​Posveta odrastanju uz meke porniće britanskog Kanala 5

Materijal na koji smo ga bacali u nesvest pre 1998. bio je krajnje oskudan. Preko dial-up-a su vam bili potrebni dani da skinete video kako trpaju Dženu Džejmison u avionskom hangaru, tako da su vam preostali samo internet sajtovi sa slikama kao što su The Hun's Yellow Pages, odeljak donjeg rublja kataloga za Littlewoods i treća strana u dnevnom listu San.

Zatim, tu su bili skraćeni pornići na Adult Channelu, ali ste mogli da ih gledate samo kad izađu vaši roditelji i ostave vam Skajov satelitski risiver, što su moji retko radili. Bio je tu i Eurotrash, ali mi je uvek bilo nekako neprijatno da ga šlajfam uz to.

Svake noći vrteo sam kanale na televizoru u mojoj sobi tražeći nešto što će biti bolje od treće strane Sanova koje sam držao pod krevetom i ništa nisam nalazio. Tačnije, ništa do 1998. godine.

Do tada je Kanal 5 bio poznat po Spice Girls i grlenoj rici Džonatana Pirsa za vreme besmislenih utakmica Kupa UEFA četvrtkom uveče. Međutim, kanal se 1998. godine preporodio i prirastao za srca čitave jedne generacije kada je počeo da pušta seriju Red Shoe Diaries – sa Dejvidom Duhovnijem u verovatno najboljoj ulozi – i filmove koje je Radio Times opisivao rečima "sadrže scene seksa i golotinje". Od tog trenutka, drkanje više nikad nije bilo isto.

Trejler za Nepristojno ponašanje (1993), prvi od tri filma u serijalu Nepristojno ponašanje

Ove erotske drame bile su uglavnom snimljene ranih devedesetih, žene su u njima nosile naramenice a kuće su bile ukrašene cvetnim dezenima. Svaka glavna glumica bila je prelepa, bujnih grudi i mršava. Svaki muškarac bio je mišićav, osunčan i nije patio od ćelavosti ili prevremene ejakulacije. Svaki film se zvao nešto kao Slika i prilika, Životinjski instinkti ili Telesna hemija, a svi su imali više nastavaka, što je govorilo da – nasuprot holivudskoj praksi – nije baš toliko teško nagovoriti glumce da ponove istu ulogu.

Monopol na većinu filmova držale su dve glumice, Šenon Tvid i Šenon Viri. Obe su bile plavokose i obe su bile boginje, koje su – uprkos tome što su bile mlade – bile veterani u ulogama vragolanki koje prave haos na radnim mestima, u brakovima ili pitomim predgrađima. Obe bi prohujale filmom poput seksualnog vihora, nateravši muškarce – a ponekad i žene – da izgube glavu i potom produžavale dalje. Obe su delovale snažno, ali su zapravo bile slabe; sposobne da prepoznaju svoju zavisnost o kitama, ali ne i da je izleče; volele su ih sa žarom koji bi mogao da se opiše samo kao želja za samouništenjem.

Seks je u tim filmovima bio mračan, obeležen sumnjivim njuškama, izrazima jeze na licu i filmskom muzikom punom atmosfere koja je zvučala poput Vangelisa posle duboko introspektivnog kokainskog iskustva. Te žene bile su ponosne na to što se lako odaju seksu, ali bi se ipak kajale posle njega, pošto bi ih svaki novi ljubavnik podsećao na nekog bivšeg. Muškarci su bili slični; uprkos tome što su vodili ljubav sa boginjama, osećali su se kao grešnici.

Uloga Los Anđelesa u ovim filmovima bila je ogromna. Pošto je svaki sniman u njemu zbog ograničenog budžeta, crno srce Los Anđelesa osećalo se na svakom koraku, dok je pod jarkim lokalnim suncem sve delovalo nekako transparentno. Gluma je bila jeziva: glumcima bi svako malo pogled skliznuo dole, kao da tekst čitaju sa kartica. Ali, pa šta? Nijedan petak nije prošao a da nisam bio u krevetu pre 11, sa rasprostrtom papirnom maramicom ispred sebe.

Iako je postavka ovih filmova bila praktično ista kao u pornićima (muškarac sreće ženu pod urnebesno nategnutim okolnostima, muškarac kara ženu), razlika je bila u tome šta su ovi pokazivali ili, tačnije, šta nisu pokazivali. Nisu se videle kite, nisu se videle pice; samo sise i lica glumaca u večnom grču ekstaze.

Sva ta teatralnost bila bi presmešna da nije bilo moje očajničke želje da svršim. Bio sam u stalnoj trci sa vremenom jer su moji roditelji išli da spavaju oko ponoći – ponekad i ranije – a nisu propuštali priliku da mi požele laku noć, tako da bih sve vreme bio u stanju pripravnosti sa rukom na daljinskom i stišanim televizorom da bih, kad uđu, brzo mogao da prebacim na neki unapred pripremljeni bezazleni kanal. I iako je sat vremena trebalo da mi bude sasvim dovoljno, nisam mogao da doživim savršeni orgazam ako nisam dočekao pravu scenu. Ove filmadžije vam uporno ne bi servirale seks tako lako, začikavajući vas scenema pod tušem i zavodljivim pogledima, dok bi prava stvar nastupila tek kasnije. Iako je bilo naporno ležati tamo i čekati pravu scenu nagoveštene penetracije, nisam imao izbora nego da trpim, nadajući se sa sve većim besom da će upravo sledeća scena sadržati slike koje tako očajnički tražim.

Mislim da je sve zavisilo od raspoloženja scenarista. Zamišljao sam ih kako sede tamo znajući vrlo dobro da moraju da isporuče tone golotinje, ali se i dalje zavaravaju da su umetnici. Zato bi, prirodno, to odlagali što duže mogu, nadajući se da će – pre nego što pokažu golotinju – ljude toliko uvući u priču da ovi posle neće mariti.

U većini slučajeva, međutim, moja iskustva bila su veličanstvena. Ponekad bih, kad bi scenario to dozvolio, svršio tako brzo da sam imao vremena za još jedan krug. Ali ta nova drkanja bila su pakao – čelo bi mi se orosilo znojem, a orgazam bi proizveo jedva nešto više od kapi na već vlažnoj maramici.

O tim filmovima pričali smo i u školi, a neki dečaci su uz smeh imitirali određene s cene. Ali tek kad su o njima počeli da pričaju moji drugari sa kojima nisam išao zajedno u školu shvatio sam koliki je njihov uticaj, kako na njih drka verovatno hiljade dečaka širom Velike Britanije – svakog petka uveče dolazilo bi do sinhronizovanog grupnog orgazma. Bio sam zatečen apsurdnošću te čitave situacije – bilo nas je verovatno na hiljade, ali svi smo se nužno skrivali od sveta odraslih iako je, ako je suditi po ovim filmovima, odraslima seksualno zadovoljenje bilo verovatno jednako potrebno kao i nama.

Kažem "verovatno" zato što je masturbaciju u ono vreme bilo teže kontrolisati nego danas, svoje dane smo organizovali prema njoj i koristili je kao bekstvo od škole, nevoljenosti i svih drugih nedaća sa kojima nismo želeli da se suočimo. Bio je to bunker u koji smo se ukopavali iz zaštite od sveta koji nismo razumeli, a opet bismo u svakom tom drkanju osećali odsustvo drugih dečaka, devojčica i onoga za čim smo žudeli sve do dana kad ga konačno budemo doživeli – pravog seksa.

I tako, iako je bilo strava buljiti u te sise, iako smo to u školi iskorišćavali na sve moguće načine – "JESI LI IH VIDEO?" – mislim da je ključan deo gledanja tog sranja bilo učenje čemu će taj seks služiti kad ga jednom budemo upražnjavali. I iako te erotske drame nisu bile savršene, današnji tinejdžeri imaju PornHub na svojim telefonima i gledaju dvostruku analnu penetraciju bez dovoljno konteksta iz stvarnog života kako bi razumeli da je to još veća laž.

Žene u tim starim filmovima nisu bile nikakve ikone feminizma, ali u poređenju sa pornićima, nisu bile tako loše. I iako ima podnošljivih pornića, u erotskim dramama je seks makar bio obostrano dobrovoljan, strastven i uviđavan, što – u atmosferi današnjih 20-minutnih pušenja sa zagrcnućima – deluje prilično lepo.

Naravno da ima i dobrih strana u tome kako pornići predstavljaju seks. Sa tom živopisnošću, kada se mlada osoba jednom nađe u toj situaciji, makar će znati gde je šta – oko čega sam se ja najviše brinuo dok nisam napunio 15 godina a mi konačno dobili brzi internet: do tada sam mislio da žene imaju tri rupe.

Danas filmovi koje je Kanal 5 nekada puštao deluju smešno, ali za to nisu oni krivi. Pitam se, međutim, da li roditelji otežavaju stvar gajeći istu onu kulturu sramote koji su gajili moji i svačiji roditelji kad sam bio mlad. Onomad je najgore što su tinejdžeri mogli da urade bilo da zalutaju na Kanal 5, a to je sve bilo relativno bezazleno. Ali danas kada se do dvostruke analne penetracije stiže jednim klikom, možda bi roditelji trebalo malo više da razgovaraju sa svojom decom o tome šta je u stvari seks, da im se deca ne bi pretvorila u male govnare koji će od seksa očekivati previše kad ga jednom dobiju.

Trejler za Slika i prilika (Mirror Images, 1991)

Kada sam i sam konačno dobio brzi internet, došao je trenutak kada sam, uprkos tome što sam uživao u pornjavi koju sam gledao, počeo sve češće da se vraćam originalnom izvoru. Ono što je nekad bio gotovo romantičan ritual masturbacije (eto, rekao sam) postao je zbrzan i kvazi-medicinski čin jer je stimulacija koja mi je bila potrebna bila toliko dostupna, i čim bih izašao iz sobe zaboravljao bih šta sam upravo gledao – za razliku od Šenon Tvid i Šenon Viri, kojih se rado sećam i deset godina kasnije.

Tvid danas ima 57 godina, ali i dalje izgleda sjajno. Udala se za pevača i basistu KISS-a Džina Simonsa i od 2006. do 2012. godine nastupala u njihovom zajedničkom televizijskom rijalitiju Gene Simmons: Family Jewels. Viri ima 50 godina. Iako se čini da ne glumi više toliko kao pre, 2010. godine se pojavila u potcenjenoj drami sa Vilom Farelom Everything Must Go.

I tako, stvari se menjaju. Iako je 2003. godine Kanal 5 ukinuo svoje erotske drame u pokušaju da promeni imidž, uspomena na njih i dalje živi u srcima hiljade mladih odraslih osoba širom Britanije koji su zbog tih filmova ispali možda bolje seksualno prilagođeni od nekih iz generacija koje su došle posle njih.