu krenula je tek u poslednje tri, četiri godine.

Kada se priča o ovom fenomenu kod nas, ljudi i dalje misle da je to poslednje utočište pijanstva i gilti pležra, gde će da pevaju pesme koje "inače ne slušaju". U početku je bilo klubova u kojima su se za karaoke nastup birale "zabavne i strane" pesme, da bi tek posle ponoći mogao da prođe neki narodnjak. To je, na primer, razlika u odnosu na Ameriku gde su među omiljenim kantri pesme. Retko gde ćete u Beogradu moći da čujete da se neko uhvati mikrofona i preko midi matrice peva "čaše lomim".

Bilo je sigurno na desetine klubova u Beogradu kroz koje su prošli karaoke talenti, ali na tim mestima su to bili prolazni trendovi koji su trajali samo jednu sezonu. U ovima koji su preživele, karaoke se održavaju tokom zime i to uglavnom radnim danom. Bitef art kafe, Danguba, Stefan Braun, klub Fest u Zemunu i Čorba kafe – sve su to mesta u Beogradu koja su proslavila karaoke poslednjih godina.

Kad sam pozvala Čorba kafe, koji sam izabrala za svoje prvo karaoke iskustvo, saznala sam da u ogromnoj bazi od nekoliko hiljada pesama imaju gomilu žanrova i pa da ću moći da izaberem šta god poželim.

Okej, to je to, spremna sam da budem zvezda na jedno veče, tačnije tri minuta koliko traje pesma, mada je verovatnije da ću svojim falširanjem da budem zvezda YouTube-a i zabava za nekog tinejdžera kome će ortak poslati link Najgori karaoke nastup. O tome sam počela da razmišljam kad sam shvatila da moji prijatelji nisu pošli sa mnom kao podrška, već da se naslađuju mojom sramotom.

Htela sam da iskusim to za čim u svetu vlada ludnica, a kod nas tek hvata zalet. Želela sam da saznam šta je to sa ljudima koji prebrode strah veći i od smrti – strah od javnog nastupa - i rade ono u čemu (značajan deo) provereno nisu baš dobri - pevaju.

Stigli smo oko pola 11 i bilo je prazno. Ipak, entuzijazam nekolicine prisutnih učinio je da se osećam manje neprijatno nego što sam mislla da će biti slučaj.

Piće – da! Ako sam imala ikakav plan to je bio da se napijem pred nastup. Barem ja da budem ta koja neće biti svesna jezivih tonova sa zvučnika. Opet, važno je da ne nastupam baš prva, ali i da budem negde na početku, jer odlaganje samo diže tenziju.

Super ljubazni organizatori su me bodrili i rekli da će mi biti zabavno i da kad jednom budem uzela mikrofon, da neću hteti da ga ispuštam iz ruke. Heh, kako ćete promeniti mišljenje kad me budete čuli, mislila sam se u sebi. Dali su mi odštampan spisak domaćih pesama, koji je izgledao beskrajan, i rekli da imaju bazu od 30.000 stranih, što mi uopšte nije pomoglo.

Prelomila sam – biće Marina Perazić i Kolačići. Trebalo bi da bude okej. Tako sam bar mislila posle treće rakije do koje sam stigla u rekordnom roku.

Kad je izašla prva devojka koja je nastupala, pomislila sam kako je samo ambiciozna, izabrala je Vaju Kon Dios i pesmu Louie. Posle par sekundi sam se zakucala. Devojka pokidala pevanjem, što me je dodatno ubilo u pojam, jer sam se nadala prosečnim nastupima među kojima me niko neće ni registrovati.

Bilo mi je na trenutak lakše kad sam joj kasnije prišla i saznala da se i inače bavi pevanjem.

- Trenutno ne nastupam, došla sam zbog zabave. Podjednako volim da pevam karaoke i kada nastupam, a nema razlike u emocijama koje dajem – kaže Tamara.

Da sam znala da će biti profi pevača, verovatno ni ne bih došla. To mi je minus ukupnog utiska – treba mi amateri da dominiramo u tom proseku, a ne da nam anksioznost raste zbog toga što će kontrast sa našim blamantnim nastupom biti veći.

Možda kod nas nije toliki nivo ozbiljnosti karaoka kao u Aziji, gde ubistva pevača karaoka zbog lošeg izvođenja nisu retka. Ipak mi je bilo frka ako budem toliko fejlovala da ne iznerviram nekoga, a i alkohol je tu – uvek može neko krupniji od mene da me gurne sa bine ili barem gađa nečim, ako želi da umuknem.

Marko, koji je sledeći nastupao, pevao je Purple Rain. Ekipa ga je bodrila, iako su se u početku spremili za transfer blama.

Dakle, karaoke su pravi test prijateljstva, nije ni čudo što su na filmu scene karaoka korišćene i kao ultimativni prikaz ljubavi i ranjivosti, kao u Lost in translation, 500 Days of Summer i Svadba mog najboljeg druga.

Bio je tu i lik u Džiboni autifitu – svetle pantalone, prsluk, šal, koji me je posebno nervirao jer se ložio da peva Bjelo dugme, koje ne volim, a tako je bio dobar i sa takvom lakoćom je pevao da sam bila mnogo ljubomorna. Nastup mu je na trenutke bio suzdržan, jer mu je bila frka da mu se ne pomeri šal, koreografija mu je patila zbog autfita. Svejedno, imao je i svoje fanove – ekipa devojaka koja je vrištala posle svakog njegovog stiha. Ne znam da li zbog dobrog pevanja ili zato što se lože na njega.

Da li zato što sam previše popila, ili je stvarno tako bilo, nije bilo nijednog katastrofalnog nastupa, čak je i većina bila okej.

Dušan je dečko koji mi je bio favorit – on prosto dominira karaokama – što pevanjem, što ponašanjem na sceni. Ekipa koja je sedela u klubu i do tog momenta izgledala je kao grupa statista, a onda odjednom se pretvorila u podivljalu masu. Svi su poskakali sa stolica, zapevali sa njim, vrištali i aplaudirali. Više se ni ne sećam šta je sve otpevao, ali je u svemu je pokidao. Sumnjala sam da i inače peva u bendu i da je ovaj njegov nastup samo show off.

- Ma ne, ja samo ovako amaterski, radim u IT-u. Doduše pevam karaoke deset godina, možda je u tome fora – kaže Dušan.

Da smo na zapadu, Dušanu bi verovatno posle nastupa prišao neki lik iz ćoška, koji radi u muzičkoj industriji i redovno posećuje ovakve događaje da bi otkrivao nove talente. Tejlor Svift, Meri Džej Blajdž i Arnel Pineda iz Journey-a su neki od poznatih pevača koji su se iz karaoka lansirali u zvezde.

Okej, došao je taj momenat – moj nastup.

Nategla sam ono malo rakije što mi je ostalo i krenula ka monitoru, iako sam reči pesme znala, uglavnom sam ih čitala. Uspela sam da preskočim prvih par reči, a onda sam krenula do kraja i rešila da se koncentrišem na nastup. Dobro je bilo što sam malo bolesna, pa imam tu „patinu u glasu" kako mi je drugar muzičar rekao. U rangiranju svog pevanja, ocenila bih ga kao „loše, ali ne previše jezivo da se sluša". Ipak nije bila prezahtevna pesma.

Pesma je odmicala, a ja sam bila sve glasnija. Ljudi su mi upućivali osmehe i poglede i tumačila sam ih kao odobrenje. Mada postoji mogućnost da su više gledali u kao ono kad na ulici vidiš nesreću, strašno ti je, ali ne možeš da ne gledaš.

San mi je bio da izgovorim „idemo, ruke gore" i „a sada malo vi", ali to komuniciranje sa publikom tokom pevanja je stvarno previše zahtevno. Ko je lud da cima ljude da još više obrate pažnju nego što im pristojnost nalaže tokom ovakvog blama.

Glavni utisak je bio moj nastup koji je bio što bi se reklo „vrlo srčan". Bacanja svojih ekstremiteta sam postala svesna tek kad sam videla snimak i fotke. Na snimku sam videla i kako sam za dlaku izbegla da napravim štetu, jer sam kablom mikrofona toliko mlatila okolo da sam mogla da poobaram pića na stolu pored.

Prijatelji su me bodrili i kritikovali da sam fejkovala jer sam tiho pevala, a ja samo nisam znala da držim mikrofon.

Nigde drugde nisam mogla da dobijem aplauze ohrabrenja nepoznatih ljudi nego na karaokama. To je sigurno jedan od razloga zašto su karaoke tako popularan fenomen. Svesna sam svog blama, samoj sebi bih mogla da dobacim "nemaš pojma" ali se ipak sam se dobro zabavljala.

Možda samo u meni čuči egzibicionistkinja koja želi da joj se ljudi dive dok je na sceni. Osećala sam se kao rok zvezda, ostvarila sam svoju fantaziju iz detinjstva. Naravno da su organizatori bili u pravu - rodila se ljubav na prvi karaoke nastup - pevala sam još jednom posle. Naravno da ću doći opet.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Još na VICE.com