Manje poznata strana Marlona Branda

Ovaj tekst je preuzet sa sajta i-D

Razgovarali samo sa Rebekom Brando, Marlonovom ćerkom, o novom dokumentarcu koji otkriva, isključivo preko njegovih kućnih audio snimaka, glumčeve najintimnije misli i osećanja.

Na pola dokumentarnog filma Listen to Me Marlon , fascinantnog portreta istoimenog glumca, Marlon se razmeće da mu je kao poželjnom mladom čoveku "bilo suđeno da širi svoje seme uzduž i popreko". Kao što je vreme pokazalo, za života je izrodio neverovatnih 16 dece. Jednog maglovitog jutra u San Francisku, seli smo sa Rebekom Brando, jednom od dvoje dece koje je imao sa meksičko-američkom glumicom Movitom Kastanedom. Danas klinički psiholog, Rebeka se prisetila vremena koje je provela sa Marlonom — brižnim ocem, strastvenim šaljivdžijom i istinski složenim čovekom.

Jeste li znali za ove privatne snimke pre filma?

Nisam znala da ih ima toliko, ali znala sam da se moj otac snimao, jer kad bih upala u njegovu sobu, on bi govorio u diktafon ili u mali kasetofon. Ne bi pričao preda mnom, niti pred drugima. Čim bi me video, prestao bi da priča, ali sam znala da radi nešto. I na kraju, kad smo uzimali stvari koje su za nas imale sentimentalnu vrednost, otvorila sam fioku i pronašla mnogo obeleženih kaseta, te sam ih uzela za sebe samo da bih mu čula glas, kasnije, kad za to budem bila spremna. Kad sam čula za mogućnost [da se snimi film], jer su poverenici pregledali skladište i tu pronašli mnogo kaseta, rekla sam im: "Imam i ja nekoliko." One koje sam ja imala ispostavilo se da su samo-hipnoza i meditativne kasete.

Koja je bila vaša prva reakcija kad ste videli sav taj materijal na filmu?

Veoma su me ophrvale emocije, jer kad nakon deset godina čujete glas svog oca… On je bio osoba koja je samim svojim prisustvom ostavljala snažan utisak na druge, imao je zahtevnu auru. Čak i da niste videli da je ušao u prostoriju, osetili biste da je tu. Uz sve to, njegov glas je bio tako hipnotički i omamljujući, hvatali biste se za svaku njegovu reč. Dakle, kad dođete i vidite ga na velikom platnu i čujete svaku njegovu svaku reč u "suraund" sistemu, to nas vas deluje utoliko snažnije. Dakle, ophrvale su me emocije, a onda sam morala da pogledam film još jednom kako bih se iščupala iz toga i stavila sebe u perspektivu običnog gledaoca, da ga pogledam kao film a ne kao oca.

Nisam siguran kako možete tako da se ogradite…

Moj otac se veoma zanimao za psihoanalizu. Često je psihoanalizirao samog sebe, mislim da je to na neki način uticalo na mene da postanem klinički psiholog. Trebalo mi je vremena da se ogradim, da se izdvojim iz tog pogleda na sve, da sebi kažem: "U redu, Rebeka, ostavi sad sebe malo po strani." Bilo je teško, ali sam uspela. I u međuvremenu sam ga pogledala jedno pet puta i svaki put zapazim nešto novo, obratim pažnju i naučim nešto iz filma, zaista naučim.

Film mnogo govori o sećanju. Dok ste ga gledali, da li vam se vratila neka slika vašeg oca iz prošlosti?

Mnoge njegove slike bile su iz mlađih dana, tako da ga takvog nisam poznavala. Ali onda su prikazali kuću, koja je bila samo filmska scenografija, unutrašnjost neke mračne kuće, ali kad je prikazana spolja bila je to njegova prava kuća. I vidite drvo, neke stolice i sto, a odmah pored drveta je mala sauna, i tu smo moj otac i ja proveli mnogo vremena samo pričajući. To je u meni izazvalo mnogo emocija i prizvalo mnoge dobre uspomene, jer bismo se zatvorili u taj skučeni, mali prostor, znojili se i pričali. Zapitkivao bi me o mojoj braći i sestrama ili mojoj majci, i pitao me: "Jesi li srećna? Sa kojim momkom izlaziš?" Bili su to stvarno dobri razgovori.

Dakle, bio je pričljiv?

Veoma pričljiv. Znam da ga ljudi doživljavaju kao veoma ćutljivog. Najčešće je samo bio smiren. Imao je veoma nežan, umirujući glas. Mislim da nikad nije podigao glas na mene. Ali bio je pričljiv, bio je sjajan pripovedač, pričao je viceve, zbijao je neslane šale, neprestano bi vam smeštao neke zvrčke.

Kakve zvrčke?

Svi bismo sedeli za stolom za ručavanje, a on bi rekao: "Oh, zaboravio sam naočare za čitanje. Hoćeš li, molim te, da mi doneseš moje naočare iz spavaće sobe?" Ja bih na to rekla: "U redu." Otrčala bih da ih donesem i kad bih se vratila videla bih da su svi otišli od stola i da sam ostala sama. I pomislila bih: "Gde su svi? Kuda su svi otišli? Šta se desilo?" A oni bi se svi sakrili u špajz. Tako bi se on šalio. Ili smo jeli špagete, a on bi odglumio da je kihnuo, a velika špageta bi mu ispala iz nozdrve. Ili bismo jeli u restoranu, a on bi me naveo da pogledam kroz prozor, da skrenem pogled i rekao: "Pogledaj onu ženu! Ima tako smešan šešir, koja je to boja?"I dok bih ja gledala, zabola bih viljuškom u prazno, jer mi je u međuvremenu sklonio jelo.

Pogledajte naš dokumentarac o pravom Volteru Vajtu:

Ima li nekih ideja ili vrednosti koje je usadio u vas dok ste bili vrlo mladi?

Da, ima. On je progovarao u ime ljudi čiji se glas nije čuo – koristio je svoj status javne ličnosti za to. Kad kaže u filmu: "Staram se o svom bratu" – to za mene ima posebnu snagu, ne znam zašto, zato što sam i sama oduvek želela nešto da uradim. Počela sam da se bavim politikom i radila sam na Kapitol Hilu, i želela sam da doprinesem promenama. Pomislila sam: "Zašto sam ja ovakva? E pa tuko, on je bio veliki aktivista." Kada je želeo da pomogne drugima, strašno je saosećao s njima. Tokom čitavog mog detinjstva pomagao bi ljudima koji nisu mogli da steknu obrazovanje, jer nisu imali dovoljno novca. Rekao bi: "Ja ću da platim." Čak i kad se radilo o nekoj mojoj prijateljici, on bi rekao: "Ne brini, ja ću to." A nije je dobro poznavao, samo bi se ponudio. Sećam se kad sam bila u šestom razredu, pitao me je: "Ima li nekog u tvom odeljenju ko nema prijatelja?" A ja sam rekla da ima. "E, pa želim da priđeš toj osobi, razgovaraš s njom i provedeš neko vreme s njom." A ja sam mu rekla: "Već to radim." U tome je bila stvar… uvek se trudio da pomogne ugnjetenima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu