"Je suis" niko i ništa

Zemlja iz svemira izgleda čarobno. Velika plava lopta, prošarana okeanima, belim oblacima, zelenim šumama i žutim pustinjama. Nijedan slikar ne ume da naslika loptu koja će nam uneti više spokoja i mira od fotografije Zemlje iz kosmosa. Čak nije neophodno ni da budemo toliko daleko da bismo uživali u tom prizoru. Pogled na Zemlju iz aviona ili helikoptera nije ništa manje spektakularan. Još ako letite iznad Nijagarinih ili Viktorijinih vodopada, Amazonije, Njujorka, Velikog kanjona, Sibira, Velikog koralnog grebena, Pariza, Južnog pola, Himalaja, Anda ili Kine, videćete fascinantne slike koje nećete moći da izbacite iz glave dok ste živi. A onda sletite na aerodrom, dođete do šaltera za pasošku kontrolu i sva magija nestane.

Nebitno da li vam carinik kaže da vam fali pečat u pasošu, da u toj zemlji možete ostati mesec dana kraće nego što ste planirali ili je pak sve u redu. Na tom aerodromu postajete svesni da ova planeta nije vaša. Vaše je samo ono mesto gde ste sticajem okolnosti rođeni. Da biste otišli na sva druga, morate prvo da dokažete da niste lopov, ubica ili terorista. Odnosno da ne želite da zauzmete radno mesto nekome ko se sticajem okolnosti rodio baš u toj zemlji. Iako niste lopov, ubica, terorista i ne pretendujete na radno mesto u drugoj državi, vrlo moguće je da nećete uspeti to da dokažete. Isto tako, možete imati najjeziviji teroristički plan pa da vas dočekaju crvenim tepihom. Nisu ti ljudi na aerodromu neko posebno zlo. Ne, oni su ljudi. A ljudi su zlo.

Ljudi su sebični i nevaspitani. U najboljem slučaju bacaju kese sa smećem kroz prozor i parkiraju se na trotoaru. U najgorem, popiju deset piva i izazovu saobraćajnu nesreću u kojoj poginu dve bebe.

Svet je pun ljudi čije mišljenje nikog ne zanima. Zbog toga svaka kretenska vest na portalima ima stotine još kretenskijih komenatara. Ako ste proživeli mladost u kojoj vas niko nije fermao dva posto i doživljavali su vas kao mediokritet koji i jeste, nije nemoguće da poželite da se osvetite svima koji su vas ignorisali. Onda rešite da se bavite politikom, postanete premijer i dnevno održavate dve konferencije za štampu, na kojima lažete za tri. Ili uzmete kalašnjikov i u nekoj školi, tržnom centru ili bioskopu pobijete random na desetine ljudi.

Toliko je onih kojima fali ljubav. Neki roditelji ne mogu da im je pruže jer su sebični, neki su zauzeti zarađivanjem novca i smatraju to kao ultimativni dar svom detetu, neki jednostavno ne znaju kako se to radi, dok mnogi nevoljeni nemaju roditelje. Bez ljubavi postaju grubi, oholi, bezosećajni i u stanju su da urade razna sranja koja prave posao pogrebnicima. Bez ljubavi razvijaju strahove, gomilaju nesigurnost. Gde je nesigurnost, tu su i fobije, a par redova iza njih se kriju nacionalizam, šovinizam, pa i terorizam. Malo je terorista koji su u mladosti bili razmaženi, koji su se davili u pažnji i ljubavi.

Taj nedostatak ljubavi je povezan i sa seksom koji je postao oruđe da se nešto proda, privuče, zavuče i prevari na 69 nivoa. Neki su seks i ljubav oduvek mogli da razdvoje, ali svakim novim jutrom njihov broj na globalnom novou je bar za jednog čoveka veći (kao što je i novac oduvek bio važan, ali je svake srede za jedan promil bitniji nego u utorak). Ako pak mislite da je bolje da ljubav i seks razdvajate, ko sam ja da tvrdim suprotno?

Iako smatram sebe ekstremno tolerantnim ateistom, priznajem da mi se prevrće stomak od svega šta se dešava na planeti pod geslom "moj bog bi ovo hteo baš ovako". Mislim da je vera nešto što svako treba da nosi u sebi, da se ne meri veličinom krsta, polumeseca ili čega god. Bez obzira na to što nisam ekspert, mislim da ne postoji religija koja opravdava ubijanje. A toliko njih ubija u ime nekakvog boga.

Ne verujem u raj ili pakao i priznajem da mi je zbog toga malo žao. Jer da stvarno postoje ta dva čuda, voleo bih da mogu da vidim izraz lica svih onih religioznih bombaša samoubica kada ih đavo nabije na onaj trozubac. Nažalost, to se neće desiti i vrlo je moguće da će oni završiti da na istom mestu na kom i ja. Šta god da je to i gde god da je to. Ne znam da li je tužno ili smešno što poznajem više ateista koji žive u skladu sa svim onim božjim zapovestima nego mnogi vernici. Planeta paradoksa. Mada, poznajem toliko vernika koji su divni ljudi. Koji nikome ništa ne nabijaju na nos, nikoga ne vuku za rukav i nikome ne pokušavaju da daju do znanja da su bolji ili pametniji zbog nekakvog sticaja okolnosti. Samo se oni ne čuju. Divni ljudi u ovom petparačkom, bulevarskom, "šokantnom i nećete verovati kakvom" svetu uglavnom se ne čuju.

Kada uzmete papir, olovku i digitron i spojite sve ove konstatacije, koga još može iznenaditi horor koji se u petak desio u Parizu? Naravno da to niko nije očekivao baš u petak, ali svet već nekoliko decenija srlja u takav kanal da je samo bilo pitanje vremena. I plašim se da to nije kraj. O, plašim se da nismo ni blizu kraja. Mislim da je samo pitanje dana kada će se u drugim državama dešavati slične ili još gore stvari.

Šta možemo uraditi u vezi sa tim? Pa, osim da se ne nađemo na mestu gde se puca, slabo šta drugo. Odavno smo izgubili kompas kao čovečanstvo. Kapitalizam nam daje privid slobode, a teško da smo ikad bili više zarobljeni. Naši okovi se zovu dugovi, krediti, ugovori. Zbog njih čuvamo radna mesta kao malo vode na dlanu, zbog njih ćemo zatvoriti oba oka pred nepravdom. Kada kažem nepravdom, mislim i na one koje uključuju stotine ili hiljade nevinih žrtava.

Pogledajte ko vlada svetom, ko drži banke, fabrike lekova, ko su vlasnici medija i kako se svi oni ponašaju iz dana u dan. Njima odgovora haos. Haos skreće pažnju sa ekomonskih stvari koje su bitne. A njima sem ekonomije ništa drugo nije važno. I sve vreme mislim globalno - dakle trenutno mi nisu u glavi ovi pilićari, keramičari, pečenjari, prepisivači, klimači, kradljivci diploma i neobrijani džeparoši koji trenutno vode Srbiju. Situacija na celoj Plavoj planeti odavno je prevazišla nivo uzbune. Možemo da izlazimo na ulice, da duvamo u pištaljke, da palimo sveće, bojimo Fejsbuk slike u boje francuske zastave, da se ne slažemo i bunimo, ali sve to će samo značiti da nisu baš svi ljudi zli. I ništa više od toga. Plašim se da nam nema bekstva. Gde god da smo.

Jedino što mogu da uradim u takvom svetu je da pokušam maksimalno da se izolujem. Ne umem da sejem i žanjem, tako da otpada bekstvo na neko brdo sa stokom, livadom i malom njivom. Ali znam da čitam, slušam i gledam. I zatrpaću se knjigama, pločama i filmovima. Još više nego do sad. Okružiću se ljudima koji ne mrze. Trudiću se da broj takvih ljudi oko sebe stalno povećavam. Tražiću ljude koji znaju da se empatija ne nalazi u supermarketu na rafu sa slatkišima, koji ne misle da je Džoni Mičel muško, kojima je nebitno u koju rupu ti ulazi polni organ osobe koju voliš, koji ne kažu "orginal" i koji umeju da vole. I koji ne mrze.

I opet kažem - ne mrze. Neko će reći da je samo to i potrebno da bi se ovaj svet promenio, da bi postao bolji. I hoće, ali samo pod jednim uslovom - ako takvi postanu ljudi sa mnogo novca, oni koji pokreću planetu, koji vama i meni daju platu.

Nažalost, više verujem da će srpska fudbalska reprezentacija postati prvak sveta i da će EKV održati još jedan koncert, nego što će se to desiti. Planeta Zemlja će i dalje nastaviti da spolja bude prelepa na NASA-inim fotografijama (za koje mnogi naši sugrađani "znaju da su montirane, jer NASA ionako nikad nije mrdnula dalje od Kejp Kanaverala"), a iznutra trula jabuka puna smrdljivih crva. To će biti tako i ako mislite da je našu planetu stvorio bog, i ako mislite da je nastala u Velikom prasku ili imate neku privatnu teoriju.

Možemo i moramo nastaviti da činimo dobro i da vaspitavamo klince da postanu pošteni, kreativni i tolerantni ljudi. Ako ništa drugo, mirnije ćemo spavati. Međutim, kakva god dobra dela radili, to će možda za malu nijansu olakšati naše živote, ali na globalnom planu biće jedva vidljivo. Globalno, ljudi će i dalje želeti sise na naslovnim stranama, eksplozije u holivudskim filmovima, i dalje će želeti da im Saša Popović i Sajmon Kauel kažu kako (ne) znaju da pevaju, i dalje će se ubijati oko religije, granica, nafte, para i para. I sve više i sve jače. A ova ekipa koja ima sav novac ovog sveta, što nudi nikad povoljnije kredite, što ima lek za svaku bolest i što se na TV-u zgražava nad terorističkim napadima dok istim tim teroristima šalje šlepere sa oružjem, nastaviće da trlja ruke i bude sve bogatija. Mi tu ne možemo da uradimo ama baš ništa. Niti ćemo ikada moći. Deal with it.

Zbog svega ovoga, mislim da smo svi mi jedan kurac na biciklu i sve što nam preostaje je da se vozimo i biramo one predele u kojima će nam pedaliranje biti manje teško. Pa dokle stignemo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu