Kako je to imati problema sa majkom

Samo sam jednom bila kod terapeutkinje, i jedna od prvih stvari koje me je pitala bila je: „U kakvom ste odnosu sa ocem?". Okomila se pravo na tatu. Ne znam da li svi terapeuti to rade kada imaju posla sa pacijentkinjama. Možda joj je to bio prvi dan na poslu, ili joj je to što sam došla u pidžami bio znak da imam „problema sa tatom". Moj odgovor joj je verovatno bio neočekivan. „Moj tata i ja imamo divan odnos. S druge strane, sa mamom…"

Da, tako je. Problemi s mamom. Imam ih. I ti? Uzmi karticu sa imenom i sedni. Čim se malo izduvam, začuće se pesma „Kumbaja". Osnovni stereotip oko žena koje imaju problema sa majkom uključuje dreku oko vešalica za kapute. To je ekstrem. Moja mama nije bila grozna do te mere, niti je bila nasilna, ali ipak, naš odnos je bio užasan.

Ja sam pravo dete devedesetih, što znači da je nostalgija sve što mi je preostalo na ovom svetu. Zbog toga gledam Gilmorice svaki dan, otkako je serija dostupna na Netfliksu. Nije me sramota da kažem da mi je to jedna od omiljenih serija. Da, baš kao i svaki muškarac kojeg Lorelaj i Rori upoznaju u seriji, i ja sam se smesta zaljubila u njih i njihov duhoviti šarm. Sinoć sam ostala budna do pet ujutru, jer sam završavala četvrtu sezonu. Neposredno pre nego što sam zaspala, setila sam se jednog trenutka iz detinjstva. Setila sam se jedne večeri kada sam sa mamom gledala jednu epizodu te serije. Imala sam 12 ili 13 godina. Ona je sedela na kauču, a ja na podu, bliže televizoru i što dalje od nje. Na kraju epizode, ona je rekla, „Volela bih da mi imamo takav odnos". U slučaju da ne znate, ova serija govori o majci i ćerki. Njih dve su najbolje drugarice, koje govore sve jedna drugoj, što je za mene uvek bilo (i dalje jeste) potpuno nenormalno. Nijedna majka i ćerka nemaju takav odnos, zar ne?

Kada sam malo odrasla, počela sam da primećujem u kakvim su odnosima moje drugarice sa svojim mamama. Šalile su se zajedno, pričale o vezama, čak su delile i tajne – nešto što ja nikada nisam radila sa svojom mamom. Nedavno sam večerala sa jednom prijateljicom, i njena mama nam se pridružila. Moja prijateljica je otvoreno pričala o tome kako ju je prethodne noći na sastanku neki momak pipao. Njena mama je nastavila da jede svoju salatu, kao da je u pitanju tipični razgovor utorkom uveče. Ne znam šta me je više uznemirilo, to, ili činjenica da voli nestašluke. Bez obzira, bila sam zapanjena. Mislim da moja mama ne zna ni da li sam se ikada poljubila sa nekim momkom. Jednom sam joj rekla da imam momka, i sve što me je pitala bilo je, „Je li Jevrejin?" Odgovor je bio „ne", i nekoliko dana kasnije me je pozvala da mi kaže da je dala moj broj nekom momku mojih godina, koga je upoznala na festivalu jevrejskog filma.

Imati majku Jevrejku je kao da imaš običnu majku, pa puta deset. Ne samo da mora da zna šta ćeš da radiš danas, već mora da zna s kim ćeš to da radiš, zašto, gde, i da li će to nešto da košta. Koliko god da si odrasla, to se ne menja. Trenutno imam 20 poruka na telefonu koje nisam preslušala, i sve osim jedne je ostavila moja mama, poslednje tri godine u mom telefonu zavedena kao „Kifer Saterlend". Njeno zabadanje nosa i insistiranje da joj ispričam apsolutno sve me je nateralo da radim upravo suprotno. Umesto da joj se otvaram, ja sam je potpuno isključila. Ako bih je naljutila u javnosti, ona ne bi imala problem da me vređa, i pred prijateljima, i pred neznancima. Moja majka je uvek bila, i i dalje jeste, ekstremno rečita. Ako vidi nešto kod tebe što joj se ne dopadne, ili joj se ne dopadne nešto što radiš, ona nema problem s tim da ti to saopšti u lice. Ukratko, konobari nas uvek mrze. Odgojila me je da verujem u „urokljivi pogled". Naučila me je da ne verujem čak ni najbližim prijateljima, jer će mi uputiti pomenuti „urokljivi pogled". Nesvesno (nadam se) me vređa kada izgovori rečenice tipa, „Bila si tako mršava u osnovnoj školi. Ne znam ko te je urekao da sada budeš tako debela."

Nije pomoglo to što nemamo ništa zajedničko. Ona nije odrasla u Americi, i nije znala ništa o stvarima koje sam ja volela. Čak i kada bih želela da joj se otvorim, mnogo od toga što bih rekla bi se izgubilo u prevodu. I to što sam odabrala da budem komičarka njoj nema nikakvog smisla. Njoj nisam bila smešna. Bila sam turobna i tiha. Bila sam zaključana u sobi po ceo dan, i izlazila sam samo da se žalim na koju god večeru da je pripremala. Sa svojim drugovima, pa čak i sa tatom, bila sam potpuno druga osoba. Provaljivala sam fore i bila topla i predusretljiva. Sa njom sam bila napeta cimerka. Ako ništa, barem nikada nisam usvinjila kauč.

Upravo sam shvatila da je ona bila trudna sa mnom u istim godinama u kojim sam ja sada. Trenutno ne mogu ni da zamislim to da postanem majka, ja i dalje pokušavam da shvatim šta je to porez. Mada, moram da priznam, moj prelazak u svet odraslih se odvija veoma sporo. Možda je moja mama kriva za to? Ne, sada sam otišla predaleko. Ona je u Americi živela samo godinu dana pre nego što je zatrudnela. Njena cela porodica se nalazila više od 12,000 kilometara daleko. Udala se za mog tatu, i njih dvoje su dugi niz godina pokušavali da ostanu zajedno. Moji roditelji su bili u braku veći deo mog detinjstva, i nijednom tokom njihovog braka ih nikada nisam videla da se jedno prema drugome ophode s ljubavlju. Samo su se svađali. Svađali su se stalno i glasno. Nikada nisam shvatila oko čega. Samo sam znala da mrze jedno drugo. Komšije su se žalile, i jednom je stvar toliko eskalirala, da su zvali policiju.

Zbog toga sam veći deo detinjstva provela u svojoj sobi. Zaključala bih se unutra, i samo gledala televiziju. Brzo sam shvatila da ne treba da pozivam drugove kod sebe, ili da ih zovem da prespavaju kod mene. Veći deo vremena sam provodila sama, u nadi da će „Sve ostaje u porodici" i „Nik noću" zaglušiti intenzivnu dreku. Nikada joj nisam to rekla, ali tako sam zavolela komediju. Kada se moj tata konačno odselio iz kuće, krivila sam majku. Njega sam idealizovala, a nju demonizovala. Više nije bilo vike, ali sada me je animozitet gušio. Stoga sam nastavila da se zaključavam u svoju majušnu sobu… da bi se osećala manje zagušenom.

Pišući ovo u pekari „Panera bred", iznenadilo me je to što moram da zadržavam suze. Par koji je sedeo u separeu preko puta mene je pokušavao da ne primećuje da mi se s vremena na vreme niz obraz skotrlja poneka suza. Nadam se da su jednostavno pomislili da sam u tom trenutku jela najinspirativniji sendvič sa ćuretinom u životu.

Sa radošču mogu da vas izvestim da je moj odnos sa majkom sada bolji. Na neki način. Da, i dalje se svađamo, i da, i dalje me nervira njen konstantan pritisak da odustanem od svega i odem da studiram pravo. Ali ipak, zbližavamo se.

Imam više strpljenja da saslušam to što ima da mi kaže, kao i ona. Naši telefonski razgovori se više ne završavaju uvek tako što jedna od nas dve ljutito zalupi slušalicu. Čak joj kažem i kada izađem s nekim. Na neki način. I dalje nema nikakvu predstavu koliko pristiju je bilo u mojoj vagini. To verovatno nikada neće saznati. Najiskrenije, nisam sigurna da li i sama to znam.

Ne samo da se ona promenila s godinama, već sam se promenila i ja. Koliko god da roditelji mogu da budu bezvezni, takva mogu da budu i deca. Sada shvatam na koje sam sve načine još više otežavala situaciju. Bila sam jednako tvrdoglava kao i ona. Sada, kada smo obe malo starije, obe smo se smirile. Takođe je odustala i od te teorije o „urokljivom" pogledu. Kao što kaže legendarni pop-pank trio, o kojem sam imala svoje prve vlažne snove, Blink-182: izgleda da je ovo odrastanje.

Možda su neki odnosi majke i ćerke ovakvi. Ne počinju uvek savršeno, ali na kraju mogu da budu sjajni. Još nismo stigli dotle, ali lepo je znati da smo obe spremne da radimo na tome.