Reklame
Svaštara

Brčkanje u blatnoj banji u Ovči za Prvi maj

Umesto uranka ili protesta, otišla sam u blatnu "banju" u Ovči da se lečim za džabe. Ako sam i poželela da dođem opet, razmisliću dvaput, zbog čudnog društva, a ne zbog neuslovnosti.

pisao Dragana Nikoletic
01 Maj 2015, 1:49pm

Varljivo proleće, kiša se sa suncem smenjuje. Ništa strašno, izuzev po pitanju izbora mesta gde ćemo provesti Praznik rada. Ja znam gde ću, u termalnu „banju" u Ovči, ali još nisam sigurna da li ću danas da otvorim sezonu kupanja. Odlučila sam se i za tradicionalni uranak, ma šta to značilo u vremenu današnjem, stoga iz minuta u minut pratim rast temperature. Oblačim kupaći, pa šta ispadne.

Vetrić duvka, ali se i sunce sve snažnije probija kroz oblake. Jupiii, kupaću se, uskliknem glasno, bez obzira na radoznale poglede. U Ovči mi živi drugarica, pa kod nje mogu barem da osušim kosu. Radost mi je, međutim, pomrsila misli, te uđoh u pogrešan autobus, što sam primetila tek kad je zaokrenuo ka Kovilovu. Avantura je počela, siguram, znajući da ništa nije slučajno.

Stopiram nazad, niko ni da se osvrne. Utom me zove drugarica, sačekaće me na raskrsnici. Taman i ona da nešto kupi u Borči, valjda mi neće uzeti mnogo vremena. Parkira u blizini pekare, kad ono - neko ranjeno kuče. Tiho cvili, za sobom vukući krvav trag. Ja bih prizor zaobišla, al' drugarica staje, miluje pašče, ne znajući kako da mu pomogne. Staje i neka baba, lamentiraju nad sudbinom psića. Prvoj muž više ne dozvoljava da skuplja nastradale pse sa ulice, a drugoj dižu frku komšije. Kaže da živi sa nekoliko pasa, pa tek tada ispod spoljašnjosti gospođe nazirem prirodu životinjske kolekcionarke.

Fotografije: Dragana Budimir

Drugarica zove veterinarku telefonom, izveštava je o povredi. „Operacija ne košta manje od 15.000 dinara, a ako ovako zaceli, biće kao svaki sedmi pas – sa tri zdrave noge", dijagnoza je koju postavlja. Ona žena kreće da trtlja kako su veterinari zločinci i lopovi. Moja drugarica plače – o zar je to ono što je trebalo da se desi zbog slučajne pogreške? Prodavačica iz obližnje radnje sapire krv sa trotoara vodom i deterdžentom, ali ni to kučkarki nije pravo, jer pas može da se otruje. Da skratim priču, uzesmo ga na ruke i prebacismo u kućni azil ove slučajne poznanice. Smrad nam preseca dah (jasno je što je ne vole komšije), ali moju drugaricu nešto žigne i u ramenu, dok živi teret spušta na štrokav patos. Valjda nisam toliki baksuz, pomislim bezosećajno. Vreme mi teče, ali je bar sve toplije.

Ta banja u Ovči je daleko od banje, iako raspolaže sumporovitom vodom stalne temperature od 19 stepeni. „Zato nema interesa da se ovde nešto ozbiljno izgradi, kao u Pribojskoj banji, ili Vrnjačkoj, il' Banji Kovilja, objašnjava čovek koji je došao da zahvati malo blata iz rupe iskopane u zemlji, koju ovde zovu jezerom.

Međutim, nema tumačenje zašto je okolina „plaže" zasuta đubretom. To što „jezero" smrdi, objašnjava se sumporom. Nekolicina golaća koja se sunča za to ne mari, drže se kao da su na Kopakabani. Situacija je mnogo tiša od praznične. Svi su zadubljeni u sebe, nikom nije do razgovora. Upućuju me na čoveka koji iz gepeka auta vadi ligeštul. „On je ovde starosedelac", vele kratko, u nameri da me olade.

I stvarno, taj Velja, potamnele puti, spremno odgovara. „Kažu da voda sadrži 28 minerala, ali se ja držim Sokratovog načela da ništa ne uzimaš zdravo za gotovo, čak i ako potiče od najviših autoriteta. Ali, i ako odbaciš pola, ostaje 16 supstanci koje leče čak 22 bolesti, od očnih, preko kožnih, do reumatskih. U ovoj banji važi – dođeš mrtav, a odeš zdrav", njegove reči su vrsta EPP-a za ovčanski fenomen. Ako sam i poželela da dođem opet, razmisliću dvaput, zbog čudnog društva, a ne zbog neuslovnosti.

Voda je prvo izbijala podno crkve u blizini, pa je izvor zatvoren jer je kvasio temelje, da bi se ovde pustila da curi, navodi. Cevku je u međuvremenu pojeo sumpor koji gori kad se zapali. Umesto cevi, iz stene viri plastična flaša kojoj prilaze raznorazni da toče kanistre. „Mi je zagrejemo na suncu, i njom se posle izlaska iz jezera saperemo", uvodi me Velja u pravila. Ne treba se, kaže tuširati, u cilju sigurnijeg isceljenja.

Taman se opustismo, kad eto ti jednog parajlije, podjednako bakarnog tela. Ič' ne mari što sam novinarka, jer „novinari su izmodili", ili, u prevodu, postali „sedma rupa na svirali". Međutim, švalerska narav mu ne da da ćuti, pa se meša u razgovor. Nadmeće se sa Veljom u poznavanju činjenica, ne samo o lekovitoj vodi, već i o 1. maju, kao prazniku rada. I, nije da ne zna u prste kako je ustanovljen. Pominje sedmoricu radnika poginulih u štrajku u nekom gradu u Americi. Dvojica su bili Francuzi, pa je tamo praznik i ustanovljen. „Kod nas se za vreme Tita baš slavilo, sa sve volom na ražnju", nadovezuje se Velja. Danas bi praznik trebalo zvati Danom nerada, sad se smeje svojoj dosetki.

Uostalom, juče je na ovom mestu bilo mnogo više sveta nego danas, kad je neradni dan. Velji je svejedno, ali nije ovom drugom, Stevi, koji dolazi u „banju" i da kibicuje kupačice (ili, u ovom slučaju, sunčačice). Ona što nije htela da priča, po njegovom skromnom mišljenju, najbolja je riba ovde trenutno. „A vas dve, jeste li udate", učvršćuje priču na svom koloseku. Kad čuje da ja nisam, pažnja mu se ka meni sažiže. Ali, na čudan način, jer mi nudi da mi Velja, koji je, navodno, imućan, pazari silikone u cilju boljeg izgleda. Steva je, kaže, samac, što nije čudno s obzirom na pristup ženama.

Da ga malo smirim, prebacujem opet priču na vodu. Steva i Velja se raspravljaju da li je morska ili nije. Velja se poziva na ostatke Panonskog mora, ali ga Steva pobija. „Morska voda ne peni kad se pereš sapunom, za razliku od ove", ne manjka mu stručnosti. „'Ajmo da skočimo", predlaže mi zatim, proglašavajući nas „momkom i devojkom". U životu nisam doživela ovakvo startovanje.

Steva skače na glavu, ja prvo pipam vodu, nije da nije hladna. Ali zato sam došla, pa se bacam sa nižeg kamena. Brrrr, baš je ledena u prvoj sekundi, ali me ponos što sam skupila hrabrost brzo zagreva. Dva zamaha su dosta, i ja izlazim. Za divno čudo, osećam se kao preporođena. Da sam ostala duže, možda bi mi spala i katarakta. Moj „momak" nije srećan, on bi da se brčkamo i dalje. Ali, džentlmenski mi se pridružuje. Dok poziramo mojoj (udatoj) drugarici, ne časi ni časa da me posavetuje: „Treba da radiš sklekove, vidi kako si grbava". I tu je u pravu, kao i sa silikonima.

Raspoloženje mi je sada pola-pola, malo sam srećna zbog uticaja vode, a pomalo skenjana. Đe me nađe sa tim anti-komplimentima? Usput se nadam da ću potrefiti autobus, iako sad ne mogu da omanem. Ako sam i poželela da dođem opet, razmisliću dvaput, zbog čudnog društva, a ne zbog neuslovnosti.

Simbolično, kakav život često jeste, prolazim pored kafilerije. Šta li radi sada ono kuče kome je praznik preseo, mislim se dok sušim kosu na povetarcu koji se rađa u rupi na karoseriji. Tešim se da je psiću bolje u onom smradu, nego na suncu, na ulici. Odlučujem da se ne istuširam, da ostaci blata svoje odrade.

Srećan vam Prvi maj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
Banja
reportaže
Zdravlje
Dragana Nikoletić
Prvi maj
Ovča
Praznik rada
Blato
Sumpor