Religija i zlostavljanje dece

Zloupotrebe položaja su i dalje sveprisutne u verskim strukturama. Početkom godine, Metodistička crkva Britanije izdala je „bezrezervno izvinjenje" zato što nije uspela da zaštiti decu i odrasle; prethodno je otkriveno 1,885 prijavljenih slučajeva zlostavljanja od kojih najstariji potiču iz pedesetih godina prošlog veka. Sveštenici i crkveni radnici su navodno bili umešani u približno 25 odsto ovih slučajeva, a više od pola slučajeva koji se bave sveštenicima su seksualne prirode. Šest policijskih istraga je trenutno u toku u Velikoj Britaniji.

Danas se često nailazi na primere zlostavljanja dece u crkvama – skoro svake nedelje otkrije se neki novi skandal. Iako ovo nije isključivo savremen problem, ipak je nama je zapalo da ga rešimo; na to vlasti i same verske organizacije nisu spremne. Kao po pravilu, prve reakcije na vesti o slučajevima zlostavljanja su poricanje i zataškavanje. Zato bi bilo poželjno da, pre nego što se upustimo u rešavanje samog problema, ispitamo vezu između same vere i fenomena zlostavljanja dece, te ustanovimo da li je možda – pošto se religije nećemo skoro rešiti – uzaludan pokušaj da se pročiste organizacije u kojima su te pojave tako duboko ukorenjene.

Mnogi su skloni da pomisle kako je pedofilija među sveštenim licima više katoličko pitanje. Kako i ne bi kad mediji već godinama bruje od priča o katoličkim sveštenicima koji zlostavljaju decu? Pažnja javnosti se ispostavila kao opravdana: između 2001. i 2010. godine, centralno rukovodstvo Katoličke crkve ispitivalo je optužbe vezane za seksualno zlostavljanje koje je navodno počinilo oko 3,000 sveštenika tokom prethodnih 50 godina; neke od žrtava bila su i trogodišnja deca.

Ali kao što dokazuju optužbe protiv metodista, daleko od toga da je problem vezan isključivo za katolike. Sa protestantske strane, Crkva Engleske je prošle godine objavila da se u istražnom procesu nalaze hiljade članova sveštenstva optuženih za zlostavljanje. Džastin Velbi, nadbiskup kenterberijski, očekuje još ovakvih slučajeva i kaže da je u pitanju „svakodnevna pojava".

U Britaniji je protiv medresa – islamskih verskih škola – između 2008. i 2011. zavedeno preko 400 optužbi za fizičko zlostavljanje, otkrila je BBC istraga. Predstavnici tužilaštva smatraju da je to samo vrh ledenog brega. Šestogodišnja deca se kažnjavaju prutom, šamarima, šutiranjem i čupanjem kose. Seksualno zlostavljanje dece prisutno je i u jevrejskoj ortodoksnoj zajednici; Channel 4 Dispatches je otkrio 19 ovakvih slučajeva u Britaniji samo 2013, od kojih nijedan nije bio prijavljen policiji.

Zanimljivo je da i pored svih razlika između ovih religija, kako samih verovanja tako i poreklu i društvenom staležu vernika, sve one ipak dele izvesne tragične karakteristike. Slična je situacija u Sjedinjenim državama gde se Mormonska crkva konstantno nosi sa optužbama povodom zlostavljanja dece; jedan od dokazanih bio je slučaj Vorena Džefsa, vođe mormonskih fundamentalista, koji je 2011. godine uhapšen pod optužbom da je sklapao brakove sa dvanaestogodišnjim devojčicama.

Tu je takođe i „Hrišćanska nauka", pokret popularan u SAD koji preporučuje da se vernici ne prepuštaju medicini. Osnivač Meri Bejker Edi definiše „sve telesno" kao grešku u fizičkom aspektu duha; u pitanju je „iluzija; zabluda da se materija može iskusiti". Ova verovanja su tokom godina izazvala brojne smrtne slučajeve među decom članova.

Sajentologija ne priznaje psihijatriju, pa traži od pripadnika crkve da potpišu izjave po kojima dele stav da su svi njihovi mentalni problemi „duhovne prirode" – to uključuje depresiju, hiperaktivnost, poremećaje sposobnosti učenja – što ih sprečava da svojoj deci pruže medicinsku pomoć. Svedočenja bivših članova takođe opisuju kako se deca od samo osam godina nekad odvajaju od roditelja i izlažu prinudnom radu.

Dakle, šta je uzrok ovom zlostavljanju? Realno gledano, religija je široko definisan termin. Bolje je precizno se odrediti po pitanju toga koje vrste religije ili kulture gaje tradiciju zlostavljanja, i u kom stepenu. Dženet Hajmlih, autor knjige Breaking Their Will: Shedding Light on Religious Child Maltreatment kaže da su deca posebno ranjiva ako odrastaju unutar verski autoritarnih kultura.

„Kombinacija sledeća tri faktora može da definišu religijsku zajednicu kao autoritarnu. Prvo, ako postoji stroga društvena hijerarhija. Drugo, ako vlada strah. Treće, ako je primetan separatizam," rekla je Hajmlih za HuffPo 2011. godine „Što su ova tri faktora izraženija, to je kultura više autoritarna i to je veća šansa da su deca izložena zlostavljanju."

Američka mreža za podršku deci pod stresom ( NCTSN) utvrdila je da svaka četvrta devojčica i svaki šesti dečak u SAD postane žrtva seksualnog zlostavljanja pre svoje osamnaeste godine. Van religijskog konteksta, smatra se da žrtve prijavljuju seksualno nasilje tek u 32% slučajeva. Lako je pretpostaviti da je ova stopa još niža među vernicima ako se ima u vidu da unutar religije, kako Hajmlih kaže, „potrebe zajednice imaju prednost u odnosu na potrebe pojedinca."

Vratimo se na Katoličku crkvu, čija hijerarhija ne samo što nije prijavilaslučajeve zlostavljanja svetovnim vlastima, već je svesno premeštala sveštenike u druge parohije gde bi često ponavljali svoj zločin. Irska policija je imala praksu da prijave zlostavljanja dece uputi natrag crkvenim vlastima, i ne učini ništa da spreči osumnjičenog da pređe granicu. Ovi primeri mogu samo delimično da dočaraju prepreke sa kojima se žrtve religijskog seksualnog zlostavljanja suočavaju.

Tu su i skoriji slučajevi ortodoksnih Jevreja u Melburnu i Njujorku. Žrtve koje su se obratile policiji i njihove porodice bile su stigmatizovane kao moserimi (doušnici); pošto mesira zabranjuje da jedan vernik drugog prijavi sekularnim vlastima, zajednica ih je praktično ekskomunicirala.Sa druge strane, ako se žrtve po protokolu obrate verskim vlastima, kazna se obično svode na izvinjenje, finansijsku kompenzaciju, i preseljenje u Izrael.

„Deo razloga za zloupotrebe vlasti u velikim verskim ustanovama je moć koju institucija ima nad pastvom," kaže Hajmlih. „Može ne samo da ih ubedi da se ne obrate nekome spolja, nego i da nastave da plaćaju danak. Religijske organizacije takođe politički lobiraju da im se ovlašćenja ne ograniče, što samo pomaže da se institucija dalje bogati i prikriva slučajeve zlostavljanja od javnosti sve dok žrtve ne stignu pred sud."

U sekularnoj Britaniji, imali smo nedavni debakl u Ročdejlu gde su devojke stare 13 i više godina snabdevane hranom, drogom, alkoholom, i poklonima da bi pružale seksualne usluge grupi muškaraca. Čak osam godina pre podizanja optužnice, i žrtve i počiniteljipomenuti su u internom policijskom izveštaju koji nije izazvao nikakvu akciju. Ser Piter Fejhi, inspektor mančesterske policije, rekao je za ITV da su njegove kolege razvile „predrasude" po kojima se prijave seksualnog zlostavljanja tretiraju kao nepouzdane, isfabrikovane, ili preterane. Autor pomenutog internog izveštaja je bio izložen „pritiscima na ličnom nivou", a nijedan od policajaca nije snosio krivičnu odgovornost.

Nezavisno od okolnosti u kojima se zlostavljanje dece dešava, deluje da se o ovakvim slučajevima teško govori i još teže sluša. Ova praksa nije vezana samo za religiju, naravno – statistika kaže da je verovatnoća da prosečan muškarac seksualno zloupotrebi dete jednaka verovatnoći da to učini katolički sveštenik pod celibatom. Takođe, religije nisu jedina institucija koja štiti nasilnike – svi se sećamo slučaja Džimija Savila.

Iako optužbe nisu potvrđene svedočenjima, smatra se da je ovaj bivši voditelj počinio 214 seksualnih prekršaja u trinaest različitih bolnica kao i u prostorijama BBC-a; najmlađa od žrtava imala je samo osam godina. Slične optužbe se često iznose protiv Izviđača. Ne treba zaboraviti ni najbolje izolovanu instituciju, porodicu, unutar koje se dešava čak 80% slučajeva zlostavljanja dece.

__________________________________________________________________

Pogledajte: PozHIVtivan

__________________________________________________________________

Pa ipak, ako se ima u vidu koliko su moćne verske organizacije i koliki domet imaju, kao i činjenica da je zlostavljanje često u direktnoj vezi sa verskim učenjem, zaista deluje da su religije posebno sumnjive po ovom pitanju. Često se kvare odnosi poverenja između crkve i roditelja žrtve koji su organizaciju tretirali kao moralnu i bezgrešnu. Obično se tvrdi da je grešan samo jedan sveštenik, a poriče se i izbegava odgovornost na nivou same institucije; ako izvinjenja i bude, ono obično kasni više decenija.

Žrtve zlostavljanja često podležu osećaju krivice, straha, sramote. Pate od samoprezira, manjka samopouzdanja, depresije. Kad odrastu, stupaju u rizične i nasilne emotivne veze, ili izbegavaju intimne odnose. Sklone su samoubistvu. Da se ovaj problem mora rešiti lako je reći, a još lakše da bi zabrana verskih organizacija sve olakšala. Ipak, svi živimo u stvarnom svetu i razumemo da je se ne može dozvoliti da nedužni vernici, koji su u ubedljivoj većini, snose posledice.

Sa Ketrin Stjuart, autorom knjige The Good News Club: The Christian Right's Stealth Assault on America's Children, razgovarali smo na temu uloge „prosečnih mirnih" vernika u rešavanju problema zlostavljanja dece.

„Naravno da se krivica ne može dodeliti kolektivno, i da ljudi nisu direktno odgovorni za zlodela onih sa kojima dele veru, ali određena odgovornost ipak postoji. Pitanje morala je u izvesnoj meri pitanje obraćanja pažnje. Kad ljudi pristupe određenoj verskoj grupaciji, oni više ne smeju da ne obraćaju pažnju na to šta radi ta religija i ta hijerarhija. To ne znači da su saučesnici u zločinima, ali znači da su neodgovorni ako ignorišu optužbe."

Pozicija u kojoj se kao društvo nalazimo nije idealna; prinuđeni smo da se oslanjamo na organe vlasti kao što su policija ili socijalne službe, koje se do sada nisu pokazali kao efikasni u borbi protiv ovakvih pojava. Potrebna je veća transparentnost i bolja saradnja sa verskim zajednicama, umesto aktuelnog „čekaj da se neko oglasi" pristupa. Kad se sumnja da su deca izložena zlostavljanju, neophodno je pružiti fokusiranu podršku koja će nadgledati situaciju i proceniti okruženje u kom dete živi, u saradnji sa školskim pedijatrima. Video-konsultacije su se pokazale kao adekvatna mera za uspostavljanje dijagnoze zlostavljanja na udaljenim lokalitetima, što daje određenu nadu.

Hajmlih smatra da je pravi način za se stvari promene „Ohrabriti verske organizacije da se bolje informišu o tretmanu dece unutar religija; time se bavi moja neprofitna organizacija, Child-Friendly Faith Project. Svaki vernik bi trebalo da zapita nadležne u svojoj crkvi, sinagogi, ili džamiji koliko su upoznati sa opasnošću od zloupotrebe dece unutar religije, o efektu koji to može da ima na razvoj deteta, i o merama koje tu zloupotrebu mogu da spreče."

Stjuart dodaje: „Ako religija naglašava vrline pokornosti roditeljima, telesno kažnjavanje, potčinjavanje žena ili drugih etničkih odnosno verskih grupa, ona sadrži sve preduslove za zlostavljanje dece. Naravno, ovaj princip ne važi samo za religije. Ko god posumnja da se u njegovoj zajednici deca zlostavljaju ima moralnu obavezu da obrati pažnju i reaguje. Svi bi trebalo da tražimo otvorenu, transparentnu istragu povodom svake optužbe po ovom pitanju."

Za kraj, iako izvinjenja gube značaj kako prolaze decenije ili vekovi, verske organizacije kao što je Metodistička crkva prepoznaju da su ostavile prostor za zlostavljanje i rade na tome da se žrtve osete dovoljno sigurno da bi se obratile drugim vernicima za pomoć. Ovakve inicijative su takođe u vezi sa pozivom verskim zajednicama da interno primene strože bezbednosne kriterijume; na taj način je Katolička crkva uspela da značajno smanji broj pritužbi na sveštenike u poslednjih 20 godina. Sveštenički prekršaji seksualne prirode su 2010. godine zabeležene samo osam puta u SAD, što je veliki pad. Iako ima i drugih religija u kojima se deca još uvek masovno zlostavljaju, valjda i one mogu da se dovedu u red ako je mogla jedna Katolička crkva.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu.