FEST – svetlo na sredini tunela

Ja sam onaj old school potpuni. Ne volim serije, ni pete, treće, dvanaeste sezone kojekakvih serijala i ništa me posle Twin Peaksa apsolutno ne zanima. Cenim sve te skandinavske formate, ali sam od onih koji su odrastali na "skandinavkama" i Skandinavkama. Nosim majicu na kojoj piše "Ingmar Bergman" fontom Iron Maidena. On je jedan od stubova nosača evropske kinematografije. Verujem da su njegovi naslednici napravili vrhunske serije, ali jednostavno ne želim da odgledam nijedan format, koji mogu da pogledam za jedan dan, a da nije film.

I tu sam osetljiv. Mrski sam neprijatelj daunlouda, Pirate bay-a, Rapidgatora, Aligatora… Tvorac sam krilatice: "Torrente a ne Torrent". Znam da je to što je učinjeno beogradskim bioskopima zločin nesagledivih razmera i da kazna za to krivično delo jednostavno ne postoji ni u jednom pravnom sistemu.

Jasno je da je bioskop odavno upokojena institucija, te da se koprca isključivo zahvaljujući nekolicini entuzijasta. Kapiram i da je solidno skup i da porodični odlazak u isti, košta kao Fred Perry majica. Međutim, postoji svetlo na sredini tunela.

Nabrajajući sve vrline Beograda početkom osamdesetih u uvodnim kadrovima filma Davitelj protiv davitelja, naratorka Ljerka Draženović, zaboravila je da pomene jednu, FEST.

"Lolobriđida je stigla znam, zato ću na FEST da idem sam…", pevali su Gaga i Milena u Obraz uz obraz. De Niro je čitao "Na Drini ćuprija", kada je bio gost FEST-a, pa je ćerki dao ime Drina. Roman Polanski "nije krio zadovoljstvo" kada bi mu servirali Karađorđevu šniclu.

Beogradski crveni tepih, nemilice su gazili Džek Nikolson, Katrin Danev, Forman i Mencl, Bergman, Venders, Pekinpo… a mi smo uživali.

Jednostavno, odlazak na FEST bio je ritual.

Moj prvi FEST bio je onaj 1980. Prvi film koji sam odgledao bio je Supermen. Pamtim, nebo nad Beogradom tog februarskog popodneva. Sunčan i hladan dan, čini mi se da je projekcija bila u 17 časova. Bio sam sam, kasnio sam, svetla u dvorani Sava centra, bila su već ugašena. Seo sam na prvo slobodno mesto. Magija je tako počela… Za mene.

Dve godine kasnije, kao dvanaestogodišnjak, sa knedlom u grlu gledao sam Galipolje, Pitera Vira. Albinonijev "Adađo" u kombinaciji sa "Oxygene" Žan Mišel Žara, znojili su mi dlanove, a suze su se spremale da ugledaju svetlost dana. Nisam ih sve pustio napolje.

Moj FEST u sedmom razredu, obeležio je Ridli Skot i Blejd Raner. U rasporodatoj dvorani Sava centra, neki zli ljudi nisu hteli da me puste na ET. U znak protesta, ovaj Spilbergov film nisam pogledao do dan danas. Principi.

A nisam ni hteo da kvarim Bliski susret treće vrste. Spilberže, sasvim dovoljno SF-a od tebe. Sam sam tumarao Sava centrom, ponekad bi svraćao do keve, čija je firma bila locirana u nekoj od "delegacija" u prizemlju ovog kultnog kompleksa. Gledao sam neki pristojan svet, koji sam tada mogao da viđam svuda po gradu, u autobusu, na utakmicama, u prodavnicama ploča… Sada se sreću uglavnom samo na FEST-u.

Nedugo zatim ušao sam u svet kompleta karata i kultne kupovine pojedinačnih ulaznica prvog dana prodaje. Prvi prodajni dan je imao status crvenog slova u kalendaru, jer se tog dana pojavljivao i program FEST-a. Projekat je počinjao noć ranije. Odlazilo bi se do grada, kupovale bi se na ulici sutrašnje novine (uglavnom "Politika"), koja bi imala logično, taj magični program. Kući bi se obeležili filmovi, a onda u ranu zoru, kad svane dan, pravac Sava centar i njegova blagajna gde bi se formirao red neslućenih razmera. Dolazilo bi se sa sendvičima i termosom. Upoznavali nepoznati ljudi, muvale ribe, smrzavali smo se, klizali i padali, ali nam je bilo beskrajno zabavno, jer smo svi bili pripadnici iste "sekte".

Za prvi gimnazijski FEST, kupio sam komplet karata za 11h prepodne. Ostatak sam planirao da pazarim upravo u ovom jedinstvenom redu. Međutim, između ta dva datuma, polomio sam nogu i zbog nekih komplikacija, morao sam da idem na operaciju. Otvorio sam dušu doktoru i rekao mu svoj "problem", odnosno da imam komplet karata za FEST. Tražio je da mi se od gipsa napravi "posebna čizma za FEST", ali je dodao da ću morati da propustim veći deo festivala.

U bolnicu sam otišao bukvalno direktno sa premijere filma Right Stuff, koji su kod nas preveli kao Put u kosmos.

Tokom sledećeg FEST-a, u Desetoj beogradskoj gimnaziji, organizovali su nam praksu u "Ikarusu" u Dobanovcima. Izvukao sam opravdanje od tog mog istog "doce" kako ne mogu da prisustvujem tom fabričkom sazrevanju. Eskivirao sam praksu i išao na FEST. Iako mi je taj festival ili smotra, kakogod, najlošiji, tada sam gledao Skorsezeovu Idiotsku noć, jedan od mojih najomiljenijih filmova. Jedva smo čekali da završi dosadni Pukovnik Redl, a na Koton klabu započeo sam aplauz po završetku filma, srećan što se završio. Ostatak dvorane je prihvatio aplauz, ali ne znam da li su imali iste razloge kao i ja.

U trećem gimnazije, krenuo sam sa kupovinom po dva kompleta. Jedan za prepodnevne hitove, a drugi za "prajm tajm". Tad se pojavio Džarmušov Down By Low u ponoćnom terminu. I scream, You scream, We all scream for ice cream! i sada mi prijatno odzvanja u ušima. U filmu iznenađenja, bili smo fascinirani Linčovim Plavim somotom.

Festovsko sazrevanje 1988. godine otkrilo mi je kultni šesti red balkona. Moja opsesija tim redom trajala je gotovo dve decenije, sve dok nevaspitanje posetilaca nije dostiglo te razmere da su kasnili na projekcije, motali mi se pred očima tražeći svoje faking sedište. Poslednja tri dana FEST-a, shvatio sam da više nemam osećaj ni za jedan film. Svi su mi bili isti, a onda se na zatvaranju pojavio Kjubrikov "Full Metal Jacket" i srce je ponovo bilo razgaljeno. FEST je imao dva muzička intermeca, od kojih se jedan na moje veliko zadovoljstvo zadržao do danas. Drugi, koji je više podsećao na muziku iz Kviskoteke, jednostavno je nestao. Ne znam ni sam kako sada da ga nađem.

Na svom prvom studentskom FEST-u, "upoznao" sam se sa Džonom Votersom. Soundtrack za Hairspray našao sam devet godina kasnije u Berlinu. Sada ga imam i na vinilu. Na početku 1990-tih, FEST nam je otrkio Almodovara i Kaurismakija. Koju deceniju kasnije, uoči svoje posete Helsinkiju, onako zaludan, napravio sam spisak kafana u kojima je Aki snimao filmove. Većinu sam posetio. FEST me je zarazio.

Dok se zemlja raspadala, poslednji "SFRJ-ovski" održan je 1992. godine. Kusturica nam je doveo Džonija Depa i Džima Džarmuša. Koncert sa Partibrejkersima u SKC-u uoči premijere filma Noć na zemlji spada u životne hajlajtse.

Uvođenjem "nepravednih, ničim izazvanih i silom nametnutih", FEST je otišao na "odmor". Imali smo Festival festivala sa najvećim filmovima koji su prikazivani u istoriji beogradske filmske smotre. Bila je tu i revija Pozitiv, ali se na FEST čekalo do 1995.

Tada smo otkrili "Garmiš" tj. dva sedišta u poslednjem redu balkona u koja "udaraju" stepenice. Tu bi se zavaljivali, gledali filmove do u besvest. Nije bilo američkih filmova, svega nekoliko anglosaksonskih. Od 10 ujutro smo gledali Pitera Grinaveja. Vrištali od smeha, slušajući umornog filmofila kako hrče na Divljim trskama, žalili za Dedom Ge, vrhunskim kineskim ostvarenjem koji nismo uspeli da vidimo, smarali se na Prisili kraljici pustinje, bar ja…

Na otvaranju FEST-a 1997. godine, cela dvorana je duvala u pištaljke. Za vreme brutalne akcije policije na Brankovom mostu, na FEST-u se davao Vudi Alen. Dan kasnije odlučeno je da FEST bude prekinut.

Iziritirani sugestivnim sloganom "Ti ideš na FEST" 1999. godine, napravili smo limited edition majicu na kojoj je pisalo "Ti ideš u k…".

U godinama koje su sledile, konzumirali smo sve i svašta od filmova. I nemam nameru da odustanem od toga. Kakav god da je. On je obeležio moj život i večno sam zahvalan Milutinu Čoliću i svima onima koji su učestvovali u njegovom kreiranju.

E, da. Imam sve kataloge, ali mi nedostaje samo onaj iz 1986. godine. Ma, imao sam i njega, nego… Duga priča. Ako neko ima, neka se ne ustručava. Čekam ga na Kupindu.