​Psihodelične droge, sunčanje i izgladnjivanje da postaneš nov čovek

Malo pre Božića sam sam se smestio u odmaralište pod imenom „Transformacija afričke savane". To je desetodnevni beg od svakodnevice u Južnoj Africi, gde ti obećaju da će te pretvoriti u novog čoveka kombinacijom izgladnjivanja, sunčanja i psihodeličnih droga.

Droge koje ćemo uzimati su bile ajahuaska, meskalin i iboga, iako ih ljudi u odmaralištu nisu nazivali po pravim imenima, već su ih zvali „majka", „otac" i „deda", što je isprva bilo malo zbunjujuće.

„Jesi li nekad probao majku?"

Molim?

U odmaralištu je bilo 25 ljudi, uglavnom iz Severne Amerike i Evrope. Bili su uzrasta od 22 do 50 godina. Kada bih zapodenuo razgovor o tome zbog čega su tu, isprva su mi odgovorali da su jednostavno bili radoznali, ali posle nekog vremena, ljudima više nije bilo neprijatno da govore o zavisnosti od heroina, o zlostavljanju dece, i višestrukim pokušajima samoubistva. Time ne želim da kažem da su ljudi u odmaralištu bili nešto posebno oštećeni, ali ne odlazite na izuzetno eksperimentalnu, jedva legalnu i potencijalno opasnu terapiju drogama zbog toga što su vam dosadili paket aranžmani. Mnogi od njih su bili na odvikavanju i tradicionalnoj terapiji pre nego što su došli do ove tačke u svom životu, kada su se toliko navikli da se sve vreme osećaju posrano, da im desetodnevni, psihodelični kamp za obuku ne izgleda toliko neobično.

Moram nešto da vam priznam: iako sam probao mnoge droge, nikada nisam uspeo da se na neku navučem. Ne mogu ljudski da se navučem ni na cigarete. Kupujem pakle, zaboravim na njih, nalazim ih u džepu od kaputa nedeljama kasnije i sam sebe grdim: moraš više da se trudiš.

Prvog dana, po veličanstvenom suncu, stigli smo u centar, koji se nalazi na selu, na malo duže od sat vremena od Johanesburga. Okruživali su ga ogromni zidovi i kamere za nadzor: standardan izgled bilo kog južnoafričkog imanja koje nije okruženo kablovima i peskom. Svi su bili pomalo nervozni, kao da je prvi dan škole, prvi dan psihodelične gimnazije. Za manje od 24 sata provraćaćemo jedni pred drugima i nekontrolisano plakati, i sva ta nervoza će nam biti strana koliko i spavanje, prijatan dah iz usta, i redovni izvor hrane.

Fabian je mozak operacije. On je Nemac koji je zaradio ogromne pare u finansijama u Londonu, samo da bi ih spiskao kada je postao šaman u peruanskoj džungli. Kako sam kaže, Fabijan je toliko puta uzimao ajahuasku, da ona više nema nikakvog efekta na njega. Zamislite to: kada sam ja prvi put uzeo ajahuasku, mislio sam da ću umreti. Toliko je jaka, da se ljudi ponekad useru kada je uzmu. Toliko je jaka da umisliš da si se vratio u matericu, i pritisak te steže sa svih strana dok se ponovo rađaš. Fabijana više radi čaj od afričkog crvenog žbuna. Dođeš do tačke kada ti „majka" kaže sve što je trebalo da čuješ, kaže on, i više ti ništa ne priča.

Fabijan je poprilično čuven u psihodeličnim krugovima, i njegov izgled tome odgovara, ima dugu kosu, bradu i majicu koju nosi iz dana u dan, i radije je izvrne naopačke, nego da je opere. Ljudi u odmaralištu ga obožavaju. Njegova energija je toliko ogromna, da te često omađija tokom svojih čestih predavanja.

„Stvarno mnogo može da uzme", kaže Jana, Nemica koja na ramenu ima tetovažu svoje pokojne mačke („Renata 1996 – 2012").

„Volela bih da nikada ne prestane da priča", kaže mi u odlasku.

Nešto kasnije sam saznao da je Jana prodala svoju kuću da bi poslednjih pola godine prisustvovala Fabijanovim ceremonijama po celom svetu. San joj je da je Fabijan uzme za učenicu.

Fabijan i njegova žena, Nikol, su se smestili u Južnoj Africi zato što vole tu zemlju, ali i zato što je tamo mnogo bezbednije operisati nego u Severnoj Americi i Evropi. Meskalin je u SAD nelegalan, a u Britaniji je zaveden kao teška droga. U Severnoj Americi, aktivni sastojak ajahuaske, DMT, smatra se nelegalnim jednako kao i heroin. Fabijan nijednom nije imao problema sa zakonom. Zbog toga što je pametan, ali i zbog toga što mnoge zemlje još nisu regulisale drogiranje biljkama. (U Južnoj Americi, DMT je klasifikovan kao droga 7, što znači da je u pitanju kontrolisana supstanca sa istim pravnim statusom kao heroin ili teški antidepresivi).

Fabijan sam uzgaja biljke i sam pravi droge – iako ih on naziva lekovima. Ostatak preko okeana šalje u razne poštanske pretince. Kada nije u Južnoj Africi, Fabijan izvodi ceremonije u Njujorku, Londonu, Berlinu, i gde god da je tražen. Tokom 2014. godine, imao je oko 250 događaja.

Prve večeri smo ušli u salu za ceremoniju, koja je inače studio za jogu, legli smo na dušeke, kofe za povraćanje su bile spremne, i uzeli smo prvu dozu ajahuaske, dok nam je Fabijan na malom razglasu puštao zvuke džungle. Znam ponešto o ajahuaski, i znam šta da očekujem. U roku od pola sata, priviđali su mi se fraktali, actečki motivi, a muzika, koja mi je do tada bili iritantna, postala je integralni deo mene, jednako kao otkucaji srca. Sat vremena kasnije, prešao sam na drugu stranu i na travnjaku zapalio cigaretu, pitajući se šta će prvo da me strefi: droge, glad, ili nepouzdani bežični internet.

Narednog jutra za doručkom, ljudi su razgovarali o svojim iskustvima. Neki su se posle prve večeri osećali pomalo iznevereno. Svi su platili po par hiljada dolara da bi došli. Jedan tip, Bil, posebno je entuzijastičan za celu tu stvar. Trpi žestoke bolove u leđima, posle sudara koji je imao pre 20 godina. Lekari su mu rekli da je izlečen, ali Bil je nekako i dalje osećao bol.

„Nešto u meni želi da se osećam loše", rekao je. „Ne znam šta je u pitanju, ali bolje bi bilo da mi ovi lekovi to srede".

Pitao sam Bila čime se bavi. „Živim u preuređenoj garaži koju jedva da plaćam, tako da se ne bavim ničim posebnim", kaže. „Ranije sam radio više", nastavlja on, „ali zbog leđa sam, znaš…" Zaćutao je. „Ovo je teško", prošaputao je sebi u šake, „dugo ni sa kim nisam razgovarao".

Te večeri smo ponovo uzeli ajahuasku. Bil je uzeo prvo dvostruku, a onda trostruku dozu. Ne mogu da odredim koliko, jer sam urađen i prolazim kroz neku vrstu emocionalne neizdržljivosti. Plačem i smejem se u isto vreme. Ali siguran sam da sam video Bila kako barem još dvaput ustaje sa dušeka i odlazi do Fabijana da mu ponovo sipa. Hoda kao bokser posle devete runde. Ne mogu da prestanem da se smejem. I Fabijan se smeje. Trči po sobi za ceremonije i kikoće se. U nekom trenutku sam zatražio još ajahuaske, ali kada je Fabijan prišao kikoćući se, bio je pljunuta maska Ričarda D. Džejmsa iz Windowliker-a. Istog trenutka su me napale najdublje moguće halucinacije, i pao sam nazad na dušek.

Moja halucinacija: Padam kroz gusto lišće drveta banane, jurim lisicu koja je u stvari samo figura od drveta. Kada god joj se približim, listovi banane se pretvore u grane, ili visoku travu, ili ogromna krila, i lisica mi ponovo pobegne. Tu je i moja majka. Brzo hoda po ulicama grada u kojem sam odrastao, što je veoma čudno, jer nikada nije radila tako nešto. Onda se vratila lisica, a ja sam se ispovraćao.

Ujutru smo uzeli meskalin. Teorija koja stoji iza toga je ta da se ove dve droge komplementarne. Jedna je „majka", druga je „otac". Ajahuaska pruža duboko, sveobuhvatno i pomerajuće iskustvo, dok je maskalin čista radost u masnoj čašici. Fabijan je objasnio da od njega možeš da se osetiš kao pravi kaktus iz koga je potekao, i ostatak popodneva, svi mi bledoliki ljudi severne polulopte smo sedeli na vrelom afričkom suncu, podignutih ruku, kao grane.

Iza bazena, gde počinje farma, vidim Janu. U naručju nosi kamen kao da je beba. Malo dalje stoji momak po imenu Kit. Ranije mi je pomenuo da bi voleo da razgovara s kravama. Nag do pola i bosonog, ćelave glave koja izgleda kao obrezani penis, stalno hvata ogradu pod naponom, i udara ga struja. Kikoće se isto kao i Fabijan. Pored mene, devojka koju još nisam upoznao pliva na suvom, po travi. Nemica je. Ima plavu kosu i nosi tajlanđanske ribarske pantalone, i nema više od 25 godina. Između zamaha rukama, okreće se ka meni i obraća mi se, lica musavog od skorene povraćke i pljuvačke: „Ovo je baš sjajno isceljivanje".

Na pamet mi je palo nešto užasno: Pristupio sam kultu, a bežični internet nije dovoljno jak da bi uz pomoć RoutePlaner­-a, Airbnb-a i Skyscanner-a otišao na bezbedno.

Ne jedemo ceo dan. Fabijan to radi iz dva razloga: Prvi je da te dobrovoljno izgladnjivanje disciplinuje. A drugi je taj što su gladni ljudi podložniji uticajima. Kada ti je stomak prazan, droge deluju jače, i otpornost biva slomjena. U torbi imam štek koštunjavog voća, čokolade i krekere od pirinča. Rešio sam da je u redu da uzimam „lekove", ali i da ne mogu baš da umrem od gladi. Da ne bih izazvao sumnju, pažljivo prebacujem koštunjavo voće iz torbe u džepove, i jedem ga u kupatilu, pod tušem.

Svakog jutra i večeri, pre nego što uzmemo novu dozu lekova, Fabijan ili Nikol nam održe predavanje. Predavanja su duga. Govore o uništavanju ega, o predaji kontrole „majci" ili „ocu". O moći lekova da leče bolesti i zavisnost.

„Još nismo sreli orah koji nismo mogli da slomimo", kaže Nikol, i svi se smeju, iako ih je upravo nazvala orasima i pretila da će ih slomiti.

Te večeri ajahuaska počinje da deluje kao i uvek: fraktali, izobličenje zvuka, i osećaj povezanosti koje imaš kada uzmeš MDMA i pečurke, kada predmeti postaju nepostojani i tečni, i kada imaš osećaj da si ti - ti, ali si i ostali ljudi u sobi, ti si i mesec na nebu, ti si čak i suva trava u kofi koju držiš između nogu.

Nekada davno kada smo sve pare trošili na tablete, a utorke provodili na ivici samoubistva, dešavalo se da osetimo nešto što smo zvali „mudrost tableta". To je bio trenutak kada si urađen, kada nestane sva anskioznost, i kada shvatiš da je sve oko tebe nekako nestvarno i nevažno, i kada si u ekstazi, plešeš, osećaš se kao kod kuće i slušaš „Since I Left You" toliko puta da komšije obrazuju komitet, pišu tvom stanodavcu i dobijaš obaveštenje da moraš da se iseliš.

Ajahuaska radi to isto, samo na sveobuhvatniji način. Ali takođe se i poigrava sa tvojim sećanjima i vraća ti slike iz prošlosti, stvari o kojima radije ne bi razmišljao. Jedne večeri mi je na pamet pala jedna bivša devojka, i osetio sam jak poriv da joj napišem pismo izvinjenja, ali nikada se nisam nakanio da to i uradim.

Probudili smo se i ponovo uzeli meskalin. Meskalin ima stvarno zabavno dejstvo, i iako nam Fabijan nalaže da ostanemo u sali za ceremonije i meditiramo o isceljiteljskoj moći ove droge, većina ljudi ne ostaje. Bilo bi lakše detetu dati igračku i reći mu da ne sme da se igra s njom. Ajahuaska je povezana sa smrću, grobnicama i prošlošću. Meskalin je sunčeva svetlost. Većina nas izlazi napolje i započinje razgovore kakvi se vode posle neke žurke. Znate one, kada dvoje ljudi uspeva da se intenzivno fokusira na neku usku temu toliko dugo vremena, da ne primete da se prostorija ispraznila, i da su svi otišli kući. Ja sam barem sat vremena sa jednom devojkom iz Toronta razgovarao o aerodromu u Adis Abebi, iako ni ona, ni ja nikada nismo bili tamo. Kao šlag na torti, njen završni komentar na tu temu je bio, „To je u Maliju, zar ne?"

Nazad u sali za ceremonije, Jana, devojka sa tetovažom pokojne mačke, prolazi kroz pakao. Na kolenima je, a glava joj je u kofi za povraćanje. Mi ostali smo napolju i smejemo se, zurimo u svoje šake, ili mazimo kamenje. Meskalin je najmoćnija „dizalica" koju sam ikada uzeo, i to što neko ne uživa u njemu mi je slamalo srce. A to je i dobar pokazatelj koliko je nekome loše.

Do petog dana, u odmaralištu je atmosfera na vrhuncu. Bez hrane u stomaku i sa dve dnevne doze psihodeličnih droga, ljudi postaju veoma čudni. Bil leži na leđima u travi. Maše rukama i nogama po vazduhu, kao neka prevrnuta buba. Bil je tog jutra uzeo jedno pola litre meskalina. Pitao sam ga da li treba da mu pomognem da ustane, a on mi se samo nasmešio i rekao, „Ovo deluje. Cela ova lepa, sjebana stvar zaista deluje".

Odlazim na cigaretu sa jednim momkom iz Londona koji se zove Mark. Ranije tog dana me je uhvatio kako izlazim iz tuša usta punih pirinčanih krekera. Nasmejao se i ponudio mi pola banane. Shvatio sam da mogu da mu verujem.

„Da li se možda malo brineš da smo pristupili sekti", pitao sam ga.

„Pristupili smo sekti", rekao je. „Ali mora da bude ovako. Ovo funkcioniše samo kada u potpunosti veruješ u sistem. Ako nisi u ovome sto posto, ne treba uopšte ni da budeš ovde. Ovo ti je kao 'Anonimni narkomani'".

Mark zna. Toliko je bio navučen na kokain, da u neke krajeve Londona ne sme da zalazi, iz straha da ponovo ne poklekne, što znači da je do aerodroma morao da ide okolo, i putuje sat vremena duže.

„I ja sam cinik, baš kao i ti", kaže on. „Ali takođe znam da sam prilično sjeban, i želim da verujem da će ovo da upali".

Ja shvatam da uopšte nisam toliko sjeban, ja sam samo beznadežno radoznali novinar. I dok ostali odlaze u salu za ceremonije, ja se iskradem sa imanja i odlazim u najbliže selo. Ustopirao sam jednog čoveka i zamolio ga da me odveze bilo kuda gde ima hrane. Dovezao me je do Vimpija. Naručujem vegetarijanski burger i pomfrit, i milkšejk od čokolade i banane. Plen dezertera. Pojeo sam to i dobio grčeve u stomaku. Napolju, na ulici, Afrikanci se vraćaju s posla, uživaju u večeri, šetaju po pijaci sa korpama punih krompira. Jedan klinac prolazi pored mene na biciklu, isuviše brzo, isuviše blizu. Prolazi tik pored jedne ogromne žene, koja se izdere na njega. Život.

Otišao sam nazad na imanje. Jana je na travnjaku i tumara po mraku. Običaj je da se na ceremonijama nosi belo. To je da bi šaman mogao da te vidi u mraku. Ali problem sa belom odećom je da ne može da sakrije fleke od trave i od povraćanja. Poleđina Janine duge, bele haljine je prekrivena blatnjavim psećim otiscima. Deluje kao mlada koja je pobegla s venčanja. Prilazi mi i krajnje iskreno mi saopštava, „Majka je upravo razgovarala sa mnom. Rekla mi je da moraš da se vratiš u salu za ceremonije. Ne treba više da se plašiš, Koline. Sve će biti u redu".

„Majka me je nazvala 'Kolin'?", pitam. Ona klima glavom. Odlazim u kupatilo, puštam tuš i proždirem mešane grickalice.

U ovoj fazi, postoje dve vrste ljudi u odmaralištu: oni koji jedva stoje, i oni koji skakuću svuda unaokolo. Prve mori glad. Hodaju unaokolo kao da su nedeljama bili zakopani u šutu. Jezici im vise iz usta. Pokušavaju da govore, ali zvuci koji izlaze iz njihovih usta nisu reči. Druga grupa trčkara oko njih, iskeženi su od uva do uva, hvale se kako nisu gladni i umorni i kako se nikada nisu osećali tako dobro, slobodno i živo. Ali i oni će biti sjebani jednako kao i prva gomila, kada prođe rad meskalina.

Ja sam definitivno jedini cinik ovde. Pričam sa Fabijanom o tome, i objašnjavam mu da ovo možda nije za mene. Da više ne mogu da podnesem ni pomisao da ponovo odem u sobu za ceremonije i da gledam povraćanje, tela, zapomaganje i plakanje. Fabijan me potpuno razume. „Nekim ljudima treba više", kaže on. „Nećemo te terati da uzimaš lek".

Osetio sam olakšanje kada je to rekao, iako sam uvek znao da me neće terati da se drogiram. Iscrpljenost, pritisak grupe i blaga paranoja koja se očekivano javi kada celih nedelju dana provedeš u stanju izmenjene svesti mi nisu dopuštali da se sasvim opustim i budem ubeđen da mogu da odustanem.

„Ali ipak želiš da probaš ibogu?"

„Da, želim", kažem ja.

I tako, narednog dana, dok je ostatak grupe u sali za ceremonije, ja sedim ispod jednog drveta i sam uzimam ibogu. Kao i ostale biljke koje sam uzimao te nedelje, i iboga ima toliko odvratan ukus da je ne bih dao ni psu lutalici. Fabijan je promeša u vodi, i ja je uzimam. Iboga je poznata kao čudesan lek za heroin. Nešto u njenom psihoaktivnom sastavu resetuje receptore u telu. Kada se uzme u odgovarajućoj dozi, može da te radi duže od jednog dana. „Deda", kako je svi zovu, je droga koja je ponos i dika ovog kompleksa. Dovodi te u stanje između jave i sna. Neki ljudi tvrde da kada uzmu ovu drogu dobijaju odgovore na životna pitanja. Tomi, mladić iz Berlina, ju je uzeo pet puta. Kaže da mu je „deda" svaki put saopštavao bisere mudrosti o devojci njegovih snova.

„Poznaješ li je?"

„O da, upoznali smo se", kaže on.

„Jesi li razgovarao s njom?"

„Da", kaže. „Ispričao sam joj ono što mi je deda rekao".

„I?"

„Ona misli da je to čudno".

„Kladim se da je tako".

„I da sam ja malo čudan, ali deda mi je rekao da će ona to pomisliti".

Daleko od ceremonije, napolju na travnjaku, iboga počinje da deluje i osećaj je kao da sam pošmrkao stvarno dobar kokain. Bistar sam. Mogu da izoštrim pogled na sve, na kojoj god udaljenosti. I sluh mi je izoštren. Nekako uspevam da se koncentrišem na poj pojedinih ptica. Osećaj je kao da mi se u glavi odvija nekakav bionički proces. Ovo nije blagi osećaj jedinstva, kao kod ajahuaske: iboga čini da se osećam kao da sam najmoćnije biće u univezumu, da mogu da uradim šta god poželim. Ali onda me je ponovo uhvatila glad, i opet sam otrčao do Vimpija na vegetarijanski burger i pomfrit. Ovog puta sam naručio milkšejk od mešanog voća. Kada sam otiša da pišam, moja mokraća je bila u zlatnim plamenovima, ali u tom trenutku sam halucinirao već osam dana zaredom, tako da me ta činjenica nije toliko zabrinula, koliko me je zabrinulo to što sam isprljao čiste pločice.

Nazad na imanju, stvari počinju da izgledaju kao film o zombijima. Neki su još u sali za ceremonije, ostali vuku svoje bose noge na travnjaku, ili su se oklembesili u baštenskim stolicama i pokušavaju da smotaju cigarete od opušaka. Nikome nije zabavno. Zvuci povraćanja na suvo su glasniji od brodske sirene. Ne prestaju do narednog popodneva.

Poslednjeg dana nam ponovo daju da jedemo. Ovo bi trebalo da bude značajan trenutak, ali svi deluju pomalo neraspoloženo. Deda se izgleda nije pojavio. Fabijan pokušava da smiri stvar, govori im da biljka nastavlja da radi i mnogo posle boravka tamo, ali onima koji su ostavili svoje domove, poslove i potrošili i do 3000 dolara da bi bili ovde, to nije odgovor koji im je potreban.

Jana istupa i kaže da celu nedelju ništa nije osetila. Nijednom nije uspela da halucinira. „Mislim da je to zbog toga što bih povratila čim bih to prinela usnama", kaže ona. „Povraća mi se i od same pomisli na to".

Neki ljudi su zaista iskusili stvarnu transformaciju. Jedan klinac iz Njujorka, jedan od namlađih tamo, mi je rekao da u životu nije probao ništa jače od alkohola, pre nego što je došao ovde. Rekao mi je da je došao zato što se oseća odsečenim od sveta. Odgovorio sam da nikada nisam upoznao nekog dvadesetogodišnjaka koji nije bio odsečen od sveta. Izraz lica mu je bio kao da se po prvi put u životu zaljubio. „Ne znam kako o ovome da pričam svojima", kaže on. „Nikada mi neće poverovati".

Da budem iskren, ni sam ne znam kako o ovome da pričam ljudima. Moj generalni utisak je da tu nešto jednostavno nije sasvim u redu, da Fabijan iskorišćava ljude koji su već dugo sjebani - time što droge naziva „majkom", „ocem" i „dedom" formirao je trojku autoritarnih figura za one koji bi se radije odrekli odgovornosti nad svojim životima. To je perspektiva sa kojom sam započeo rad na ovom članku. Ali onda sam par nedelja kasnije počeo da dobijam mejlove od drugih učesnika.

Evo jednog od njih:

Evo još jednog:

Bila sam na 60 miligrama prozaka i na 80 miligrama ritalina, jer sam celog života sklona depresiji, a u stvari sam se tako ponašala zbog komplikovanog odnosa sa majkom, koja ima bipolarni poremećaj, i alkoholičarka je. Posle boravka u odmaralištu sam prestala da uzimam lekove, i nikada se nisam osećala bolje.

I još jednog:

Osećam se preporođeno.

Prvi put kada sam uzeo esid, bili smo u dečjoj sobi. Bili smo tinejdžeri, verovatno je bilo hladno, ne mogu da se setim ni koju muziku smo slušali, ali se sećam da sam razmišljao o tome da posle toga više ništa neće biti isto. Sećam se da sam se transformisao, ali se takođe sećam da sam pomislio da će nas uhvatiti, i da esid nikada neće prestati da deluje, ili da će jedan od nas izgubiti razum i odlepiti. Psihodelični kamp za obuku mi je pružio pojačanu, holističku verziju toga, ali u bezbednom okruženju i pod nadzorom, kao i transformaciju, baš kao u njihovom oglasu.

Priča koja se kod svih ponavlja je ta da su se oslobodili anksioznosti, i samim tim i straha, i da su uzeli svoje živote u sopstvene ruke. Kao što je to rekao Vilijam Barouz, postali su „kompletni, sveamerički, neanksiozni ljudi".

Od dvadeset petoro njih koji su učestvovali, skoro svi su osetili promenu u sebi. Bez obzira da li je u pitanju savladavanje gladi, ili bekstva iz uobičajene rutine, to što su bili deo grupe, ili stvarni isceliteljski efekat neprekidnog devetodnevnog uzimanja droge. A što se mene tiče, iako sam varao, jeo burgere i preskočio par doza lekova, u mom životu sada ima manje bezrazložne anksioznosti. Iako sam vaspitan kao katolik, pa mi je normalno da stalno osećam bezrazložnu krivicu i patnju.

A tu je i Jana, koja se nedeljama kasnije žalila kako je i dalje muče nesanica i depresija, da bi potom obznanila da je odgonetnula nekakav magični rebus, koji joj je ukazao na njenu novu misiju, kao i da je otkrila jednog drugog šamana, koji u svoje obrede uključuje i hašiš. Rekla je da okušati sreću s njim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu