Decenija fotografisanja hipsterskih žurki

Prošlo je dovoljno vremena od kada je svet bio u jeku hipsteraja, da sada možemo da se osvrnemo na ovaj pokret, ili pomamu, ili meme, ili šta god da je to jebeno bilo, i pokušamo da shvatimo šta je sve to značilo, ako je išta i značilo.

Moja karijera je počela kada sam imao osamnaest godina. Radio sam za Šeparda Geirija, i on me je vodio na neverovatne umetničke događaje, koncerte i ostale stvari. To je bilo pre ajfona, i pre nego što je mnogo ljudi imalo digitalnu kameru, tako da sam uglavnom ja bio jedini koji je slikao. Ljudi na ovim događajima su me uvek pitali da im pošaljem slike imejlom. Što sam i radio - zapisivao sam njihove adrese i slao im fotografije. Bio sam mlad i jako uzbuđen što ljudi žele da vide moje fotke. Posle nekog vremena to me je smorilo, pa sam odlučio da ih zakačim na vebsajt. Trajalo je skoro celu noć. Siguran sam da je to bilo nešto sasvim novo u tom trenutku.

U početku sam ovaj projekat nazvao Polariod Scene, zato što sam voleo i polaroid fotografije i noćne izlaske. Ali godinu dana kasnije, ljudi iz Polaroida su mi rekli da ne žele da koristim njihovo ime, pa sam ga promenio. Odlučio sam se za Cobrasnake jer nema nikakve veze sa fotografijom, pa sam znao da niko ne može da mi ga oduzme.

U početku sam bio baš uzbuđen što mogu da vidim sve te trendove. Išao sam i levo i desno, putovao od sopstvenog novca po svetu i tražio najbolje žurke. Dokumentovao sam kulturu i, bar mislim, inspirisao istu tu kulturu. Ljudi koji nisu išli na te događaje imali su priliku da vide kako se najpopularnija deca u Londonu, Los Anđelesu, Tokiju ili Njujorku oblače, i mogli su u tome da nađu inspiraciju.

Verujem da je ova vrsta dokumentarizma pogurala scenu. Veoma lako sam uočavao trendove koji su se širili internetom. Na primer, u jednom trenutku su svi želeli da piju Red Stripe jer je to kul piće, pa je onda to bio Pabst, pa onda Sparks. Mislim da sam odgovoran i za popularnost naočara bez stakla. Bio sam na laserskoj operaciji očiju, a pošto sam celog života nosio naočare, nije mi bilo prijatno bez njih na glavi. Tako da sam nosio samo ramove, a pošto su me mnogo fotkali, ljudi su se raspitivali o naočarama, i tako je to postalo trend.

Mislim da sam oduvek bio hipster, čak i pre nego što su hipsteri postali stvar. Uvek sam nosio čudnu garderobu koju sam kupio u jeftinim radnjama. Izglasan sam za najedinstveniju osobu u srednjoj školi. Mislim da su sada hipsteri postali toliko mejnstrim, što je dovelo do toga da je veoma teško provaliti ko su među njima zaista čudaci. Ranije si mogao na osnovu nečije garderobe da znaš da li taj neko zna za Pixies ili Radiohead ili šta god. Ali sada, razgovaraš sa tipom koji nosi uske farmerke, a on možda ne zna ni jednu pesmu Radioheda. Stil se pretvorio u kulturu.

Čudno se osećam kada mislim o svim tim mestima, događajima i žurkama kojima sam prisustvovao. Kada sam pregledao stare fotografije shvatio sam da sam napravio preko milion fotografija.

Pravi je blagoslov putovati po svetu i videti stvari koje sam ja video. Bio sam tu na samim počecima karijera Keti Peri, Stiva Aoki i Skaja Fereira. Mnogo ljudi, koji su bili samo klinci sa scene kada sam ih fotkao, sada su osnovali bendove, kompanije, ili postali uspešni umetnici i dizajneri. Sjajno je bilo gledati ih kako se uzdižu do ovoga gde su sada, i imati sve te fotografije. Niko drugi ne može da ponovo stvori te momente. Sada svi imaju kamere u telefonu. Žurka se prenosi uživo. Svi su na Snepčetu i Instagramu. Kao da je svako svoj Cobrasnake. Nadam se da ih i dalje inspirišem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu