Kako ljudi 2016. pričaju svojoj deci o drogi

Iz kolumne '

High Wire

'

Kako se Amerika kreće ka legalizaciji marihuane, a epidemija predoziranja opijatima ne jenjava, pitanje toga kako roditelji treba da razgovaraju sa svojom decom o drogama je urgentnije i komplikovanije nego ikad. I pošto su potomci pripadnika generacije X – najnarkomanskije generacije u istoriji – sada tinejdžeri, pitanje toga kako da predstave svoje drogiranje u prošlosti čini ovu diskusiju još delikatnijom.

Skoro svako želi da njegova deca donose pametnije odluke o seksu i drogama od njega. A ipak, niko nije pronašao magičnu formulu kako da bez rizika provede tinejdžera kroz to doba. Ipak, generacija koja je tokom osamdesetih odgojena na programima D.A.R.E. i „Samo reci ne" se izgleda okrenula praktičnijim načinima umanjenja štete i izbegavanja tragedije.

Džozefin Kanela-Krel, 49 godina, je socijalna radnica i majka dvoje tinejdžera i jednog dvadesetjednogodišnjaka. Odrasla u Njujorku, sada živi na Floridi i priseća se koliko loše obrazovanje o drogama je imala. Sastojalo se od pamfleta sa „čistim činjenicama" o raznim drogama, i senzacionalističkih opisa potencijalnih opasnosti.

„Sećam se da sam mislila da je sve to gomila laži", kaže ona, objašnjavajući da drugari njenog starijeg deteta redovno duvaju travu. „Daleko od toga da su nemotivisani ili glupi, kaže mi ona, „oni su najkreativniji među svojim vršnjacima i skoro svi su dobili pune stipendije na najelitnijim umetničkim akademijama… ta retorika se jednostavno nije uklapala u moje iskustvo. Pomislila sam da ako lažu o tome, verovatno lažu o svemu".

Džulijet, tridesetčetvorogodišnja autorka i umetnica koja živi u Klivlendu, ima sina od 14 godina i seća se svog iskustva sa D.A.R.E.-om kao detinjastog – a ne ohrabrujućeg. Kada je bila u šestom razredu, policajci iz programa nisu ostavili neki utisak na nju i njene drugare.

„Policajac bi doneo plišanog medu da ga jedno dete drži tokom časa, a bilo je i bojanki. Taj pristup nije odgovarao našem uzrastu, i bio je snishodljiv", kaže ona. „Saznanje da ti od halucinogenih droga svet izgleda kao crtać koji je oživeo, ili da od trave poželiš da poletiš u stvari je zvučalo baš zabavno. Nisu me ubedili da ne uzimam drogu ili alkohol."

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Ova iskustva u u skladu sa podacima istraživanja, koji pokazuju da su takvi programi ili neefikasni, ili aktivno kontraproduktivni. Danas, obe ove žene imaju veoma drugačiji pristup prema svojoj deci.

„Moj muž i ja smo veoma rano odlučili da će naš pristup biti zasnovan na istini", kaže mi Kanela-Krel. „Mislim da je najbolji pristup 'usput' im usaditi važne stvari, kada niko nije usredsređen na to, za razliku od onog kada se sedne za sto i obavi „bitan razgovor". Treba da bude što je neobaveznije moguće".

Džulijet, koja se i sama izborila sa problemom s pićem, za primer svom sinu daje sebe, koji je sada prvi razred srednje škole. „Bila sam iskrena oko sopstvenih problema sa mentalnim zdravljem i oko toga da lečiti sam sebe nije odgovor", kaže ona. „Naučila sam ga da je u našoj kulturi normalno da se pije, ali da normalni ljudi popiju par pića kada su dovoljno odrasli, i da to nije ništa posebno što bi trebalo probati već u srednjoj školi".

Obe mame na legalizaciju marihuane u ovoj državi gledaju kao na razlog za razgovor o drogama i zakonima o njima – a ne za paniku.

„Ja iznosim svoje mišljenje da mi je draže da je marihuana legalna nego nelegalna, zato što verujem da je mnogo manje opasnija od alkohola", kaže Džulijet, dodajući da time što odbijaš da od toga praviš neku veliku stvar predupređuješ da tinejdžer na drogiranje gleda kao na sladak vid pobune.

„Kako kanabis postaje sve prihvaćeniji, mislim da je još važnije da deca razumeju stvarne opasnosti", kaže Kanela-Krel, ističući probleme sa doziranjem u jestivim proizvodima i činjenicu da obična trava predstavlja mnogo manji rizik nego sintetičke supstance „nalik travi" koje se prodaju kao legalna sredstva za omamljivanje.

Džeri Otero je menadžer politke mladih u Alijansi za politiku prema drogi (DPA) i radi na razvoju materijala za roditelje suočene sa tinejdžerima koji uzimaju drogu. Program ove grupe zasnovan na istraživanjima, pod nazivom „Safety First", ističe iskrenost, tačne informacije i pre svega, izgradnju poverenja. Otero je prema svom sinu, koji danas ima 21 godinu, bio otvoren po pitanju sopstvene konzumacije marihuane – i istakao mu je koliko je važno da se suzdržava, da ne bi upropastio priliku da ode na koledž.

„Rekao sam mu da bi mi bilo draže da sačeka, i da na svakoj prekretnici odluke donosi razumno i obazrivo, i da se uvek zapita, 'Da li baš sada moram to da radim'", kaže on. Otero je dodao da je njegov sin, koji je sada student, probao marihuanu tek u dvadesetoj godini, i da nema nikakvih problema s njom.

Ketrin Bouers, četrdesetosmogodišnja autorka koja ima ćerku od 16 godina, odlučila se za isti taj pristup, dok je istraživala za svoju skorašnju knjigu Zoobiquity, koja se bavi paralelama između zdravlja životinja i zdravlja ljudi. Bila je zapanjena podacima koji pokazuju da je ranija izloženost drogi mnogo rizičnija nego kasnija; šta više, 90 posto svih zavisnosti počinje u tinejdžerskim ili ranim dvadesetim godinama, a šanse da se zavisnost razvije kasnije u životu, ukoliko je ranije nije bilo, ekstremno su male.

„Moj glavni argument je taj da što ranije počneš da unosiš neku supstancu u organizam, to su efekti jači i šanse za razvijanje zavisnosti su veće", kaže ona. „Što duže sačekaš, to bolje… to je bila poruka koju sam pokušala da prenesem svojoj ćerki".

Svi stručnjaci i roditelji sa kojima sam razgovarala misle da najvažniji aspekt prevencije droge nema skoro nikakve veze sa drogom kao takvom. U suštini, najbitnije je sa decom izgraditi odnos pun pažnje i poverenja. Naravno, to neće uvek preduprediti uzimanje droge ili zavisnost, ali može da stvori kontekst u kojem će problemi moći da budu uočeni i rešeni u veoma ranoj fazi, ako do dođe do toga.

Ovo je potpuno drugačije od taktike iz Reganovog doba, po kojoj je svaka upotreba droge bila nemoralna, i u kojoj je akcenat bio na kažnjavanju i stigmatizaciji, bez imalo razmišljanja o tome šta izaziva zavisnost. Današnjim roditeljima je jasno koliko je neuspeh Rata protiv droga katastrofalan, i shvatili su da su ih stare metode odvojile od sopstvenih voljenih, a nisu predupredile upotrebu, niti zavisnost.

Možete još instiktivnije da shvatite kako se „razgovor" menja, kada uzmete u obzir kako roditelji pričaju o aktuelnoj epidemiji opijata.

Umesto da pozivaju na hvatanje narkomana, današnji roditelji traže lakši pristup leku za anuliranje dejstva prekomerne doze pod nazivom Nalokson; umesto da se suprotstavljaju programu razmene igala kao „slanju pogrešne poruke", zalažu se za njega zbog prevencije širenja bolesti. I umesto slanja u zatvor i „čvrste ljubavi", današnji roditelji žele lečenje zasnovano na dokazima.

Džuli Stampler, 43 godine, vlasnica malog preduzeća iz Njujorka, majka je troje dece, od kojih su dvoje tinejdžeri. Njen brat je umro od prekomerne doze heroina, pa su njena deca itekako svesna opasnosti droge.

„Uvek kažem da ako će od smrti mog brata biti ikakve koristi, nadam se da će pomoći da sačuva moju decu od slične sudine. Govorimo o heroinu, govorimo o prevenciji predoziranja", kaže ona. Ironijom sudbine, očuh Stamplerove je hemičar koji je izumeo nalokson, protivotrov za predoziranje opijatima.

„Roditelji moraju da se obrazuju", kaže ona, i „stalno razgovaraju i budu otvoreni sa decom, da bi bili u stanju da s njima razgovaraju bez straha od osude ili posledica".

Za tinejdžere, „pažnja je najbolja prevencija", zaključuje Džulijet. Čak iako ljubav i pažnja nisu uvek dovoljni, bez njih roditelji su skloni tome da samo pogoršaju stvar.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu