Nemanjina borba sa anoreksijom kroz fotografiju

Mentalni poremećaji već dugi niz godina predstavljaju drugi najveći problem srpskog stanovništva. Smatra se da se svaka druga osoba ne oseća dobro i da pati od blagih simptoma depresije, dok iz Ministarstva zdravlja tvrde da mentalne teškoće ima blizu 400.000 ljudi. To je naša realnost.

Realnost je i da u Srbiji ne postoji dovoljno centara za mentalno zdravlje. Realnost je da su politike mentalnog zdravlja u Srbiji više nego problematične. Osobe sa psihičkim tegobama se stigmatizuju, a dostupnost lečenja čini se sve manjom za većinu ljudi.

Tužna realnost je i da je mentalno zdravlje mladih i dece posebno osetljivo i ugroženo i da nemaju uvek adekvatnu pomoć i podršku, koja im je u odrastanju više nego neophodna.

Dvadesetogodišnji fotograf Nemanja Milenković iz Novog Sada suočio se sa zadirkivanjem u osnovnoj školi zbog povećane kilaže. Kraj osnovne škole obeležila je borba sa anoreksijom, nastala kao posledica izgladnjivanja da bi se uklopio u idealnu sliku koju diktira društvo. Iskustvo sa anoreksijom zabeležio je serijom autoportreta koji se nalaze pred vama.

Nemanja je imao naizgled obično detinjstvo, kao i mnogi klinci u Srbiji. Radoznalo i komunikativno dete, lako se upoznavao sa ostatkom razreda u osnovnoj školi. U malom, ograđenom školskom dvorištu ubrzo su krenule prve podele i dečija grupisanja - popularni, problematični, nezanimljivi i oni povučeni.

- Rekao bih da sam pripadao grupi dece koja su bila potpuno nezanimljiva drugoj deci - počinje priču Nemanja.

U godinama koje su usledile, razlike su postajale izraženije. Kako u tom uzrastu deca počinju da pamte i definišu drugu decu po različitostima, tako je i Nemanja polako počeo da privlači njihovu pažnju. Ali ne iz razloga zbog kojih je želeo.

- Oduvek sam voleo da jedem, jer mi je jednostavno taj "porok" bio izgrađen u porodici gde se uglavnom dobro jelo. Kao mali sam često odlazio kod bake i živeo neko vreme sa njom, a znate i sami kakve su bake, skuvaju sve što vam srce poželi. Tako sam i postao malo krupniji od ostale dece, što za mene lično nije predstavljalo neki veliki problem. Nisam ni kao dete bio osoba koja na osnovu fizičkog izgleda ocenjuje ljude, tako da sam smatrao da takvo posmatranje imaju i druga deca. Ubrzanim odrastanjem shvatio sam da to baš i nije tako - kaže on.

Kao i ostala deca, vremenom je rastao i postajao viši, ali i pomalo deblji. Posebna titula u osnovnoj školi obično pripada najvišim dečacima, ali ne i njemu jer je imao i mali višak kilograma. Nije uspeo da ostvari dobar odnos sa loptom, zbog čega da ni jedan fudbalski tim ga nije želeo u svojoj ekipi.

- Reč koja se često pominjala umesto mog imena bi bila "debeli", kao i sve moguće varijacije na tu reč. U početku mi to nije smetalo, mada je vremenom ta reč bila sve više prisutna, tako da sam i sam počeo da verujem u nju - priseća se Nemanja.

Svoju povučenost počeo je polako da ispoljava kroz specifični stil oblačenja i muziku koju je slušao. To je bio njegov način da se izrazi i istakne, kao što u tom uzrastu rade mnoga deca. Bio je jedan od retkih klinaca koji je slušao metal, a noseći majice sa imenima omiljenih bendova, stvorio je novi vizuelni identitet.

Obavezni sistematski pregledi u školi za njega su predstavljali "živi pakao". Svi se sećamo tih grupnih susreta sa vagom i metrom. Lekari smeste svu decu u istu prostoriju, a zatim naglas mere visinu i težinu. Za Nemanju su to bili "kobni dani" kada je bio primoran da se, posmatrajući brojke na vagi, suoči sa svojim najvećim strahom.

- Lekari mi ništa nisu govorili, niti su ikako savetovali moje roditelje kako da uravnoteže moju kilažu - priča on i dodaje da u tom periodu ni roditelji nisu pridavali veliki značaj negovoj kilaži, jer su znali da prolazi kroz pubertet, period u kome telo doživljava velike promene.

Niko iz Nemanjinog društva, pa čak ni najbolji drugovi koji su takođe ponekad umeli da ga nazovu "debeli", nisu znali da u njemu sve više i više raste kompleks zbog prekomerne težine.

A onda je došlo do prelomnog trenutka i kapi koja je prelila čašu. Pre polaska u osmi razred, doktorka u domu zdravlja sugerisala mu je da bi "mogao da pripazi na kilažu", tonom u kojem je osetio i dozu podrugljivosti. Ubrzo je počeo da preskače večeru, a zatim i da jede sve manje za vreme ostalih obroka. Verujući u njegovu odlučnost da se promeni i "sredi" kilažu, porodica je ove korake smatrala normalnom reakcijom.

- Nisu ni znali, niti mogli da pomisle, da iza vrata moje sobe, konstantno gladan, radim po bukvalno 300 trbušnjaka dnevno - prepričava mi teške dane koji su tek počeli da se nižu.

Kada je za mesec dana izgubio 18 kilograma, Nemanja je zakoračio u anoreksiju. Gubitak kilaže predstavljao je veliki uspeh i poriv da nastavi da trenira i što više izbegava hranu. Počeo je da odbija sladoled, palačinke i drugu hranu koju bi gotovo svako dete poželelo. Porodica je najzad shvatila šta se dešava. Počele su svađe.

- Više nisam merio svoju kilažu ali sam primetio kako stomaka nema. Nisam ni znao da se nakon topljenja naslaga sala gubi i izjeda i sama mišićna masa. Moj organizam nije dobijao dovoljno hrane pa je bukvalno počeo da se hrani samim sobom. Imao sam česte bolove u stomaku koje sam čvrstim i tvrdoglavim stavom poricao. Krajnja želja mi je bila da jednom za svagda dovedem svoj izgled do savršenosti. Tu savršenost, koja je za mene bila anoreksija, definisalo je društvo u kojem sam se nalazio - priča on.

Podrška porodice u ovakvim situacijama je ključna. Od nje može da zavisi život. U Nemanjinom slučaju, ta podrška, i njegov spas, bila je - majka. Iščitavanjem članaka u novinama i na internetu shvatila je da njen sin ima anoreksiju i počela da čini sve u njenoj moći da mu pomogne.

Prema Nemanjinim rečima, tretiranje anoreksije u našem zdravstvu podrazumevalo bi odlazak kod lekara koji dijagnostikuje anoreksiju, pošalje pacijenta kod nutricioniste, zatim kod psihologa, a na kraju i kod psihijatra da ustanovi depresiju, koja je uz anoreksiju neizbežna. Iz iskustva ljudi sa sličnim problemom koje je upoznao, ovakav tretman nije uvek potpun i efektivan. Zbog nepoverenja porodice u zdravstveni sistem i straha da bi mu neadekvatna terapija lekovima pogoršala stanje, zaobišao je tipičan protokol i tretman za poremećaje u ishrani. Edukacijom i informisanjem, majka mu je pomogla da i sam uvidi da ima problem.

- Jednog dana, kada sam prao zube, primetio sam svoj zglob, koji je ispod tankog sloja kože bukvalno ispao. U tom momentu sam se sledio i uplašio samog sebe. Odjednom sam shvatio gde sam sebe doveo - opisuje mi trenutak kada se najzad suočio sa činjenicom da ima anoreksiju.

"Upornim stavom i borbom", majka je uspela da ga natera da ponovo prihvati hranu.

- Tada bi bukvalno i ona i ja sedeli za stolom, pod velom večernje sijalice i oboje plakali nad tanjirom hrane koju je pripremila. To se dešavalo više puta i te momente jednostavno nikada neću zaboraviti - naglašava Nemanja.

Najzad, počeo je da jede, ali i da upada u depresivna stanja. Jedan problem postao je zamenjen drugim.

- Do juče sam imao višak kilograma, da bi mi se danas podsmevali kako koristim tablete za mršavljenje i kako sam pokretni kostur. Tada sam jednostavno počeo da odbacujem sve ljude oko sebe i stvaram školjku u kojoj samujem.

- Počeo sam neprestano da ponavljam određene radnje, kako bih bio siguran da sam nešto dobro uradio. Zaključavao bih vrata nekoliko puta, učio neke lekcije iznova, zavrtao slavinu do momenta kada je umalo nisam polomio i polako upao u problem koji se zove opsesivno-kompulzivni poremećaj (OCD) - objašnjava on. Konstantan strah od nesavršenosti postao je njegova svakodnevica.

Još jednom se majka pokazala kao najveća podrška.

- Ona je u tom periodu bila i moja majka i moj psiholog i moj najbolji prijatelj. Savetovala me je da sebe blago uštinem svaki put kada uradim nešto više od jednog puta kako bih se naterao da ne ponavljam određene radnje, što je ustanovljen tretman lečenja OCD-a. Depresiju sam ubrzo prebrodio upoznavanjem novih ljudi u prelasku iz osnovne škole u srednju školu. Sam odlazak iz sredine koja je meni stvorila ovaj problem je i najviše pomogao da taj problem i rešim - kaže on.

Najbliži prijatelji i novi ljudi su mu, pored majke, bili najveća podrška. Kaže da su ga oni "bukvalno pokrenuli i povratili u socijalizaciju", jer se u školi u potpunosti zatvarao u sebe.

Posmatrajući statistike, stopa samoubistva kod muškaraca u Srbiji je bar tri puta veća nego kod žena. Ovaj podatak govori u prilog koliko je muškarcima u srpskom društvu teško da govore o metalnim problemima, u koje spadaju i poremećaji u ishrani.

- Razlog za to je, verovatno, ustanovljena balkanska tradicija u kojoj se o muškarcu stvara slika u kojoj ne sme da iskaže svoja osećanja, da plače pred nekim, da priča o svom problemu. Društvo nam danas najviše i stvara mentalne probleme - smatra Nemanja.

Prelistavajući časopise, gledajući reklame, TV serije, filmove i emisije, možemo da posvedočimo plasiranju modela "savršenog" izgleda muškarca i žene, po kojem je sve što odstupa od tih normi neispravno i degenerisano.

- Ključ istinskog napredovanja, kada konkretno pričamo o psihofizičkom zdravlju, je informisanje koje nama nije uvek dostupno. Nakon svoje borbe sa anoreksijom, počeo sam intenzivno da istražujem zdravu ishranu koje se pridržavam i danas, pet godina nakon anoreksije, i zbog koje imam uravnoteženu i zdravu kilažu. Samostalnim istraživanjem sam postao svestan načina lečenja anoreksije, depresije i OCD-a - objašnjava on i ističe da pre odlaska kod terapeuta, treba biti siguran ko je ta osoba koja će vas savetovati i pomagati da rešite problem.

Prelazak u srednju umetničku školu igrao je ključnu ulogu u Nemanjinom oporavku, iz više razloga. Pored odlaska iz sredine koja je u njemu stvorila problem, novo, kreativno okruženje omogućilo je da emocije izrazi kroz različite umetničke medije, među kojima je i fotografija. Danas, Nemanja je student fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a kaže da iza sebe već ima i vredne nagrade i priznanja. Nada se će svoj talenat razviti što je bolje moguće.

- Upravo sam kroz fotografiju uspeo da zabeležim svoje iskustvo sa anoreksijom. Ta serija fotografija, autoportreta, za mene predstavlja dnevnik koji će me uvek podsećati na taj period u koji se više ne vraćam. Anoreksija je iza mene, ali je se danas sećam i koristim iskustvo koje imam da na vizuelni način govorim o njoj - priča mi on.

Za Nemanju, umetnost danas predstavlja svrhu života, jer je ona za njega "sve što čovek radi iz ljubavi". Smatra i da ga umetnost "čini kompletnim, i na ličnom i na profesionalnom planu".

San mu je da se ostvari kao samostalni umetnik i da kroz fotografiju i slikarstvo stvori lični izraz kojim će komunicirati sa drugim ljudima.

Zahvalnost za sve kroz šta je prošao do sada, i negativno i pozitivno, daju mu snagu da nastavim dalje.

- Gledam da uvek iz svega izvučem dobru poruku koju mogu na dobar način i da je iskoristim. Odgovornost koju osećam prema sebi, kao i prema ljudima koje volim i koji mene vole, daje mi konstantnu motivaciju za borbom - kaže.

Ono što je važno za mlade koji se suočavaju sa mentalnim problemima jeste da shvate da nisu sami, smatra on.

- Prvi korak je da se suočite sa svojim strahom, sa sobom, da prihvatite sebe. Uvek će se pored vas pronaći neko da vam pomogne. Jednostavno smo stvoreni da ne budemo sami, i u svojim srećnim, i u svojim manje srećnim momentima. Cenite svoj život i svoje iskustvo. Ostvarite svoje snove jer tim ostvarujete sebe - poručuje Nemanja.

Ukoliko se nosite sa psihičkim teškoćama i tragate za odgovorima, pročitajte VICE vodič kroz mentalno zdravlje. Još važnije, potražite podršku porodice i prijatelja i pomoć lekara.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu