​„Džim: Priča Džejmsa Folija“ – o novinaru kog je obezglavila Islamska država

Od kako su ga 2014. pogubili ISIS otmičari, a svet preneo mučan video snimak terorističke propagande, Džejms Foli je ime koje svi znamo. Pustinjska scena pogubljenja u kojoj on kleči pred kamerom u narandžastom kombinezonu, izmučen ali odlučan, a uz njega je u crno obučeni dželat sa nožem, postala je simbol aktuelnog konflikta sa kalifatom islamskih ekstremista.

Ali pre nego što je postao „Džejms Foli", više politička parola za novinare i predsedničke kandidate nego stvarna osoba, bio je samo Džim – novinar, humanitarac, brat, sin, i prijatelj. Dokumentarac pod naslovom „Džim: Priča Džejmsa Folija" pokušava da nas upozna sa Folijem prikazujući njemu bliske ljude na koje je uticao celog života a ne samo posle smrti. Režiser Brajan Oaks je Folijev prijatelj iz detinjstva; zajedno su odrasli Jezerskoj oblasti Nju Hempšira. Njegov film, osvajač nagrade na Sandens festivalu, nudi dirljive komentare Folijeve porodice i prijatelja; daje priliku onima koji su ga najbolje znali da nam predstave ovog čoveka.

Sa Folijem sam se sprijateljio pošto sam ga intervjuisao povodom njegovog iskustva u Libiji 2011. kada su ga oteli Gadafijevi lojalisti. Džim je radio kao reporter za GlobalPost iz Bostona. Kasnije se vratio na Bliski istok, što je njegovu porodicu potpuno šokiralo, da bi ispratio priču o ratnim zločinima koja je u Siriji tek počinjala. Posle intervjua ostao sam u kontaktu sa Džimom preko mejla i Skajpa; čuli smo se neposredno pre otmice u Siriji 2012.

Kao reporter, Džim je uvek tražio perspektivu običnog čoveka. „To ga je najviše zanimalo," kaže predsednik GlobalPosta Filip Balboni. „Hteo je da ispriča priče ljudi iz zaraćenih područja. Do kraja života ću žaliti što nismo uspeli da ga oslobodimo."

Džimov brat Majkl kaže da je porodica Foli odgledala konačnu verziju filma za Sandens na festivalu u Juti. „Bilo je suza, stvarno je snažan utisak ostavio." Sa porodicom su bili Danijel Raj i Pjer Tores, dvojica taoca oslobođenih posle Folijevog pogubljenja. Pošto je Majkl video da ih je film pogodio, pitao ih je kako im se čine scene koje prikazuju zarobljeništvo. Kažu da su bile sasvim realistične.

Nedavno sam na Menhetnu razgovarao sa Brajanom Oaksom o filmu, o Džimovoj zaostavštini, i o ljudskoj strani Folija koja se ipak nazire i kroz mrak tragedije.

VICE: U čemu se razlikovao scenario Džimove otmice u Libiji i kasnije u Siriji?

Brajan Oaks: Kad su ga oteli u Libiji, znali smo ko je bio u pitanju. Znali smo da je to Gadafijev režim, znali smo gde treba da delujemo, ko ga drži, [porodica i prijatelji] su bili vrlo glasni u javnosti. [Sirija] je bila skroz druga priča. Nismo znali ko su otmičari. ISIS još nije postojao – kalifat je zvanično osnovan tek godinu dana kasnije. Nismo znali da li ga možda drži Asadov režim, neka od mnogih džihadističkih grupa, neorganizovana rulja, možda neki ogranak Oslobodilačke vojske Sirije.

Niste želeli da politizujete film?

Film je namerno apolitičan. Ne mislim da sam dovoljno stručan da se upustim u analizu kompleksnih nivoa političkih odnosa kojih se ova priča dotiče, to je kao da hodaš po jajima. Fokusirali smo se na Džimija, a ako bi njegova priča otišla u politiku – mislim da to ne bi želeo. On je uvek bio pozitivan, na nama je da u tom kontekstu gledamo na humanitarni rad, na ono što je ispravno. Islamska država se menja, politika protiv ID se menja, svi politički elementi su podložni promeni sa vremenom. Ja sam hteo da ovaj film bude svevremen, da 20 ili 50 godina kasnije i dalje bude o Džimu, o njegovom radu i o novinarstvu kao takvom.

Kako si saznao da je Džim otet u Siriji? Od porodice?

Ne, roditeljima su iz CIA i FBI rekli da ništa ne govore, sve je držano u tajnosti. Meni je javio [Džimov brat] Majkl Foli, rekao je: „Hej, samo sam hteo da ti javim da su Džima oteli u Siriji, nismo još izašli u javnost sa tim ali uskoro ćemo."

Ruke nam je vezalo to što nismo znali ko ga je oteo, nismo mogli da delujemo kao u slučaju Libije, ništa nismo mogli da uradimo. Nisu nam dali ni da pričamo sa medijima, sve se držalo pod plaštom tajnosti. Plašilo me je to. Kad si potpuno bespomoćan, samo čekaš da ti neko iz vlasti javi, iako ni oni ne znaju ko je otmičar.

Snimak pogubljenja nas je sve prodrmao, posebno one koji su znali da je čovek nestao pre dve godine. Da li je i tebe šokiralo?

Apsolutno. Bio sam u Prospekt parku u Bruklinu, stigla mi je poruka od žene, kaže „Jako mi je žao zbog Džima." Odmah sam to potražio na telefonu, i naravno, snimak se svugde nalazio. Nadrealno. Šokantno. Užasno.

Kako si se nosio sa tim?

Moraš da istrpiš ono u šta ne možeš da poveruješ.

Kako si se odlučio da posvetiš svoj prvi solo film ovoj temi?

Pa meseci posle Džimove smrti, netačni naslovi, svi su prikazivali „Džejmsa Folija" na način koji po meni nije bio odgovarajući. Nisam mogao da dozvolim moj prijatelj tako bude zapamćen.

Kako tako

Bilo je raznih detalja o mučenju za koje se ne zna odakle su izvučeni, video sam koliko se Majkl i porodica muče da kontrolišu jagmu u javnosti koja je nastala za tim događajem. Znači, kao kinematograf i kao neko ko je znao Džima, osetio sam odgovornost da ispričam njegovu priču na autentičan način, da dam glas ljudima koji su ga znali i voleli – prijateljima, kolegama – da bi se tačno predstavilo to što je on radio preko.

Kako misliš da bi Džim reagovao na sve to?

Mislim… slika Džima u kombinezonu je, uz rušenja tornjeva 9/11, najpoznatija medijska ilustracija terorizma. Džima bi bio užasnut da je znao da će postati „onaj tip".

Misliš da to umanjuje značaj njegovog rada, angažmana?

Džim je otišao u Siriju da bi preneo priče civila koje njihova vlada svakodnevno bombarduje i ubija. To je njemu jedino bilo važno. Dakle, osećam odgovornost prema svoj prijatelju da prikažem ljudima šta je on to u stvari radio. To je važno meni, a bilo je važno i Džimu na ličnom nivou.

Ta slika Džima na kolenima u pustinji je danas tako prepoznatljiva, toliko različitog značenja se učitava i politički i društveno. Hteo sam da tom prizoru dam drugi kontekst. Ako razumeš Džima, ako znaš kakav je bio kao čovek, kako je živeo, onda ta slika za tebe imati sasvim drugi značaj. Hteo sam da je oduzmem [Islamskoj državi]. Nadam se da film bar donekle može to da uradi.

Da li te brine to što će neki možda videti ceo projekat kao eksploataciju tragedije?

To me je najviše brinulo dok sam snimao, konstantno sam to držao u glavi. Kod svake odluke, pitao sam se „Da li ovo iskreno predstavlja Džimija? Da li priča priču o tome ko je on bio?" Hteo sam da film deluje kao da autor nije ni znao žrtvu.

Mora da je bilo teško.

Nije bilo lako, ali na neki način, zato je ta priča tako jedinstvena. Mislim, ako ljudi dođu da odgledaju film nesvesni da je režiser bio Džimov prijatelj, drugačije će ga sagledati. Ako tek kroz film steknu utisak da u stvari nisam neki stranac koji tu traži priču.

Da li bi izdvojio neku konkretnu scenu iz filma koja ilustruje to što hoćeš da nam prikažeš od Džima?

Neverovatno je kakav je to bio humanitarac. Radio je jednu priču o Bolnici Dar al-Šifa [u Alepu] u Siriji, okružna bolnica za ratne žrtve, i tamo je video da po ceo dan donose ranjene u automobilima, u prtljažnicima, na kamionima, bukvalno ceo dan. Zato je rešio da prikupi pare da se toj bolnici kupe ambulantna kola, poslao je mejl svim kolegama, i uspeo je! Kupili su polovna kola hitne pomoći u Austriji, dopremili ih do Alepa. Za mene baš ta epizoda pokazuje kakav je čovek Džim bio.

Zbog takvih priča, njegova poslednja je još tragičnija.

Jeste, ali koliko god Džimova smrt bila tragična i užasna, njegova priča je za mene ipak pobednička. Pokazuje ka čemu jedno ljudsko biće može da teži, nudi inspiraciju. Džimova priča je vrlo mala, ali poruke koje je prožimaju teraju čoveka da se zamisli o svetu koji ga okružuje. Mene uvek tera da se zagledam u ogledalo. Ja sam Džima ceo život analizirao, ali poslednje godine posebno. Naći će i gledaoci otkrovenje u filmu.

Kako si organizovao narativ da bi ispratio tri godine preko kojih se radnja proteže? Toliko toga treba pokriti, sigurno je bilo teško održati nit priče da publika ne bi izgubila ono osnovno iz vida, a to je Džimov život.

Samo sam hteo da budemo iskreni. Nije tu bilo skrivene agende, samo sam hteo da ispričam priču o svom prijatelju, a mane su tu dobra stvar. Volim kad ljudi prave greške, tako možemo da se poistovetimo sa njima. Džim je, kao što znaš, imao mnogo mana. Svi ih imamo. Znači, ne vredi pričati priču u kojoj je neko predstavljen kao svetac, kao heroj, ljudi će prepoznati koliko kenjaš. A ako ispričaš priču iskreno, ljudi će to poštovati. Što se mene tiče, film je emotivno sadržajniji i jači ako samo kažeš „Ovo je moj drug, znao sam ga ceo život, evo šta sam saznao o njemu i onome što je ostavio za sobom, evo kako je uticao na ljude oko sebe." Neverovatno je to, jebote. Nadilazi veru, politiku. Stvarno je dobra priča, ponosim se njom. Mislim da bi se i on ponosio.