Pitao sam psihologa i defektologa da li je u redu voditi dijaloge u svojoj glavi

U redu je. Ako i nije navešću ih da do kraja teksta priznaju ono što sam zamislio u svojoj glavi - da je u redu voditi dijaloge u svojoj glavi. Win-win situacija: zatočenicima koje sam namamio u svoj dom, Ani Zimonjić, psihologu, i Željku Pekoviću, defektologu, odrešene ruke da mogu da idu svojim kućama, a meni tekst.

VICE: Da li pojedinac, ako proceni da je njegova mašta estetski vrednija od realnosti, ima pravo da se izdigne i insistira da učesnici u razgovoru koji je on zamislio slepo prate njegova uputstva, samo da bi taj estetski deo bio zadovoljen?

Željko: Čovek koji ima takve ideje verovatno je došao do nekog ličnog stepena razvoja zbog koga bi mogao da insistira na tome, ali realno nema pravo da to drugima nameće. Mnogo zavisi od položaja na kom se nalazi. Ako imamo nekog šefa, onda imamo posla sa klasičnim diktatorom koji se ne vodi time da li je to na čemu insistira korisno i vredno. Nažalost, takvi ljudi su često na mestima gde se odlučuje.

Koliko je svrsishodno da tinejdžer koji se priprema za sastanak sa devojkom ili dečkom, u svojoj glavi konstruiše dijalog i situaciju koja ga očekuje?

Ana: Neko uživa u novim situacijama, a neko teško trpi neizvesnost. Za one nesigurnije je priprema vrlo korisna, jer već u fantazijama prolaze blagu uznemirenost, pa im sam čin bude za nijansu blaži i prijatniji. Ipak, geštalt psihologija nas uči da bi trebalo biti sada i ovde, biti taj trenutak, jer nema ponovljenih susreta, i zato čovek mora da bude spreman da se desi i potpuno suprotno od izmaštanog.

Željko: Svi žele da se u početku, i tokom perioda zaljubljenosti predstave u najboljem svetlu, i zato mažemo i lažemo. Tu nema problema. Problem je laž.

Koliko onda takva priprema ubija pravu emociju?

Željko: Mnogi je osporavaju, ali postoji ljubav na prvi pogled. Međutim, način života mladih, potreba za identifikacijom sa idolima i sistem vrednosti kojim se vode, upućuju ih na to da se, nažalost, lažno predstavljaju. Zbog brzine života koji vode, oni i nemaju mnogo vremena da se pripremaju, da ocene gde su oni, a gde je potencijalni partner, pa je ta lažna slika, koju bi svakako prikazivali, bez nijansi, često predimezionirana.

U suprotnom primeru, koliko ima smisla da čovek konstruiše dijaloge i situacije kada mu se spremaju neprijatne situacije? Zna, recimo, da mu je spakovan otkaz, mora da se javi šefu, ne može ništa da promeni, a ipak fantazira šta bi mu sve rekao.

Ana: To je neophodno jer je to zaštita od neprijatnosti kojoj će biti izložen, jer ponekad neke reči nedostaju. Nije loše razmotriti više opcija, kako se ponašati ako šef bude fer ili ako ne bude fer, stvoriti lepezu zamišljenih dijaloga.

Željko: Zavisi od toga na kom je nivou samosvesnosti i socijalnog statusa. Nije isto ako su u pitanju dobro plaćeni stručnjak u stranoj firmi i običan radnik koji otkazom gubi jedini prihod za mnogočlanu porodicu. Ovaj drugi, izmučeni, sigurno neće imati vremena da se kod kuće priprema sam sa sobom. Vrlo je verovatno da nema poveranja ni u koga, njega su verovatno vrlo dugo i temeljno pripremali, on je dugo živeo pod tenzijom da će dobiti otkaz. Trebalo bi možda razgovorom da pokaže da misli da šef i nije toliko loš što mu je dao otkaz, jer će se u budućnosti možda stvoriti prilika da ponovo dobije taj posao.

Ana: Važno je da čovek ne izgubi dostojanstvo, što se često dešava kada neko dobija otkaz. Zamišljen dijalog je dobar jer može da zaštiti čoveka da se ne raspadne kad izađe iz kancelarije s otkazom u rukama, da poslodavac ne uspe da te tim otkazom i razgovorom poništi kao čoveka.

Načelno, gledano kroz ova dva primera, da li čovek ima pravo da bude gnevan ili razočaran ako dijalog ili situacija koju je konstruisao u svojoj glavi ne pođu zamišljenim tokom? Ima ljudi koji vole da čuju određene reči u dijalogu, ali ih nikako ne dobijaju, pa postaju ljuti. Da li bi bilo legitimno da ja sad popizdim ako mi vi ne date odgovore koje želim da čujem?

Ana: Ne bi trebalo, dobio si što si dobio, mi smo to što smo, a ne ono što si ti zamislio. Ti možeš samo da pitaš dalje, pa da vidimo kako ko razume ono što je rečeno, i da probamo da se sretnemo, ali tvoje insistiranje na tome da bude samo tako nije baš fer, nije okej, ne volim da kažem, ali nije normalno. Onda je to dijalog sa samim sobom, onda nas nema, jer ti insistiraš da ja vidim, mislim i razumem stvari kako ti hoćeš.

Super, dobio sam odgovor koji sam želeo da dobijem. Nego, jednom sam sanjao da stojim na onoj divnoj plavoj pasareli na Dorćolu. Odnosno, u kontekstu ove priče, možda i nisam samo sanjao, možda su neki delovi sna bili i svesna konstrukcija. Bila je subota, prohladno jutro, debeli, nepregledni sivi oblak je prekrivao čitavo nebo. Gledao sam prema istoku i slušao meni omiljenu "Poemu". Sve kako volim. Odjednom, spičio nas je elektromagnetni puls i ja sam prestravljen shvatio da sam izgubio muziku, jer mi je crkao plejer. Trebalo mi je možda i dva meseca da uklopim slobodne dane, meteorološke uslove, da izbegnem nekoliko kontrolora u busevima i poderem đonove, jer stanujem jedno 15 kilometara od Dorćola, da bih otišao na pasarelu, pustio mjuzu i čekao da vidim šta će se dogoditi. Naravno, nisam kontao da će se dogoditi nuklearni holokaust, ali sam morao da udovoljim sebi i pokušam da proizvedem emociju koju sam osetio u snu. Da li je vreme potrošeno na pripreme i rekonstrukciju sna protraćeno?

Željko: Ima tu svega, kad si počeo da pričaš pomislio sam da si stvarno prolupao, ali si sam objasnio da nisi dao sebi baš toliku moć da utičeš na nuklearnu eksploziju. Dobro je što si ti tamo sam sa sobom i svojom emocijom. Ti ne primećuješ druge ljude. Tebi je najveći strah to što ti je nestala muzika.

Ana: Kada se terapijski radi sa snovima, onda se prave scene, a ne tumače se simboli kao što to rade "sanovnici". Sanjana scena se ponavlja, a čovek se identifikuje sa snom i pokušava da ga ponovo proživi, jer je neophodno otkriti šta je u tom snu važno za čoveka. To je naše zakopano blago i posao je terapeuta da to iskopa. Rekonstrukcija sna nije protraćeno vreme.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš kratki film Čudna ljubav

__________________________________________________________________

Okej, san je u mom slučaju samo inicijator. Da li čovek traći svoje vreme ukoliko pokuša da rekonstruiše izmaštanu situaciju, ma koliko drugima bila neobična, ukoliko je uveren da će ona odgovoriti na njegove emotivne, estetske ili religiozne potrebe?

Željko: Ako si sam, onda je u redu, ali ako zapostavljaš druge, tebi važne osobe zbog takvih eksperimenata, onda to baš i nije normalno.

A iz perspektive modernog čoveka, duboko uronjenog u materijalno? U rekonstrukciji izmaštane situacije nema nikakve materijalne koristi.

Ana: To doživljavam kao privilegiju, jer je modernom čoveku sve u glavi, planovima i akcijama, i ponekad zaboravljamo druge potrebe, da ostanemo u kontaktu sa emocijom i slikom, da nam ne protrče. Važno je da čovek ne ostane samo tu, zarobljen u maštanju, jer je to tek početak kontakta sa drugima, ali na drugačiji način. Kada ti ne izlaziš pred druge da klimaš glavom, deluješ po principu akcije i reakcije s drugima, nego kada uvažiš sebe, svoju emociju, i pojaviš se sa rizikom da budeš neshvaćen. Život kakav živimo nam je oduzeo svesnost o potrebi za takvim emocijama. To je retko, ali pohvalno kad čovek sebi tako nešto priušti. Nažalost, u praksi, na terapijama, vidim da su ljudi postali roboti sa spiskom obaveza, ali je čovek u tome samo glavom, pa čak ni ostvarivanjem tih planova ne doživljava zadovoljstvo.

Poznanik mi se žalio da ima problem sa neprihvatanjem okoline jer u glavi konstruiše reakcije koje bi voleo da izazovu njegove objave na Fejsbuku. On voli da piše nekrologe poznatima, nekad se čak danima priprema, kada ima nagoveštaja da će neko umreti, prikuplja biografsku građu, pronalazi citate, začini ponekom patetičnom notom, ali ništa neukusno, i uopšte, vrlo ozbiljno shvata sve to, i onda se sa tekstom, i uz odgovarajuće snimke, pojavi na Fejsbuku. U konstruisanim dijalozima na netu on očekuje brdo pohvala i lajkova, ali često dobija kritike da je proračunati i neiskreni manipulator željan popularnosti. Kako čovek treba da se ponaša u virtuelnom okruženju kada se situacije koje je konstruisao ne odvijaju kako je zamislio?

Željko: Čovek od malena, kroz odrastanje i socijalizaciju, uči šta bi mogao da očekuje od drugih. Od čoveka koji tako nešto piše, za koga pretpostavljamo da je na višem obrazovnom nivou, trebalo bi očekivati da bude pripremljen za takve situacije, pogotovo na takozvanim društvenim mrežama. On je sigurno, iz iskustva, računao i na negativan prijem, jer na društvenim mrežama svako mnogo slobodnije može da ti kaže ono što misli, nego kada bi te gledao u oči. S druge strane, i da dobiješ negativnu kritiku, niko ti ne vidi facu, ne vidi da si pocrveneo i da ti je loše. On pokušava da se samoaktealizuje, potvrdi, da se pokaže, da vikne: "Ja nešto vredim i znam!", a svako od nas ima potrebu da bude kreativan, samo što to neko radi u tišini doma svoga.

Da li su njegove pripreme za objavljivanje takvih tekstova normalne? Smrt je prilično tabuizirana, pa ljudi koji pokušavaju da se profilišu preko smrti drugih često dobijaju etiketu mračnih tipova.

Željko: Postoje ljudi koji rade u pogrebnim preduzećima, i to nama deluje mračno, a oni su možda vrlo duhoviti i veseli ljudi. Ako se čovek prejede sladoleda, boleće ga stomak. U svemu je važna mera, a u svoj ovoj brzini kojom živimo, a tu spada i ineternet, ne možemo uvek da izmerimo šta je normalno, a šta ne.

Ana: Ovo je svet koji se povodi logikom prijatnosti, teži se da nam sve bude što manje bolno, što nije okej, jer nema ugodnosti bez strahote. Insistiranje samo na jednom nije dobro. To što je tipično da se neko bavi tračevima i laganim stvarima nego smrću ne znači da taj koji se bavi time - bolestan. Možda ima veći kapacitet za tugu i interesovanje za taj fenomen. Neke teme, koliko god bile bolne, životne su.

Znači, u redu je konstruisati situacije i voditi dijaloge u svojoj glavi?

Ana: U većini situacija jeste, dok to ne počne da ometa normalno funkcionisanje. Većina ljudi koristi takav proces, zamišljanja dijaloga i situacija, čak do sitnih detalja, i mislim da je to neophodno da bi čovek funkcionisao. U onom trenutku kada on počne samo time da se bavi, a na da učestvuje u spoljnom svetu, onda treba razmišljati da li se granica normalnosti gubi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu