Kako umiru bogati i slavni: priče iz kapele sa Aper Ist Sajda

Iz kolumne „Post Mortem"

Životi onog jednog procenta stanovništva – bogatijeg od najbogatijih – uvek su fascinirali Amerikance. Ima nečeg čudesno zadovoljavajućeg u tome kada zavirimo u raskošan način života ultra-bogataša, u koji je ponekad teško poverovati. Ali šta se događa kada umru?

U svojoj nedavno obavljenoj autobiografiji „Dobro tugovanje", Elizabet Mejer opisuje svoju karijeru u jednoj kapeli na Aper Ist Sajdu, gde je pružala usluge klijenteli koja pripada tom jednom procentu (Njen izdavač je opisao knjigu kao mešavinu serija Gossip Girl i Six Feet Under). Otac Elizabez Mejer je bio imućni advokat sa Menhetna koji je umro dok je ona studirala, i umesto da prepusti organizaciju sahrane starijim članovima porodice, iskoristila je svoje iskustvo sa planiranjem događaja da isplanira i konačni oproštaj od njega. Ubrzo potom se odlučila za karijeru pogrebnika.

U knjizi Mejerova iskreno govori o izazovima pogrebničkog posla, naročito u mestu koje je sklono raskošnim, skupim i ekstravagantnim sahranama. Mejerovoj su poznanstva sa pripadnicima visokog društva na Menhtenu bila od pomoći kada je imala posla sa moćnom klijentelom, i morala je u hodu da nauči da se nosi sa veoma pipavim situacijama, kao kada je morala da organizuje sahranu čoveka koji je za sobom ostavio dve udovice koje su jedna za drugu saznale tek kada je umro.

Razgovarao sam sa Mejerovom da bih saznao kako je to raditi na mestu gde su sahranjeni Džon Leonon, Džeki Onazis, Hit Ledžer i Filip Simor Hofman.

VICE: Prvi put ste imali posla sa smrću kada ste se dobrovoljno prijavili da organizujete visokoprofilnu sahranu svog oca, dok ste još studirali. Kako je to bilo?

Elizabet Mejer: Da, organizovala sam njegovu sahranu. Moj tata je umro kada sam bila na prvoj godini fakulteta, na prolećnom raspustu. Na početku sahrane je svirao džez, a na kraju rokenrol. Posle smo imali afterparti, i ljudi su mi prilazili i govorili, „Ovo će da zvuči potpuno čudno, i ne mogu da verujem da ću ovo da izgovorim, ali da li bi mogla da organizuješ moju sahranu kada dođe vreme za to"?

Glava mi tada nije bila sasvim bistra, jer su to bili teški trenuci, ali negde duboko u sebi sam pomislila, „Stani malo. Želim da naučim to da radim za ljude". Isprva to nisam radila kao posao, ali onda sam pomislila, ako ti ljudi to žele, onda to sigurno žele i drugi.

Neki ljudi će se začuditi kada čuju da je firma za koju ste radili prodavala mrtvačke kovčege za 90 hiljada dolara. A ukupni račun za jednu sahranu koju ste organizovali je bio 150 hiljada. Da li je ta bila najskuplja?

Verujem da jeste. Teško je pratiti cifre. Samo se sećam da sam sve vreme bila u šoku. Prosečna sahrana u Americi košta između 7 i 10 hiljada dolara. Meni je čak i to mnogo para. A desetak puta više? Uvek bih bila preneražena sumama koje se troše. Jer kada nekome kažeš da će potrošiti 70 hiljada dolara, on će reći „Čekaj malo, to je previše". Tako da me je uvek čudilo koliko se mnogo troši na sahrane.

Mada, ljudi dosta troše i na venčanja, zar ne?

Venčanja i sahrane se uvek upoređuju. Ja možda čak i više razumem kada se potroši mnogo para za sahranu, jer sahranjuju te samo jednom. Nažalost, ovih dana je procenat razvoda oko 50 posto.

Ja na sahrane volim da gledam kao na slavljenje nečijeg života. Znam da se mnogo ljudi protivi tom terminu, ali mislim da to zavisi od osobe. Venčanja su radosni događaji, ali ona slave ujedinjenje, a ne jednu osobu, što se radi na sahranama. Tako da razumem tu potrebu da se slavi, zaista. Znam da se ne slažu svi s tim, ali to je u redu.

U knjizi pišete o jednoj starijoj udovici koja je tražila da joj se vrati pumpa za penis koja je bila hirurški ugrađena njenom pokojnom mužu. Takođe pominjete i neke „prilično uvrnute nereligijske zahteve". Možete li da nam kažete nešto više o tome?

Bilo je slučajeva kada pokojnik ima neki pirsing, a njegovi ne žele da bude sahranjen s njim. Članovi porodica, momci ili devojke bi zvali i rekli, „Možete li da uklonite taj pirsing i postarate se za to da porodica nikada ne sazna da ga je pokojnik imao"?

Znam da mnogi ljudi na naš posao gledaju kao na mehanički, ali kada me neka devojka mojih godina pozove i traži od mene tako ličnu uslugu, stvarno se pokaže koliko je ovaj posao human, i kako bi svako mogao da se nađe u takvoj situaciji.

________________________________________________________________

Pogledajte VICE film: Lažne sahrane u Južnoj Koreji

__________________________________________________________________

Organizovali ste sahrane mnogih poznatih ličnosti. Postoje li stvari na koje mora posebno da se obrati pažnja u takvim slučajevima?

Uvek mi je zanimljivo što se sahrana neke poznate ličnosti obavezno pretvori u događaj. O njoj izveštava televizija. Ja džogiram, pa odlazim u teretanu veoma rano ujutru, i na NY1 vidim da tog dana sahranjuju toga i toga, znajući da ću organizovati tu sahranu. Uvek mi je bio interesantan taj jaz kada neko postane slavna ličnost. Ja ne čitam tabloide, ali zanimljivo mi je to da sve deluje manje „stvarno" kada umre neko slavan, a ipak, potpuni neznanci plaču za tom osobom.

Što se tiče svakodnevice, najvažnija je tajnost. Uvek je sve bilo dostojanstveno. Ljudi se lepo staraju o svojim porodicima. Ali što se tiče poznatih… kada bi se nešto meni dogodilo i kada bi zvala moja mama i rekla, „Ovde gospođa Mejer", niko ne bi posumnjao da ona nije gospođa Mejer. Ali da sam jedna od najslavnijih ličnosti na svetu, ne bi znali. I u svetu u kakvom živimo, moraš da uložiš dodatne napore da potvrdiš ko je u pitanju.

Da li vam se dogodilo da se neko lažno predstavi kao najbliži rod neke slavne ličnosti i prijavi njegovu smrt?

Nažalost, to se događa. I moram da kažem da su pogrebna preduzeća – naročito ona sa kojima sam ja radila – neverovatno vešta u rešavanju takvih stvari. Prepostavljam da uče iz iskustva.

Ali generalno, tu ima više kamera i reflektora, više posmatrača, više ljudi koji donose svoj sud. Sahrane okupe ljude, i tu ima nečeg više ličnog. Ali u isto vreme postoji i problem spiska gostiju: Ko može da uđe? Uvek sam se pitala oko toga. Gde je pokojnikov najbolji drug iz detinjstva? Ko je od prisutnih zaista bio s njim tokom njegove poslednje nedelje života? Ko je bio tu da mu pomogne, a ko se pojavio na sahrani?

Da li se obožavatelji nekada uvuku u kapelu?

Da, ali ne možete da ih krivite. S jedne strane, to je užasno. S druge, oni pokušavaju da ožale tu osobu. Da li zaista smeš da se naljutiš zbog toga što žele da budu tu? Ja lično nikada nisam mogla da razumem kako neko može da se veže za nekoga koga ne poznaje, ali zbog takvih stvari sam imala velike rasprave na poslu.

Imam diplomu iz tanatologije (nauka o prirodi i uzrocima smrti) i neki filozofi imaju teorije da ne možeš fizički da žališ za nekim koga nisi poznavao. Imajmo te teorije u vidu dok gledamo one ljude koji kukaju za nekim pevačem ili muzičarom. Da li osećaju bol zbog te osobe, ili žale za nekim drugim koga su zaboravili da ožale?

Da li ste ikada imali incidente kao što je bio onaj sa Vitni Hjuston, kada su fotografije pokojnice u otvorenom kovčegu završile prodate na aukciji onome koji je ponudio najviše?

Ne. Ali razumem kada porodica želi fotografije za sebe. Ako imate odobrenje i ako se niko ne protivi, onda je u redu.

Da li je bilo porodica koje su tražile da dođe fotograf?

Zapravo i jeste. Imali smo klijentelu iz raznih zemalja. Radila sam pre nego što je bilo ovako lako organizovati video poziv kao što je danas. Tada nisi mogao za sekund da pošalješ snimak kovčega. Mnogo Filipinaca je pravilo fotografije za članove porodica koji nisu mogli da dođu. To bi bila poslednja fotografija, koju bi poslali porodici. To je bilo sasvim primereno. Zašto da ne? Za mene je važan sam nivo utehe koji može da se postigne.

Pošto ste radili u elitnom pogrebnom preduzeću i bili savetnica drugim firmama širom zemlje, imate li neki savet za javnost?

Isplanirajte sve unapred. I u zavisnosti od toga u koj državi živite, možete i da platite unapred. Ako živite u državi Njujork, ona je jedna od tri najzaštićenije države. Ako uradite sve kako treba, imaćete dobru investiciju. Troškovi sahrana bi mogli da se udvostruče u narednih deset godina, a ako platite unapred, cena je zagarantovana. Ali definitivno treba da izrazite svoje želje. U tome nema apsolutno ničeg lošeg.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu