​Sve je droga
Stubac

​Sve je droga

Proteklu deceniju učila sam da živim kao da odgovor nije van mene. Trudim se da provedem nešto malo vremena na početku dana, oko deset minuta, u apsolutnom miru.
02 Jun 2016, 7:10am

Illustracije: Joel Benjamin

U životu sam se do sada navlačila na sve sem na pozitivno razmišljanje. Trenutno je u opsesivnom fokusu mog tiranskog uma kristal. Ne kristal met, već samo kristal. Učestvujem u igri kristala tek nešto manje od godinu dana, a kristali, ametisti, turmalini i kalciti već toliko vladaju mojim mislima i blagostanjem da sam morala da uvedem sebi ograničenja kako bih zauzdala svoju opsesiju, uključujući: nema traženja prodavnica kristala, kristali se kupuju samo ako osetim da ih je "univerzum" naveo na moj put, nema premeštanja kristala po kući više od tri puta dnevno, nema pričanja o kristalima, nema gledanja video snimaka o isceliteljskim svojstvima kristala, nema planiranja putovanja u Arizonu na sajam kristala ili u rudnike kamenja u Arkanzasu.

Opirala sam se prepuštanju tom svetu kristala. Provela sam rane dvadesete godine odlazeći pijana kod vidovnjaka, kupujući na opijatima po "nju ejdž" prodavnicama i čitajući knjige o samopomoći tako odvaljena na legalnom spidu da sam podvlačila svaku reč. Ono što je započelo kao putovanje na vutri i psihodelicima ka spajanju sa nečim većim od mene (i možda otkrivanju nekih kosmičkih istina o postojanju) u međuvremenu se svelo na očajničku grabež samo za osećaj da si dobro.

Na kraju sam se istreznila i, učinivši to, morala da pronađem nešto na šta ću se osloniti a da to nije moj ego, droga ili alkohol. Isprobala sam razne filozofije i bogove: neke sam pronašla u "nju ejdž" prodavnicama, neke u obliku seksa, hrane, interneta i svega ostalog što je pružalo iole neko zadovoljstvo. Konačno, strategijom isprobavanja i grešenja, otkrila sam da ako postoji odgovor, nešto što će me "izlečiti", to verovatno nije neka svetlucava stvar van mene. Bila je to neprijatna spoznaja. Sranje je što odgovor mora da dođe iznutra.

Proteklu deceniju učila sam da živim kao da odgovor nije van mene. Trudim se da provedem nešto malo vremena na početku dana, oko deset minuta, u apsolutnom miru. Namerno sam ostavila svoju praksu meditacije otvorenom, nisam je vezala ni za jednu religiju ili tradiciju, da ne bih pretvorila niti jedan konkretan predmet, knjigu ili gurua u odgovor. Kad vas tako lako zavede obećanja duhovnog materijalizma kao mene, lako je pomešati ono u šta ruka upire sa samom rukom.

Činjenica da gotovo tri godine živim u Venis Biču znači da sam morala da se opirem pesmi sirena bezbroj vidovnjaka, mističnih putovanja ka isceljenju, i, jeste, kristalima. Ali prošle godine sam zatekla sebe kako na parkiralištu pričam sa prelepom boemski nastrojenom devojkom o njenim izloženim kvarcovima i apofilitima. Bila je tako zabavna i neobavezna, tako slobodna, da sam pomislila: Ne može da škodi ako kupim jedan . Biće to čisto estetski i dekorativno. Biće to samo zabava. Ali ja nikako nisam osoba koja stvari može da zadrži na nivou zabave. Ako sam imala prošli život, verovatno sam ga protraćila u Džonstaunu.

Nakon što sam se vratila kući sa svojim novim kvarcom, stavila sam ga na prozorsku dasku za "zaštitu". A onda sam počela da se pitam šta će biti sa ostalim prozorskim daskama. Pa sam kupila još nekoliko kvarcova. I još nekoliko. Ubrzo nakon toga, rečeno mi je da čisti kvarcovi "ne rade ništa" ukoliko se ne upare sa nekim drugim kamenom. Pa sam nabavila oniks. A onda mi je trebao ametist da bih lakše zaspala. Nabavila sam plavi kalcit da ga stavim u grudnjak zbog anksioznosti (nije pomogao). Kupila sam mali ružičasti kvarc da proslavim trenutak ljubavi prema samoj sebi (ili konkretno, odbijanje da pošaljem seksualni sms liku sa kojim sam razmenjivala seksualne porukice). Dobila sam mutni kvarc i komad pirita za koje mi je rečeno da uzemljuju i štite od negativne energije. A onda je žena u novoj prodavnici kristala u koju sam počela sve češće da zalazim rekla da je moj pirit slabog kvaliteta i da bi mi bolje bilo da uložim novac u blistaviji. To sam i uradila. Odjednom su mi i svi drugi moji prethodni kristali izgledali otrcano. Počela sam da sakrivam stare kristale i zamenjujem ih novijima. Usred noći bih premeštala svoj litijumski kvarc sa noćnog stočića u kuhinju i nazad, u panici da nešto nije u redu. Tokom meditacije bih se brinula da sam izabrala pogrešan kristal za taj dan. Kristali su mi gadno pomutili um. Nisam mogla sebi da priuštim nijedan od krupnijih, tako da sam samo nastavila ga gomilam male, sićušne kristale — male doze svoje droge. Zatrpali su mi kuću. Bili su svuda. Ispostavilo se da je prvi kristal na onom parkiralištu bio moja navlakuša.

Jednog dana, nakon što sam skoro izazvala nesreću dok sam prebirala po svojoj vreći sa kristalima u potrazi za pravim kamenom (to vam je kao slanje sms-a dok vozite, samo za ludake), shvatila sam da je bilo dosta. Zar ti kristali ne bi trebalo da mi pomognu? Sad mi je trebao kristal za svaku jebenu stvar. Ali želela sam da moć, ta magija, potiče iz mene, a ne iz neke tričavosti spolja. Duboko u sebi, već sam naučila skupu lekciju da spiritualizam nije neki mađioničarski trik. Zašto sam onda pokušavala da zaglupim sebe kako bi ti kristali funkcionisali? Zašto sam tako očajnički želela da se okrenem nečemu spolja kad je moja moć već bila u meni?

I tad sam odlučila: nema više novih kristala. Ali sam poklekla samo dva dana kasnije. Jednog trenutka nisam ni razmišljala o kristalima, a već sledećeg, kao da sam mesečarila, našla sam se usred skupe metafizičke prodavnice u Santa Moniki. Kada sam otišla da platim neke kamenčiće, žena koja je tamo radila ponašala se prema meni kao prema nižem biću zbog njihove veličine — kao da nisam dovoljno "duhovna" za džinovske geode. Tu sam, shvatila sam, dotakla dno.

Naiđe trenutak u životu svake žene kad mora da se zapita: da li je osoba koja može sebi da priušti da novac troši na džinovske jebene kristale duhovnija od osobe koja ne može da priušti da kupi nijedan? Isto važi za mantre od 960 dolara i organizovane odlaske na sveta mesta od 2.000 dolara. Ne bih da se serem ni po čijem svetom putu, ali ne mislim da ovaj svet funkcioniše na taj način.

Takođe, suština nije u kristalima. Sve što se nadam da će me osloboditi na kraju me uvek zarobi. Verovatno zato što tako očajnički želim da nešto drugo to uradi umesto mene na kraju postanem zavisna od toga. Mislim da svi mi želimo da imamo nešto u šta ćemo verovati, da nas spase od svega ovozemaljskog. Ali neki ljudi uspevaju da budu neobavezni u vezi sa tim — prosto dopuštaju da lepota bude lepota, a trenutak da bude trenutak — dok ja ne mogu drugačije nego da se čvrsto vežem za nešto.

Sada oko sebe viđam ljude sa kristalima i u fazonu sam: Ne razumem . Kako to da su oni neobavezni korisnici kristala, a ne ja? Ti kristali su okidači. Ti jebeni kristali nešto bude u meni. U fazonu sam: Dozvolite mi da kupim samo jedan kristal da vam dokažem da nemam problem sa njim. Ako mogu oni, zašto ne mogu i ja? Ali nije na meni da znam tačno zašto. Na meni je da, pretpostavljam, zapamtim da bogat unutrašnji život vredi više nego bilo šta svetlucavo van mene — makar do moje naredne opsesije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu