Na šta smo spremni kako bismo saznali sve o nekome ko nam se sviđa

Kad ste jedna od retkih singl osoba u ekipi, onda je velika verovatnoća da će svi oko vas očekivati super-zanimljive priče iz dejting života, super-zanimljivih situacija muvanja ili, ako ništa drugo, bar priča o super-slatkim osobama na koje se ložite. Često i nije toliko glamurozno koliko se zamišlja.

Sastavni deo zaljubljenosti, loženja, kako god, jeste, pa nazovimo ga, istraživanjem. Samo, fora je što se nekada uglavnom sprovodilo oflajn, i značilo da su nam neke osobe nedostupne, ako ne znamo nekog ko njega ili nju poznaje. Naravno, uvek možeš da se pojavljuješ na mestima gde i ta osoba, ali to više vodi ka dobijanju epiteta psihopate, nego da te primeti u nekom divnom svetlu.

Nekad je simpatično, i to naše petljanje oko tuđeg života u želji da prikupimo informacije ko je, gde je, šta voli, može da se smatra posvećenošću, ili čak upornošću. Ali je vrlo tanka linija kada se pređe u nešto što je loše. Kao mala, milion puta sam čula „ne jebe lep, nego uporan" i nije mu uopšte zvučalo kao srećan kraj neke žudnje za predmetom zaljubljenosti. Više mi je bilo ono, iako ti je neko ružan, taj ružan će te naći i jebati. Jer je uporan. Jezivo.

Neki žele i da stave do znanja da su opsednuti osobom, pa onda preduzimaju i korake koji bi, da je njihovo udvaranje prihvaćeno, bili romantični. Ali kad je jasno da odbija, onda se očigledno radi o uznemiravanju. Setimo se kripera Lacike koji je pisao nekoj nesrećnoj Oliveri grafite na putu od Beočina do Novog Sada i u potpisu ostavljao njen broj telefona i registraciju, da slučajno neko ne bi pomislio da je neka druga Olivera u pitanju. Ova Olivera ga je zbog toga pretukla i zaradila prekršajnu prijavu, a ovaj jezivi kreten sa harizmom „dobrice" sa simpatijama je sažaljevan u medijima. Naravno, jer još uvek ne postoji krivično delo proganjanja, o čemu se prošle godine pričalo da je neophodno da se uvede.

Doduše, možda i nije Lacika kriv što se njegovo proganjanje smatra slatkim, jer čak i romantične komedije kao There is something about Mary, utiču na to da nam ova neželjena ponašanja deluju kao romantična, prema studiji sprovedenoj na Univerzitetu u Mičigenu.

Sa druge strane, ima nas koji jesmo mentalno i duhovno opsednuti nekom osobom, ali ne prelazimo granice. Bar tako volimo da mislimoi. Kad sam pitala ljude koje poznajem da li su nekad preterali sa stokovanjem neke osobe, većina me je slagala i bila u fazonu „ma neee, ja nikad to", iako znam da su mi ranije pričali da su imali takve ispade. Znači, sramota ih je. A možda samo nisu ludi kao ja da pričaju javno o tome, na primer, kako lutaju po nepoznatom gradu za zvezdom u koju su zaljubljeni.

Ali, hej, možda je to i do imidža, jer ima onih koji vole da prikažu kako se ne lome oko ljudi koje im se sviđaju. Ili su možda toliko dobri frajeri i ribe da im se danonoćno nude kvalitetni primerci, pa nemaju potrebe za tim.

U vreme onlajna, možemo da se ložimo sa bezbedne udaljenosti po predmet našeg obožavanja. Fejs, Gugl, Instagram, Tviter, sve je tu na jedan klik, a mi se nadamo da je osoba na koju se ložimo dovoljno dobra da nam sve te informacije o sebi da tako servirane na onlajn tacni.

Elem, nekad uhvatim sebe i prijatelje kako kukamo o tome kako je ovo mali grad, kako nikog više ne možeš da upoznaš i kako se svi znaju, i svi su bezveze, potpuno nesvesni činjenice da smo sami odgovorni za to. Pa šta ako se svi znaju, i mi znamo te osobe sa kojima se druže i nismo oduševljeni zbog toga. To samo govori koliko imamo predrasuda. I da se radi o nekom o kome „svi znaju sve", sigurno je dobar deo toga neka loša intrepretacija i mišljenje formirano na osnovu nečega što možda nama lično nije bitno. I zato se, valjda, odlučimo da tu osobu, fino rečeno „istražimo" – upravo sam zamislila sebe kao Horejšija Kejna kako stavljam naočare za sunce i odlazim u suton, to jest, za komp i krećem da rovarim po svim dostupnim podacima o onom ko je predmet moje požude.

Naravno, tu je Fejs pod jedan, pa onda Gugl, mada je obično Fejs glavni izvor informacija. Krenimo od profilne slike. Ako je tip na nekoj od njih sa devojkom, bolje bi mu bilo da je u kepšnu naglasio da je to sestra ili drugarica, jer u suprotnom kreće češljanje svih slika i traženje dotične devojke i gde je tagovana. A sledeći korak, zna se – rovarenje po njenom profilu, gde je bila, šta je radila, da li je lepša od mene, da li je više kul, mada je i to mač sa dve oštrice. Ako se ispostavi da zna neke okej ljude, sluša dobru muziku, sviđa mi se kako se oblači i ima interesovanja koja su mi zanimljiva, onda se smorim, jer nema šanse, ako je ovaj „moj" iole normalan, da u skorije vreme raskine sa njom. A ako je neka bezvezna, ako joj je veći deo tagovanih slika sa Beograd noću, koristi flomaster za obrve, piše motivacione citate ispod selfija, onda se zapitam šta je to sa ovim „mojim", pa shvatim kako ja ovako super i divna, definitivno nisam njegov tip.

Sa tim onlajn pretragama može daleko da se dogura, još ako imam sreće da zli Gugl izbaci neki javni komentar koji je osoba negde napisala, mojoj sreći nikad kraja.

Jedina neprijatna stvar u ovom onlajn stokovanju je to što se, jebi ga, u nekom momentu, vidiš i uživo sa tom osobom, pa moraš da se pretvaraš da ne znaš gde je išla na matursku ekskurziju i na koje je festivale stavila atending, kad je rođendan devojci njenog najboljeg ortaka i slične stvari koje su isplivale tokom istrage.

Ipak, hvala Zakerbergu i ostalima koji su mi sačuvali dostojanstvo da se bar ne blamiram uživo. Mogućnost da ne dođe do slučajnog lajkovanja bi takođe doprinela tome - ako čitaš Mark, razmisli o ovome.

Što se tiče oflajna, tu je malo zeznuto. Išla sam u klubove u koje mi se na ide, na filmove koji me ne interesuju, na žurke i rođendane za koje nisam raspoložena, samo da bih se našla u blizini predmeta mog obožavanja. Naravno, bilo je i tih glupavih situacija kad mi drugarica pošalje poruku „XY je tu i tu" i ja brzinski svlačim pižamu, jednom rukom se češljam, drugom šminkam, nogom naručujem taksi u sred noći da odem da gledam iz prikrajka The osobu.

Fotografija: Flickr Global Panorama

Pošto sam bila sigurna da nisam jedina stokerka i da sigurno nisam išla toliko daleko koliko može da se ide, pitala sam i druge kako su izašli na kraj sa ovom „pošasti modernog doba", kada je neizbežno saznati i fantazirati na taj način o osobama u koje smo zaljubljeni.

Sara, 25, studentkinja istorije umetnosti

Raskinula sam sa tipom i prošlo je neko vreme. I dalje sam bila zaljubljena u njega, ali nismo pričali, ja sam napravila sranje, nakon niza sranja, i bila sam blokirana svugde, a pošto me je i dalje interesovalo sve, morala sam da znam koliko-toliko. Pritom, svaki put kad bih saznala nešto, ta informacija bi bila više ispitivana nego što forenzičari ispituju dokaze na mestu ubistva. Bukvalno. Tadašnja najbolja drugarica je imala dotičnu osobu na mrežama pa mi je pomagala oko toga, doduše tad mi je bilo bitno da je ok, i to je bilo to, u principu nisu me neke stvari previše zanimale. Pravi poduhvati stokovanja su počeli kada više nisam bila blokirana, i kada je došao u grad u kom ja živim, a nije se javio. Saznala sam slučajno za to, prijateljica mu je lajkovala status u kojem je to objavio, izašlo mi je sa strane i bila sam u fazonu you fuck , ali dobro, premda smo nastavili sa svojim životima, nije me previše doticalo to što nisam dobila poruku. Mada, šta ima da radi tu a da se meni ne javlja, zašto je tu, gde je, gde izlazi, lavina pitanja ni od kuda.

To stokovanje je krenulo kežual od pročešljavanja Fejsa, Instagrama, Tvitera, a završilo se na stokovanju svih koje poznaje, od najboljih prijatelja, preko šefova, kolega… Možda je najgore bilo kad sam njegovu šeficu stokovala na Tviteruda bih znala ako on ide sa njom, gde se kreće. Baš sam skapirala da sam psihopata. Doduše, tešila sam se činjenicom da sam i ja bila stokovana baš dosta, takav je on bio, tu su bili uključeni ljudi da izveštavaju gde sam i šta radim. Naravno, sve se to sazna, čak se ponekad zapitam zašto kuliramo jedni druge a visimo na njihovim društvenim mrežama i oni znaju da mi to radimo, ali ne daj bože da se javimo jedni drugima. Enivej, kad u pitanju stokovanje osećam se uvek kao Varys iz GOT-a, pošto nekako imam svugde ljude koje mogu da pitam, pa i da dođem do informacija. I trudim se da što manje to radim, pošto kad krenem, uplašim sebe dokle sam spremna da idem i šta sve da saznam. Krvnu grupu psa, komšinice od osobe koju stokujem, na primer.

Sebastijan, 21, student književnosti

Imao sam jednog lika za kog sumnjam da je gej, ali nikad nisam bio siguran. I onda sam dobro posmatrao šta lajkuje, pod tim mislim da sam, kako ustanem uključivao komp i gledao na Fejsu svaku stvar koju je on lajkovao dok uveče ne odem na spavanje, toliko mi se svideo. Gledao sam dalje koga prati i proveravao redom profile. Dok nisam naišao na profile gej porno glumaca. I tu sam potvrdio svoju teoriju sa pocetka. Hehe.

Ivo, 35, programer

U mojoj ekipi imam reputaciju stokera, mada mislim da ne radim ništa previše creepy. Kada mi se svidi neka devojka, nađem je na Fejsu nadajući se da ima što više public detalja. Kako koristim Tinder koji otkriva zajedničke frendove sa Fejsa, potrudim se da joj preko njih nađem profil. Prvo, da bih video da li je uopšte vredno trošiti vreme na nekoga, a drugo, da bih na osnovu nekog detalja znao na koju stranu da povedem ćaskanje. Uglavnom se to stokovanje i završi na društvenim mrežama, vidim kakva su joj interesovanja, gde izlazi, čime se bavi… I, naravno, pogledam sve dostupne fotke, bez obzira da li ih ima tri ili tri hiljade (hvala nebesima na bikini fotkama u albumu "leto 2014").

Dešava se da stokovanje pređe i u offline svet, odem na neki događaj ako vidim da je moj predmet opsesije atendovao ivent, mada nikad to nije nešto što previše odudara od mog ukusa. Nije se do sad desilo da idem, tipa, na nastup neke zvezde Granda samo zato što ona ide. Za takve stvari uvek ti treba društvo (bilo bi patetično da se pojaviš sam) pa onda kad pozovem nekog ortaka da ide sa mnom na debatu o prištinskoj feminističkoj sceni u Centru za kulturnu dekontaminaciju odmah mu sve bude jasno i pita zbog koje ribe sad idemo (ma nije to brate, biće Teofil, on baš pametno govori).

Anja, 29, doktorka

To je bilo pre dve godine, bukvalno sam se ponašala kao tinejdžerka. Situacija je bila dosta zeznuta. On je tada živeo preko puta mene. Mogla sam pod određenim uglom da vidim sa mog prozora njegov prozor, odnosno da li je svetlo upaljeno. I po ceo dan sam gledala, kad god prođem pored tog prozora. On nije imao Fejs, što mi je mnogo otežalo stvar, pa sam morala da se snalazim. To je izgledalo tako što sam špijunirala profile njegovih prijatelja, na svim mogućim mrežama. Imao je i neki bend, pa sam mogla tu da pratim kada su svirke i po kojim gradovima se kreće. Svoje špijuniranje sam neslavno završila, kad sam shvatila koliko sam opsednuta time, čak su se i moje drugarice zarazile time kad su kod mene da vire kroz prozor.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu