Upisala sam Vojnu akademiju i postala najbolja u klasi

Na Vojnoj akademiji i u Vojsci Srbije mi se nikada nije desila neprijatnost po pitanju ravnopravnosti polova, zato što je tu bitno ko šta i koliko zna, ko ume da se prilagodi sredini i ko je kakva osoba. Prosto mi na Akademiji četiri godine živimo, u internatu smo i sve radimo zajedno. Ne postoji razlika po pitanju pola, već je bitan odnos prema obavezama i zadacima. Moguće da je tako i zato što smo mi bile već peta generacija. Na Akademiju su do tada primani samo muškarci, a odjednom smo se mi pojavile i prirodno je da se na svaku promenu treba navići.

Vojnu akademiju sam upisala u bukvalno poslednjem trenutku. Sećam se da je konkurs bio otvoren do 31. marta, a ja sam predala papire tog dana 10 minuta pre zatvaranja. Oduvek sam želela da upišem finansije. Otac mi radi na Akademiji i rekao mi je postoji taj smer, kao i da su dobra predavanja i uslovi. Odlučila sam da nastavim sa daljim školovanjem baš tu, jer smatram da je lep i plemenit posao biti oficir Vojske Srbije.

Otac mi nikad nije nametao Akademiju kao obavezni izbor, niti je mojoj braći sugerisao da idu njegovim putem. Donekle, to mi jeste bila olakšavajuća okolnost zato što je mogao da me posavetuje oko nekih stvari. Međutim, verovatno mi je bila više otežavajuća stvar. Bilo je onih koji su moj uspeh pripisivali tome i pričali kako je „tata sve sredio svojoj ćerkici". To je bila konstanta i stvarno mi je bilo naporno. Od prve do četvrte godine. Od „tata je sredio upis Akademije" do „tata mi je namestio odlikovanje".

Što se tiče reakcija na upis Vojne akademije ljudi mi uglavnom nisu verovali. Išla sam u ekonomsku školu smer finansije u Beogradu i većina ljudi uopšte nije ni znala da taj smer postoji i na Akademiji. Uglavnom su mislili da se šalim dok nisam stvarno upisala Akademiju, ali sam zaista pronašla ono što mi odgovara. Volim kada postoji red, rad i disciplina. Sve je uređeno i tačno se zna ko šta, gde i kako radi. Poznata je cela hijerarhija i precizno je određeno šta ko u tom sistemu radi i kakvi su odnosi, ne postoji mogućnost da neko štrči van toga. Položiš semestar i napreduješ. Moraš da položiš sve ispite kako bi nastavio dalje, tako da je jasno ko je koja godina i šta je sve položio, kakav odnos ima sa onim ispod, ali i iznad svog ranga.

Oduvek mi je smetala učestalost predrasuda u društvu, jer me ni u srednjoj školi nisu ozbiljno shvatali. Bila sam plava i stalno sam slušala – „Ti si 5,0? Ma nema šanse". Već tada sam rešila da malo izmenim stereotipe u društvu o izgledu žena i njihovim postignućima. To mi je bila velika motivacija, da pokažem sebi, a i drugima da mogu. Sve je bio veliki izazov za mene, bliža okolina je to lepo prihvatila, ali se većina čudila otkud ja tu. Dosta njih, mojih starih drugova, zaista je i bila uverena da ja to neću moći. U društvu i dalje postoji shvatanje žene kao slabijeg pola, što i dokazuje potpuni šok i promena ponašanja kada čuju da sam oficir. Uglavnom kada momci saznaju da sam sa Akademije, odmah se javlja gard i uglavnom se na tome završi.

Smatram da to proizlazi iz čistog nepoznavanja i neinformisanosti, jer reakcije uglavnom budu - Jao, pa ti izgledaš sasvim normalno! Mislim, kako to treba da izgledam? Bilo je niz situacija i po ulici. Dok sam se kretala na javnom mestu u uniformi, baš je bilo različitih reakcija. I onih lepih, sa osmehom i lepim pohvalama, kao i fotografisanja sa njima, a posebno sa decom, koja su posebno time fascinirana. Naravno, bilo je i negativnih komentara, mada sam najverovatnije najružnije pročitala ipak na internetu. Oslovljavali su nas pogrdnim imenima, omalovažavali nas i pitali šta mi radimo tu uopšte. Meni to ne smeta, jer su ti komentari uglavnom od onih koji kriju svoje identitete i nemaju predstavu šta smo sve radile i šta radimo. Svesna sam sebe i znam da završila sam fakultet sa visokim prosekom, kao i da sam prošla kroz dosta ispita, treninga, kampova i obuka. Naravno to se ne uzima u obzir, već se potencira to što sam žensko.

Pre nego što se upiše Vojna akademija, postoji početna obuka, koja se realizuje u Centru za obuku u Valjevu. Prvi deo obuke traje tri nedelje i obuhvata obuku u rukovanju naoružanjem, taktičku obuku i ostalo. Pred kraj se polaže vojnička zakletva i tek kada se ona položi, osoba postaje zvanično kadet. Do zakletve se ne izlazi van kruga kasarne, sve vreme smo u kasarni i tada se zapravo vidi ko je zaista za to, a ko treba da odustane na vreme. Ko uspe da izdrži taj početni period prilagođavanja, izdržaće sve. Svesna sam da ovo i jeste jedan od ciljeva ove obuke, osetiti ono najteže. Taj period je bio jedan od najnapornijih delova mog života. Iz jednog režima, iz civilnog života, srednje škole u centru grada, čestih izlazaka i potpune samostalnosti sam prešla u vrlo strogu sredinu, gde moram da poštujem neka pravila koja nekad i ne bih, gde moram svaki dan da ustajem u 6, želela ili ne. Imali smo vojnu obuku koja je iziskivala mnogo energije. Upoznavali se sa osnovnim radnjama, sklapali i rasklapali naoružanje u početku, ali tempo je postajao sve brži i naporniji, bukvalno nismo imali ni jedan slobodan trenutak.

Sećam se da nam je bilo uživanje kada imamo 10 minuta pauze, pa trčimo do kantine da uzmemo kafu 3 u 1 i brzo je popijemo. Uveče, već oko 9, bili smo mrtvi umorni. U svakoj generaciji njih dvoje, troje odustane. Mislim da je to uglavnom zato što gledaju dosta filmove i serije, pa imaju pogrešnu sliku kako sve to izgleda. Tome je kod nas dosta doprinela serija Vojna akademija, tada su svi baš poželeli da je upišu. Sećam se da su me deca jurila i pitala da li je to stvarno tako. Ta serija je zabavnog karaktera, nije dokumentarac i nije imala za cilj da prikaže kako to zaista jeste, ali činjenica je da su očekivanja i zainteresovanost ljudi bila ogromna. Međutim, nije svako za to. Ipak se mi spremamo i osposobljavamo za najteže situacije koje mogu da nas zadese i koje treba izdržati.

Prijemni ispit za Akademiju čine matematika, fizičko, zdravstvena i psihološka testiranja. Fizički deo podrazumeva 2400 metara trčanja, skok u dalj, sklekove, a muškarci su umesto sklekova imali zgibove. Norme su prilagođene polu, tako da su kriterijumi za žene nešto niži, što je i prirodno. Međutim, postoje devojke koje su sa mnom studirale i koje su bile znatno fizički spremnije od većeg broja muškaraca koje poznajem. Ali takođe, kada bismo uzeli slučajan uzorak sa ulice da bi se ispostavilo da žene jesu slabiji pol. Devojke na Akademiji se trude, vežbaju, imaju časove fizičkog, obuke u borenju, plivanju, pešadijskim preprekama tako da se to vremenom izniveliše. Akademija pruža priliku da se dođe do ravnopravnosti i daje jednake uslove. Odnos devojaka i mladića zavisi od generacije do generacije, ali uglavnom bude između 20 i 25%. Ukupan broj studenata svih smerova uglavnom bude između 150 i 200. U mojoj generaciji je bilo 36 polaznica, ali na primer tri godine kasnije ih je bilo samo 16.

Sve vreme smo smešteni na Banjici u Akademiji. Tu je i nastava i sportski centar i centar za učenje stranih jezika i sekcije i internat i sve. Možeš da popuniš svoj dan, a da ne izađeš van kruga Akademije. Postoje različiti tipovi motivacija tokom studija. Na primer ko ima lošiji prosek, on može da izlazi samo petkom i subotom popodne i nedeljom malo duže. Ukoliko ima visok prosek, on može svaki dan posle predavanja da ide i da se vrati do 6 ujutru. Akademija je sama po sebi najveći izazov. Završiti te četiri godine, živeti na taj način, promeniti potpuno režim. Svaki novi ispitni rok je bio novi izazov, mada moguće da su mi prvi ispiti koji su usmereni na vojne nauke bili najteži. Nisam imala dovoljno predznanja, pa mi je zato bilo malo teže da savladam taktiku, vojni menadžment i sve te nove pojmove. Imali smo predavanja oficira, ali i profesora civilnog sektora. Nikada se ni kod koga nije desilo da ima beneficije zato što je žensko ili muško, kriterijumi su podjednaki za sve. Profesori su nam bili stalno dostupni, svi smo imali međusobno razmenjene brojeve telefona i svako se svakome pojedinačno posvećivao. To je retko gde tako.

U trećoj i četvrtoj godini imamo stručna stažiranja, koja traju od dve do tri nedelje. Ovo vreme provodimo u jedinicama Vojske Srbije, na dužnostima svoje specijalnosti. Kao finansista radila sam finansijsko poslovanje, hemičar je stažirao u jedinici ABHO, tenkista u tenkovskoj jedinici.

Svake godine smo imali kampove, odnosno terene. Dođemo u neki prirodni i potpuno nenaseljni predeo, sami sagradimo i postavimo logor, nema struje, nema telefona, nema signala, kupaš se u poljskom kupatilu, koristiš vodu iz specijalnih poljskih sudova za vodu. Tada mi je moguće bilo i najteže. Oprema je mnogo teška, a istu tu opremu nosim ja od 50 kila i momak od 100. Osetila sam se u trenutku pomalo bespomoćno, jer nisam imala ni tu snagu ni tu kilažu. Ali nismo svi fizički jednaki, a potencijalne prepreke, izazovi i opasnosti tu ne prave razliku. To je bilo tek na početku, ali vremenom i sa treningom sve je postajalo lakše i polako smo postajali ravnopravni. Akademija svima pruža jednaku šansu, kao što su za svaki posao bitne kompetencije i sposobnosti, a ne pol. Postoje devojke koje mogu da u tom segmentu pariraju muškarcima, ali isto tako postoje muškarci koji to ne mogu da iznesu što fizički, što psihički.

Napred - marš!

Mirno - na mestu voljno - voljno!

Kada se kaže oficir, uglavnom je u glavi slika momka u uniformi. Jednostavno kroz celu istoriju Srbije u vojsci su se za oficire školovali samo muškarci. Nije bilo pojmljivo da to može da bude žena. Onda smo došle mi i promenile tu sliku. Međutim, i dalje postoje komentari da smo slabe i da nam mesto nije tu. Dosta toga proizlazi iz neupućenosti i neznanja. Ljudi uglavnom ne poznaju vojnu organizaciju ali su pojedinci veoma glasni i misli se da nešto znaju. Uglavnom su i najglasniji oni koji najmanje znaju. Zapravo nemaju predstavu kroz šta mi prolazimo, kakvu obuku i nastavu imamo, čak ni koje specijalnosti postoje. Shvatam da ni ne može slika da se promeni za samo osam godina, koliko je prošlo od prve generacije kadetkinja. Verujem da će vremenom postati sve prihvatljivije, jer nismo ni prva ni poslednja vojska koja je uvela redovno školovanje na Vojnoj akademiji za pripadnice ženskog pola.

Još kao dete uče kako su devojčice roze, čuvaju lutke i bave se brižnim radnjama, dok se dečaci igraju kockicama, grade, stvaraju i ratuju. Vaspitavamo se od malena određenim ulogama i posle kada se one pomešaju, to teško bude društveno prihvatljivo. Kada se trudiš da izađeš iz okvira, većina te gura nazad u njega. To uglavnom nije do roditelja, već medija i okoline. Mi smo tu, to se neće menjati. Mi znamo šta smo, kroz šta smo prošle i svesne smo da smo sve to same radile i uspele. U redu je kada neko hoće da sazna, pa dođe i pita da mu se objasni kako šta. Međutim, češće se događa da neko krene direktno sa napadom i ne želi da sasluša o tome kako funkcionišemo i šta smo prošle.

Prva godina je bila odlučujuća u mom životu i dosta se odrazila na moj društveni život. Tada još nisam dobila dozvolu i nisam mogla da izlazim iz internata, sem vikendom, koji sam provodila uglavnom sa svojom porodicom. Nekako sam se distancirala od prijatelja, jer nisu razumeli moj položaj i novi način života, mislili su da stalno nešto izmišljam. Moguće da me je baš to razumevanje povezalo sa devojakama sa Akademije. U početku mi je to jako teško padalo, ali su se zapravo izdvojili stvarno divni ljudi i pravi prijatelji. Akademija je sama po sebi jedno veliko iskustvo u životu, koje me je promenilo mnogo, rekla bih stvarno na bolje. Postala sam odgovornija i dodatno samostalnija, mnogo sam strpljivija i tolerantnija. Smatram velikim ličnim uspehom što sam za 4 godine uspela da je završim. Svaki dan je novi izazov i svaki dan se nešto desi. Generalno to je period života koji je svakoj osobi prekretnica i kada se najviše menja. Od 19. do 24. godine svako od nas nekako najviše sazreva.

Nisam ušla na fakultet sa namerom da budem najbolja i da imam najviši prosek. Bila sam motivisana tom slobodom koju sam dobijala zbog proseka i željom da se dokažem da mogu. Prve dve godine sam imala nastavne predmete kao što su fizika, matematika i vojna istorija, koji su uglavnom bili van struke finansija iz srednje škole, pa mi je to bio veliki izazov.

Što se tiče fizičke obuke, najteže su mi bile pešadijske prepreke. Osamnaest prepreka, koje bi mogle potencijalno da se nađu u nekoj situaciji i koje bi trebalo da možeš da savladaš. Skela - treba skočiti 4 metra, popneš se, prebaciš i doskočiš. Preskakanje 2,5 metra visoke tarabe. Džudo, kikboks, sve mi je to bio veliki izazov na početku, ali se sve savlada. Nisam htela da dozvolim da to ne uradim najbolje što mogu i mnogo sam trenirala da bih uspela.

Dosta odricanja, nije lako i potpuna je to promena života. I to ne samo za te četiri godine, već zauvek. Nije ni bolje, nije ni gore, nego jednostavno drugačiji način života. Posvećenost i potpuna dostupnost državi. To se primetilo na primeru Feketića i poplava. Ljudi su se sami i dobrovoljno prijavljivali, sami organizovali i odlazili, pomagali. Organizovali smo skupljanje hrane i odeće, niko nije ni reč rekao, već je sve išlo samo od sebe. To je bio trenutak kad sam bila najponosnija na sve nas i osećala sam se fantastično. Nisu išle devojke, pravile su se grupe po kapacitetu i postojao je određeni broj koji može da ide. Jednostavno muškarci su po prirodi i biološki jači i oni su pošli. Mi smo se bunile i imale otpor prema tome što nismo i mi krenule, ali tako se odlučilo i to smo prihvatile. Kada nešto ne mogu da promenim, trudim se da se dokažem. Bile smo tu u Beogradu, ali smo se same organizovale i išle na Adu da postavljamo džakove sa peskom i realizovale više akcija za pomoć.

Dešavalo mi se da razmišljam da odustanem. Uglavnom su to bili razlozi kroz koji svaki student prođe, od toga da mi se ne ide na predavanje do imam „teškog" profesora. S druge strane, tu su bila prisutna i poređenja sa studentima civilnog sektora, posebno kada ne možemo za vikend da zbog obaveza izađemo iz Akademije.

U septembru prošle godine bila je nezaboravna promocija i dodela oficirske sablje. Više su drugi pričali o tome, nego što sam ja to osetila. Jako lepo priznanje, kakvo nijedan drugi fakultet ne daje svom najboljem studentu. Tek kada sam kasnije sela i razmislila, sećam se da sam rekla čoveče, to je stvarno veliko postignuće. Sablja, simbol oficirske časti, snage i viteštva, tradicionalno se dodeljuje najuspešnijim kadetima svake godine. Prethodne godine, prvi put u istoriji tu sablju dobile su tri devojke. Među nama na smeru je vladala zdrava konkurencija i uvek smo se medjusobno podsticali da napredujemo. Živele smo nas tri u sobi i stalno smo se ohrabrivale kad neka od nas posustane. Sedma noć da smo budne do 3 ujutru, znamo da ustajemo za 3 sata u 6 i da nas čeka naporan dan, ali moramo da učimo ili vežbamo. Na kraju se trud i isplatio i nagradio.

Danas sam zvanično diplomirani oficir Bojana Regodić i načelnica Grupe za finansije u jednoj ustanovi Vojske Srbije. Uvek postoji mogućnost napredovanja, što najviše zavisi od nas samih, naše stručnosti i sposobnosti. Kako napreduješ sa činovima, tako se pomeraju i radna mesta. Viši čin zahteva novo, zahtevnije i odgovornije radno mesto. Da bi se napredovalo u službi neophodno je neprekidno stručno usavršavanje i školovanje. Kriterijumi su godine i usavršavanja, koja mogu biti vojna ili civilna. Opredelila sam se za civilna, sada sam na masteru na Beogradskoj bankarskoj akademiji i planiram dalje doktorske studije. U jednom trenutku bih volela da postanem profesorka, a do tada želim da radim u svojoj specijalnosti i da stičem iskustvo koje bih prenela studentima, a ne samo da im prepričavam knjigu, što mogu i sami da urade.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu