Zvezda se bori, Partizan je mrtav

Jedna od urbanih legendi Beograda glasi otprilike ovako: prolazeći pored bioskopa Partizan, bakica zapazi da se u prepodnevnom terminu prikazuje film Snežana i sedam patuljaka. Želeći da obraduje unuku, ne znajući koji je filmski žanr u pitanju, sledećeg dana se u društvu mezimice uputila u bioskop na Savskom trgu.

Izbio je sveopšti skandal, navodno je htela da tuži bioskop i koga sve ne, no, kao i kod svake legende, epilog se gubi u nepouzdanosti i same istinitosti događaja.

Nevezano za urbane legende, bioskop Partizan je svojevremeno krasila i kultna titula dodeljivana tih godina samo mestima poput zaboravljenog Lotos bara. Do zatvaranja, Partizan je za puritance bio i ostao grobar dobrog ukusa, za druge izvor zarade i nadahnuća, a za najbrojnije prosto – bioskop za odrasle. Mada, starosna odrednica ne može maskirati stvarnost u kojoj su mnogi adolescenti prvi kontakt sa svetom seksa i pornografije ostvarili upravo na škripavim, drvenim stolicama ove kino sale.

Ulične tuče, karakteristične za ta vremena, sukobljavanja i viteška odmeravanja pesnicama između mladića ove i one ulice ili kraja takođe su nalazili ispiraciju u istim klupama bioskopa na Savskom trgu. Važan deo repertoara Partizana, bili su i borilački, kung fu filmovi. Jednima su bale curile na kadrove iz kultinih filmova porno industrije osamdesetih (Hopa cupa u krevetu, Šveđanke u internatu…), a drugi su stasavali otkrivajući u sebi bruslijevsko Zmajevo gnezdo, zavaljeni u mraku onoga što će za neke predstavljati zmijsko gnezdo u čijim tranzicionim raljama će zapravo i okončati kompletan Beograd film.

Sagovornik, jedan od onih koji su skoro ceo radni vek proveli radeći u neposrednoj blizini Partizana, ne samo bioskop već ceo ovaj kraj - Savski trg, železničku i autobusku stanica, pa sve do parka kod Ekonomskog fakulteta - opisuje kao svojevrsnu cruising četvrt druge polovine prošlog veka u kojoj su se susretale i prelamale dimenzije prostitucije, homoseksualnosti, narkomanije, nasilja, kocke, da bi i sama država na kraju skončala u najvećem hazardu ikada, vukući za sobom i bioskop Partizan.

- Devedesetih je, sinko, ovde više preprodato deviza nego što će ih narodna banka ikad videti, kaže.

Nasuprot ulaza u železničku stanicu, u prizemlju Zgrade ratnih vojnih invalida, bioskop je predstavljao prvi prizor na vratima jedne od kapija Beograda. Kroz njih su nebrojeni prošli: dolazeći, prolazeći, odlazeći, zadržavajući se, ostajući ili zauvek napuštajući. Sve ih je dočekivalo i ispraćalo lenjo-pospano oko Partizana, nudeći trenutak pauze, olakšanja i predaha dok se čeka voz za ili autobus iz.

Devedesetih mi je prostitutka iz kraja pričala kako je danju imala običaj da „navatava" putnike po peronima i posao obavlja u zadnjim redovima, kaže, češće praznog nego polupraznog bioskopa.

- Em je brzo, em sigurno, zimi toplo, pričala mi je tada.

Mada, bilo je kaže i situacija „povuci-potegni", džeparenja i sličnih akcija, no i dalje je smatrala Partizan daleko sigurnijim od smucanja po podrumima okolnih zgrada.

- Ma svega se nagledao ovaj bioskop, utvrdila je tada.

Možda je teško poverovati da je prvi film prikazan u Partizanu bio Gorak pirinač(Riso amaro, 1948), Giuseppea De Santisa.

Ovaj neorealistički film koji "prikazuje bedu i nezaposlenost u poratnoj Italiji privukao je domaću publiku i zbog erotske scene Silvane Mangano koja u filmu nosi kratke vruće pantalonice", piše Slobodan Žujević u knjižici Bio jednom jedan bioskop( izdanje Jugoslovenske kinoteke 2013.)

„Tih prvih godina Partizan je imao na repertoaru filmove kao što su Treći čovek, Kerola Rida, ili Kurosavin Rašomon.Interesantno je i to da je ovaj bioskop, kao statusni, prikazivao premijerne filmove koji su bili na repertoaru najatraktivnijih bioskopa na Terazijama", zabeležio je Žujević.

Partizan je imao dugotrajnu tradiciju studentskog matinea u pola cene ulaznice, a tokom leta je otvarana bašta za posetioce. U prostanom holu je radio bife, dok je tiha muzika doprinosila opuštajućoj atmosferi uoči projekcija, piše on.

No, izgleda da su „vruće pantalonice" Silvane Mangano zapečatile sudbinu Partizana. Okretanjem ka pornografskom sadržaju, bife su zamenili poker aparati, muzike je nestalo, umesto bašte u najbližem komšiluku je nikao seksi šop, a matine se zadržao, ali uz punu cenu karte i drugačijeg sadržaja. Devedesetih je Partizan studente uglavnom viđao u protestnim kolonama koje su se danima slivale Nemanjinom ulicom, pa kod stanice, levo, prema Palati pravde.

Napredak piraterije je doveo do toga da se preko puta bioskopa kod preprodavaca moglo kupiti šta god ti padne na pamet. Za biskopskim nezvaničnim uslugama, tek ne, ali u jednom trenutku je među mlađom beogradskom družinom postao fazon otići sa ekipom na dnevno zezanje u Partizan.

Međutim, ono što deluje smešno i egzotično na samom početku, veoma brzo se ispostavilo kao potpuna suprotnost. Brzo je postalo jasno da Partizan funkcioniše po sopstvenim zakonitostima koje nikakvi spoljni događaji i demonstracije, niti unutrašnji ekscesi, odnosno, zaludna mladež, ne mogu izmeniti. Prosto, tamo se završavao posao, za lovu ili za užitak i tu rutinu naš dolazak nije mogao omesti.

Ljudi se se u u gotovo praznoj sali neprestano šetali, ulazili, izlazili, preskakali redove; sve to je bilo propraćeno škripom starih drvenih stolica, ponekim glasom nezadovoljstva i protesta ili uzbuđenja. Isprva nejasno, ubrzo se razbistrilo da se zapravo neprestano dešava pregrupisavanje prisutnih po afinitetima. Jedino svetlo je bio žar cigareta (jedinstven bioskop u kome je bilo dozvoljeno pušenje, ili bolje rečeno, nikom nije padalo na pamet da zabranu pokuša da sprovede u delo), i povremeno svetlo iz hola koje se naslućivalo kad neko uđe ili izađe iz sale.

Jednom prilikom, dok sam sa ekipom bio u dekadentnom pohodu na Partizan, nekih pola sata ostali smo dosledni planu ispijanja šampanjca iz kristalnih čaša i glumljenju ludila, da bi napokon smogli snage da ustanemo i odemo, shvatajući da u svetove ne donosiš svoja pravila već prihvataš postojeća, ili si suvišan.

Naravno, to mi je danas jasno. Bar smo tu lekciju iz diktature demokratije naučili na zabavan način.

Da nismo bili usamljeni u takvom shvatanju govori i predstava Pornografija 1,2… 4 , u režiji Ane Miljanić, premijerno prikazana 31. avgusta 2005. u sali Partizana, u sklopu Belefa. Istinski revolucionarna i sadržajem i formom, privukla je veliku znatiželju kulturne javnosti grada.

„Pornografija 1,2…4, predstavlja pozorišni eksperiment u tradiciji ne-dramskog teatra i multimedijalni događaj… Debata o cenzuri pornografije je, na taj način, poziv za preispitivanje suštinskih vrednosti modernog demokratskog društva i kulture", piše u najavi predstave.

Po rečima Srđana Veljovića, koji je učestvovao u projektu i čije fotografije iz tog vremena krase ovaj tekst (fotografije pogledajte ispod teksta) , bilo je ljudi u publici koji su maramicama brisali sedišta pre sedanja na njih ili su situaciju dodatno osiguravali navlačenjem plastičnih kesa preko sedala.

Povratkom kulturi, odnosno, trijumfom državne pornografije nasuprot nje, ubrzo je okončano postojanje i Partizana i Beograd filma u celini. Začet kao jedna od uglednijih kino sala u gradu, prošao je metamorfozu do potpune krajnosti, povratka na polaznu tačku i konačnog iščeznuća. Zabravljena vrata, a na unutrašnjoj strani zalepljena rukom ispisana poruka s brojem telefona obezbeđenja, komentar osoblja seksi-šopa u komšiluku kako se ovih dana uglavnom novinari raspituju, dok klijentele nema ni za leka, epilog je ne samo bioskopa već celog našeg društva koje se već decenijama valja u sopstvenom brlogu, uvek vazda spremnom da puritanski ukaže na tuđe, a ostane slep na sopstvene grehe.

Broj sa vrata vodio me je do drugog, pa do trećeg, da bih konačno saznao ime firme koja navodno jedina može dati dozvolu za snimanje, jer ona koja obezbeđuje je samo angažovani pružalac usluge. Broj firme, naravno, nisam dobio. Nakon sati pretraživanja na netu, napokon sam ušao u trag jednom jedinom broju telefona koji se navodno odnosi na preduzeće. Broj je nepostojeći, brzo sam utvrdio. Doskorašnji 988 takođe u registru nema nikakvo preduzeće tog imena. Na kraju, ljubazno osoblje Agencije za privredne registre Republike Srbije obavestilo me je da kod njih stoji da je firma aktivna, ali bez bilo kakvog drugog podatka u vezi kontakta ili eventualno broja zaposlenih i slično.

Ako ovo nije pornografija, onda ne znam šta je, pomislih na kraju potrage.

Bioskop Partizan je bio, kako to Žujević zapaža, pomalo neobičan bioskop. Svoj naziv, van ideološkog smisla značenja reči duguje francuskoj reči koja se može prevesti kao pristalica, odnosno, istomišljenik.

U trenutku u kome svedočimo pohod delija na bioskop Zvezda, Partizan je i dalje u stisku grobara.

Hoće li postati istomišljenici, pitanje je koje se samo nameće.

Fotografije: „Pornografija 1,2…4" / Autor: Srđan Veljović, 2005. godina)