Ljudi nam otkrivaju najbolje i najgore stvari koje su im uradili starija braća i sestre

Nije da osoba starija 617 dana od mene nije uticala na to da na kraju postanem ovako granično podnošljiva kao što jesam.

Od toga da sam mu ukrala kasetu sa Svemirskim basketom u trećem osnovne i bez pitanja pozajmila od njega majicu Master of Puppets četiri godine kasnije, do toga da se postarao da shvatim koliki je Džejson Aleksander genije, ne samo u svojoj ključnoj ulozi u Sajnfeldu, već i u Dakmenu — moj stariji brat odigrao je ključnu ulogu u tome kakva sam kao čovek danas.

Prvorođeni obično imaju generacijsku prednost. Oni su bili prvi. Oni su Mojsije. Oni su došli da nas spasu ili već tako nešto. Imaju mnogo bolje foto-albume sa bebećim slikama i bukvalno nijednu izbledelu nasleđenu stvar. Ali zato nemaju brata ili sestru koji će ih (ma koliko agresivno ili apatično) voditi kroz životne zavrzlame i ojačati njihov oklop prema društvu — bilo u obliku čiste fizičke ili psihološke torture ili kroz kvizove raznih činjenica, statistika i drugih naizgled beskorisnih informacija (koje će se, godinama kasnije, iskristalisati u strele pretencioznih popkulturnih referenci, dovodeći do takvih konverzacijskih čašćenja kao što su: "Ko ti je, bre, Rendi Rouds?" i "Koga je briga da li su Šef i Šaft ista osoba.").

E sad, uprkos svemu tome, moj odnos sa mojim bratom nije nužno jedinstvena priča, niti od neke posebne važnosti — braća i sestre generalno često imaju buran odnos, nastao podjednako iz torture i ljubavi. Za neke, skala više preteže na jednu od te dve strane. A kako odrastate, odselite se i sve manje pričate, lakše se osvrnete na godine i trenutke koji su, u ono vreme, bili totalna glupost, sa nekom vrstom nostalgične očaranosti.

I zato sam odlučila da priupitam neku drugu mlađu braću i sestre kojih se dragih uspomena ili patnji tokom odrastanja najviše sećaju.

Generalna odbojnost mojih roditelja prema prizoru sreće na licima svoje dece, uparena sa apsolutnom nesposobnošću da se staraju za nas, činilo je neobičnu mešavinu nemarnog a strogog vaspitanja. Mislim da je zamisao bila da ako moja sestra bude primorana da me voda svuda sa sobom, biće primorana da se ponaša uzorno. Bila je to devojčica sa brojnim disciplinskim merama zbog nedoličnog ponašanja — praktično nekom vrstom maloletničke zabrane prilaska u Kanadi — još pre nego što je napunila 14. godinu, koja će odrasti u najneuračunljiviju osobu koju ste u životu sreli. Ono, neuračunljiva tipa "pojela je svoj i pasoš svog partnera i ostala zaglavljena u stranoj zemlji".

I tako se moje detinjstvo uglavnom svodi na maglovite uspomene na desetogodišnju devojčicu koja ja vreme provodila po žurkama sa kapom od rakuna na glavi. Istovremeno sam bila gnjavež i miljenica svake žurke. U osnovnoj školi sam po zemljanim putevima vozikala ćaletov oldsmobil pun pijanih tinejdžera. Ili sam se goloruka boksovala sa svojim prijateljima u stilu borbi za opkladu isključivo da bi uveselila svoju sestru; bila sam primoravana da pušim i odvaljujem se od "Majkove žestoke limunade s votkom", i uglavnom bila samo glavni izvor zabave tokom nebrojenih tripova na drogama. A redovno je i ubijala Boga u meni. Jednom mi je slomila najmanji prst savivši ga toliko unazad da sam noktom sebi posekla ruku. Kao posledica svega toga, ispala sam najtvrđi jebeni orah. Sada je ona majka u punom radnom odnosu, a ja i dalje izlazim i odvaljujem se sa kapom rakuna na glavi. Samo što više ne pijem "Majkovu žestoku limunadu s votkom".

Pošto sam odrastao kao najmlađi od trojice sinova, teško je setiti se najlepše stvari koju su moja braća uradila za mene. Veći deo mog detinjstva slali bi me u bolnicu i ponašali se prema meni kao prema krpi. Jedan od njih udario je mojom glavom o kauč, i to tako jako da je čak i tapacirana površina uspela da me poseče, zbog čega su morali da mi šiju glavu. A drugi, pretpostavljam dok smo se kobajagi tukli, uspeo je da me pošalje licem u ćošak njegovog okvira kreveta, zbog čega su još malo morali da mi šiju glavu.

Sa svojom braćom, međutim, imam više dobrih uspomena nego loših — video igre i gledanje američkog rvanja, i tome slično. Nije, međutim, zabavno kad vas zovu "peško" — što su obojica često radila. Mislim, jesam se u nekom trenutku igrao sa barbikama, pa je to bio prilično očigledan pokazatelj, mada ni ja još tada nisam znao da sam gej. Ono što me je najviše iznenadilo nakon što sam se izjasnio kao gej sa 22 godine bilo je da su obojica moje braće bili više nego kul s tim. Kad odrastete misleći da je pogrešno biti gej, nikad ne znate kako će ljudi da reaguju. Bio je to trenutak kad sam shvatio da ću zauvek ostati njihov brat, ko god da sam. To mi je umnogome olakšalo moju tranziciju.

Jedne noći početkom 2008. godine, moj identični brat blizanac Denis i ja smo izašli na večeru. Nakon što smo stigli u restoran, naručili smo gomilu hrane i jedva čekali da se bacimo na nju, kad sam ja odjednom potpuno izgubio apetit. Desilo se gotovo trenutno, brzo je krenulo da mi bude muka i osećao sam kao da moram hitno da obavim veliku nuždu.

Nakon neuspešnog sedenja na šolji, činilo mi se, 15 minuta, vratio sam se za sto i rekao Denisu da se ne osećam dobro. Obojica smo se složili da bi gajba piva bio najbolji lek za mene u tom trenutku, tako da smo izašli iz restorana i uputili se do najbliže prodavnice pića. Dok smo se vozili tamo, bol je postajao sve jači, počeli su mi grčevi u stomaku, osećao sam se kao da nešto raste u meni. Mislio sam da ako samo uspem da se iserem, sve će biti bolje.

Stigli smo do kuće mog prijatelja i momci su počeli da tuku po žesti i pivu. I ja sam se betonirao, samo što mi je u jednoj ruci bila flaša piva, a u drugoj bočica pepto bizmola. Bočica sa ružičastom tečnošću praznila se brže od piva, a morao sam da legnem na pod kad su mi sva čula podivljala. Bolele su me oči od svetla, muzika mi je bila preglasna, a koža kao da mi je gorela. Moj prijatelj Met stao je nad mene i u šali rekao: "Druže, mislim da ti je potrebna operacija slepog creva." Da smo tada samo znali koliko je bio u pravu.

Prošlo je skoro tri sata i bila je gotovo ponoć. Momci su bili pijani, a ja sam i dalje ležao na podu, jedva svestan sebe. Bio sam okupan u znoju i smrzavao se. Nikoga nije bilo briga. Pozvao sam majku koja je bila na žurki na drugom kraju ulice i rekao joj da moram u bolnicu. Nisam mislio da mogu da vozim, ali ja sam jedini bio trezan. Skupio sam svu snagu koju sam imao i, držeći se za abdomen, seo za volan naših kola. Nekoliko minuta kasnije, zaustavili smo se ispred kuće prijateljice moje majke da je pokupimo, a čitava gomila pijanih sredovečnih žena doteturala se do kola. Ona me je zamolila da odvezem njene prijateljice kući. To mi je delovalo kao svirepa šala, ali sam iz nekog razloga pristao.

Prošlo je skoro 45 minuta pre nego što smo konačno stigli do bolnice, ali tad mi je sinulo — nisam kod sebe imao zdravstvenu knjižicu. Počeo sam da paničim. Mislio sam da me neće primiti, brinuo sam se da neće želeti da mi pomognu. Mora da sam to govorio naglas ili je u pitanju bila intuicija blizanaca, ali tad mi je moj brat [stariji od mene jedan minut] uručio najveći poklon koji sam ikad od njega dobio. Izvadio je novčanik iz džepa i dao mi svoju zdravstvenu knjižicu. "Nikad neće provaliti", rekao je. "Imamo isti DNK."

Nije mi palo na pamet sve do nekoliko nedelja kasnije. U realnosti je bilo izvađeno moje slepo crevo, ali na papiru je ono bilo izvađeno i mom bratu. Šta ako jednog dana on bude imao upalu slepog creva? Šta će se desiti ako njegovo budu morali da izvade? Hoće li znati? Gotovo deset godina kasnije, na ovaj dan, nisam još rešio taj problem. Osećam kao da bi trebalo da ispričam sve u bolnici, ali nije mi prijatno da priznam šta se desilo. Takođe, prilično sam siguran da je to protivzakonito, ali ko može da kaže da ja zapravo nisam Denis?

Krenula sam na fakultet neposredno pre početka recesije, a radeći u automobilskoj industriji u Vindzoru, u Ontariju, moj otac je izgubio posao. Moji roditelji uvek su štitili mog brata i mene od svih finansijskih problema, uglavnom zato što kao imigranti odrastajući nisu imali mnogo i želeli su da imamo više nego što su oni imali. U svakom slučaju, iako su moji roditelji štedeli da bi me poslali na fakultet, i dalje je bilo teško balansirati sve naše porodične troškove.

Moj brat postao je mnogo svesniji naših finansijskih problema pošto je živeo kod kuće, dok sam ja bila u školi. Nisam to znala u to vreme, ali moj brat je seo sa mojim roditeljima i ponudio im da počne da radi puno radno vreme kako bi im pomogao da plate moje školovanje. U to vreme je išao na kurseve da postane policajac. Najvažnije mu je bilo da naša finansijska situacija ne utiče na moje studije.

Godinama kasnije, kad sam bila nešto ljuta na svog brata, moja majka mi je ispričala tu priču i rekla da mi da zapravo nemam pojma koliko mu je stalo do mene. I dalje zasuzim kad god se toga setim. Kad znam da toliko veruje u mene da bi se na taj način žrtvovao za moj uspeh, to mi daje dodatnu motivaciju, ali mislim i da to pokazuje pravu moć porodice.

Erin: Jednog prolećnog raspusta, moja majka je došla na genijalnu ideju da plati mog brata da nedelju dana čuva mene i moju sestru. Čitava ta nedelja pretvorila se u "nedelju borbi". Trenirali smo rvanje, điju-đicu, boks, MMA i sve o čemu je naš brat Majk učio iz knjige o borilačkim veštinama koju je malo pre toga izvadio iz biblioteke.

Sredinom nedelje našla sam se u bokserskom meču sa svojom sestrom Kejti kada sam je onesvestila i morali smo da je polivamo vodom da bismo je osvestili, a ja sam završila sa okrvavljenom usnom. Imala sam osam godina, a Kejti 10.

Živo se sećam kako sam sedela prekrštenih nogu na plastičnoj kutiji za igračke zatvorenih očiju. Majk me je učio da meditiram, a onda me samo udario u stomak što je jače mogao. Bio je strašno ponosan na mene što sam uspešno meditirala uprkos bolovima, što totalno nisam bila, već sam se samo pravila da jesam kako bi bio ponosan na mene i ne bi to ponovo uradio. Bio je to pakao, ali sam mnogo naučila. Sad ovu uspomenu zovemo "nedelja borbi". Moja majka je saznala za nju nekih deset godina kasnije i bila je prestravljena.

Kejti: Takođe, jednom sam bukvalno bila razapeta — ruku vezanih sa spoljne strane ograde na našem balkonu. Erin me je odozdo bockala u rebra drškom od metle.

Jednom me je brat ubedio da je reklamno pismo od Pablišers Kliring Hausa  — naslovljeno na mog oca, koje je imalo jedno od onih zaista fensi zlatnih nalepnica sa natpisom "dobitnik glavne nagrade" — autentično i da smo postali milioneri.

Imajte na umu, nismo otvorili to pismo. Prevario me je čisto na moju naivnost i povodljivost. Čak je izmislio i pesmu — bilo je to zapravo više kao nekakvo skandiranje. Nešto glupavo, kao: "Mi smo milioneri, mi smo milioneri." Ali mi smo to pevali, dok smo plesali u krug, u našoj kuhinji. Sagnuli bismo se sasvim nisko, a potom visoko podigli ruke. Trajalo je dobrih deset minuta.

Moj brat Džastin je uvek izvodio trikove na meni. Jednom drugom prilikom smo igrali Skrebl, a on je sastavio reč " nugget", ali je koristio dve prazne pločice za slova G, sem što nisu bile prazne. Preokrenuo je pločice i pravio se da su slova G. Sećam se toga dobro iz dva razloga — prvo, osvojio je trostruke poene za reč, i  dva, nije to obznanio sve dok se igra nije završila. Uvek je uspeo da nasmeje sve živo, sem mene. Ali to me je naučilo da se opustim i da ne shvatam život ozbiljno. Danas sam mnogo kulja osoba zbog njega.

Imam brata koji je sedam godina stariji od mene, tako da je čitavog mog života vršio veliki uticaj na oblikovanje mog muzičkog ukusa. Pomogao je prilikom kupovine mojih prvih albuma — Led Zeppelin I i The Doors — umesto uobičajenog radijskog tinejdžerskog popa kad imate 12 godina. Naučio me je da sviram bubnjeve sa 10 godina. Pozvao me je kod sebe tokom mog prolećnog raspusta u četvrtom srednje da sviram na snimanju nekih albuma dok je još držao studio u Sibrajtu, u Novoj Škotskoj.

Ali verovatno najbolja stvar koju je uradio bila je da me pozove da sviram u njegovom bendu The Hylozoists i da sa njim idem na turneju po Kanadi, i to dvaput. To su bila veoma formativna iskustva i definitivno su me zarazila groznicom turneje, i inspirisala da izaberem put muzičara.

Moja sestra je osam godina starija od mene. Kad sam imao četiri ili pet godina, ona me je čuvala. Bilo mi je vreme za spavanje, a ona mi je rekla da odem u svoju sobu. Na njen nagovor, njen prijatelj krio se ispod mog kreveta u kostimu čudovišta i kad sam ja zaspao, on je odigao moj krevet od poda i izjurio me iz kuće.

Jednom drugom prilikom, moja sestra i moj otac gledali su Dečju igru, a ja sam pokušavao krišom da gledam svoj prvi horor film. Moja sestra me je videla kako to radim.

Imao sam jednu od onih My Buddy lutaka, i dok sam spavao, ona ju je uzela iz moje sobe, ofarbala joj kosu u crveno, vezala nož za ruku i ostavila mi je pored glave kad se probudim. Bila je uglavnom najgora. Danas je, međutim, sasvim u redu.

Pratite Hilardi  HYPERLINK "https://twitter.com/hillarywindsor" \t "_blank" na Tviteru .