Kako je Diznijeva "Lepotica i zver" postala najmračnija od svih verzija

Dizni često tupi oštrice svojih bajki. Nijedna od zlih sestara ne gubi nožni prst u Pepeljugi; njegova Mala sirena ne umire na kraju. To je neizbežno — u prirodi je bajki da se menjaju za novu publiku, a svaka generacija ima različito shvatanje onoga što mladi ljudi mogu da podnesu. Zanimljivo je, stoga, da je upravo Diznijeva Lepotica i zver jedna od najmračnijih verzija te priče.

Gabrijela-Suzana Barbo de Vilnev je 1740. godine napisala bajku Lepotica i zver koja je u međuvremenu postala tako popularna, uobličivši je kao alegoriju za ugovorene brakove: prelepa mlada žena prisiljena je na brak sa ružnim, bogatim plemićem koji zahteva da ona ostavi svog oca i do kraja života živi s njim (uz izdašan miraz). Suočena sa takvim razdvajanjem i njegovom odbojnom spoljašnošću, nije ni čudo što Lepotica toliko strepi. Šta ovu priču čini bajkom a ne horor pričom? Lepoticin pristanak.

Da bismo shvatili važnost ovoga, osvrnimo se malo unazad. Postoje odjeci nekih ranijih priča u Lepotici i zveri, najočiglednije mita o Kupidonu i Psihi, sa svojim začaranim mladoženjom, potragom i magičnim zadacima. Ali iako Lepotica i zver ima određene paralele, ova priča je naglašeno lokalnija po obimu. Izgnanstvo trgovačke porodice iz grada na selo je svakodnevna nedaća, veći deo priče odigrava se u kući Zveri, a Lepoticin jedini magični zadatak je povratak iz porodične posete u vremenskom roku koji je obećala. Priči nije potrebna potraga; ona već ima brak.

Najmoćnija sila u Lepotici i zveri nije magija, pa čak ni ljubav, već dobrovoljni pristanak. Većina drugih verzija priče Gabrijele Vilnev obraća pažnju na to da je sačuva. Zver vodi računa o tome da Lepotica zna u šta se upušta. (U verziji ser Artur Kvilera-Kauča iz 1910. godine, to je još eksplicitnije: Zver upozorava Lepoticinog oca: "Budite iskreni prema svojoj kćeri. Opišite me onakvog kakav jesam. Neka bude slobodna da sama izabere hoće li poći ili ne…") Kasnije Zver pita Lepoticu lično da li je došla svojom voljom. A ta prva večera obeležena je udovoljavanjem Zveri njenim željama. Prvo veliko iznenađenje koje čeka Lepoticu jeste sa koliko moći zapravo ona raspolaže. Čak i u svojoj noćnoj molbi da se Lepotica uda za njega, on se povinuje njenim željama. Endrju Lang je istakao dinamiku te moći u Plavoj knjizi bajki iz 1889. godine:

Leng je bio jedan od mnogih koji je iskoristio ponudu za brak kao noćnu molbu (Žan-Mari Leprins de Bomon bio je prvi sa svojom verzijom iz 1756. godine), ali Vilnev nije zavaravala sebe u vezi s podtekstom te priče. U njenom originalu, Zver od Lepotice traži da spava s njim. Lepoticina moć je sposobnost da mu ne da pristanak na seks.

Lepotica ne izjavljuje ljubav Zveri sve dok je on ne oslobodi (što joj omogući da mu se pridruži pod sopstvenim uslovima). Ali ovo poštovanje njene volje prva je stvar koja smekša Lepoticino srce. Priča ne podseća samo mlade žene na to da treba da traže nešto više od spoljnog izgleda, već i podseća mlade muškarce kako da se ponašaju. Poznavalac bajki Džek Zajps definiše društveni kontekst priče u knjizi Bajke i umetnost subverzije: "Znak lepote kod žene prepoznaje se u njenoj potčinjenosti, poslušnosti, poniznosti, marljivosti i strpljenju; znak muškosti prepoznaje se u muškarčevoj samokontroli, ljubaznosti, razumnosti i upornosti."

Dizni to izbacuje i priča postaje značajno mračnija. Posle njihovog burnog upoznavanja, on je kažnjava zato što odbija da jede s njim ("Ako ne bude jela sa mnom", on riče, "onda neće jesti uopšte!") i fizički joj preti. Njegova narav mora biti ukrućena pre nego što bude bio u stanju da voli i bude voljen — to, a ne njegov izgled, predstavlja najveću prepreku. To je značajan odmak od uglađene Zveri i Bel sada mora da mu oprosti njegove izlive besa pre nego što započne njihovo prijateljstvo — što predstavlja dodatni emocionalni teret. U ovome, Diznijeva verzija je mnogo sličnija češkom hororu iz 1978. godine Panna a netvor (u kojem Zver jedva uspeva da potisne svoje apetite, a Lepotica se zagreje za njega samo zato što je usamljena) nego snolikoj tenziji Žana Koktoa.

Mračne verzije su od izuzetne važnosti za kanon; Panna a netvor istražuje nagoveštaj lepo vaspitanih pretpostavki priče. A psihološka bliskost u Lepotici i zveri takođe ume da izazove nelagodu. U Pričama iz davnina iz 1921. godine, ilustracija A.E. Džonsona pruža nam značajan uvid u trenutak kad Zver dopušta Lepotici da ode. Lepotica je skrenula pogled od Zveri, prekrštenih ruku, namrštena. Zver, pogrbljena poput deteta pred njenim nogama, zuri u nju odozdo, emitujući prezir. Zato što ova priča toliko insistira na psihologiji likova, priča odaje utisak da je njihov odnos gotovo ljudski — da je nesavršen.

Priče iz davnina. Ilustracija: A.E. Johnson

Ali Diznijeva verzija ne pokazuje da je svesna njenog mraka. Pokrivanje pretnji muzičkim numerama ne računa se kao istraživanje podteksta. A to nije čak ni prva adaptacija Lepotice i Zveri u kojoj je Zver tako gruba; priča koja se bavi dinamikom moći u vezama menjaće se tako da obuhvati savremenu problematiku. Ali Diznijeva verzija traži da Lepotica oprosti siledžijsko ponašanje, istovremeno ignorišući suverenitet njenog pristanka i brišući obećanja same Zveri. A to je jedna strašno uticajna verzija, uticala je na to kako su se posle primenjivali ovi arhetipovi. Danas se etiketa priče o Lepotici i zveri odnosi podjednako na vezu u kojoj ljubav žene "ukroti" muškarca, kao i na to da ne treba da se gleda samo spoljni izgled. (Skorašnja Lepotica i zver u produkciji CW-a osavremenila je televizijsku seriju iz 1987. godine, ali je zamenila učenog, lavovskog junaka zgodnim muškarcem sa nekontrolisanim izlivima agresije i besa; ti nagoveštaji zlostavljanja predstavljaju novi zverski momenat. Ovih dana je Lepotica zatočena u sado-mazo tamnici Zveri u stanu na poslednjem spratu, a njegov doživljaj pristanka je izrazito maglovit.)

Čini se da je igrana verzija Lepotice i zveri koja je nedavno imala premijeru svesna toga da je njen prethodnik Lepotici dodelio i pripitomljavanje nasilnih instinkata umesto isključivo upozorenja da se ne gleda samo spoljni izgled. Ova nova Bel se ne miri sa svojom zatočenošću — ne samo da odbija večeru, već i posrami Zver zato što zahteva i njeno društvo pored njenog povinovanja — i pravi planove da pobegne. Jedino ne uspeva mnogo da izmeni ponašanje Zveri. On joj sad dopušta kratak rastanak, ali njegovi zahtevi i njihove nasilne implikacije ostaju netaknuti. (Štaviše, ovaj rimejk izbacuje jedan od njegovih ranih momenata probuđene savesti. Sad je Limijer oslobađa iz tamnice, a ne krivicom izjedena Zver.)

Kao da želi da se iskupi za tu propuštenu priliku, film takođe dodaje nekoliko novih momenata "ukroćene" Zveri koja pravi društvo Bel. Ali njegova prva scena i dalje ubada u srž; zgodni princ hladno merka dostupne dame i agresivno odbacuje Zavodnicu koja traži utočište. Uprkos njenim dobrim namerama, ova nova verzija radi isto što i njen prethodnik i definiše nedaću Zveri kao pitanje njene ličnosti baš kao i izgleda. (To je namerno. Tokom snimanja Dalje od lepote: Neispričane priče, savetnik za scenario Rodžer Alers priznao je zašto je došlo do nekih izmena: "To je u suštini priča o devojci koja stalno iznova dolazi na večeru i od koje se stalno iznova zahteva da se uda, a ona to odbija — to je prilično dosadno, znate?")

Lepotica i zver ostavila je neizbrisivog traga na popularnoj kulturi. (Između ostalog, dovela je do naširoko rasprostranjene pretpostavke da će lepe žene pronaći mnogo toga za voleti kod manje privlačnih muškaraca.) Ali Dizni je izvrnuo očekivanja čitave jedne generacije od ove priče. Pod Diznijem, alegorija ugovorenog braka u kojoj je Lepoticin pristanak bio fantazija postala je priča o ženi čiji tamničar na kraju dovoljno smekša da je ne kazni jer mu se suprotstavila. Zamena "smekšanog tamničara" "zamađijanim udvaračem" od tada je postala jedno te isto u leksikonu pop kulture. Iako smo svesni problema nekritičkog prihvatanja ovih kao identičnih narativa (Sindrom Pedeset nijasni, između ostalog), one mogu biti fascinantne kad se istražuju zajedno kao priče u diskusiji jedna sa drugom. Rimejk Lepotice i zveri koji je preuzeo okvir verzije iz 1991. godine mogao je da nam podari, ako ne uglađenog muža pod maskom, a ono priču koja prihvata svoju problematičnu Zver i sledi savremene teme originala o moći i vezama. Ako ništa drugo, to bi izvuklo rimejk iz senke originala, rimejk koji je u diskusiji sa svojim prethodnikom. Umesto toga, dobili smo iste stare pretnje i na kraju pesmu o tome koliko će mu ona nedostajati — premalo i prekasno.

Još na VICE:

Gustav našeg detinjstva

Deset animiranih filmova koje treba da pogledaš tokom zimskih čarolija

Kada je vreme da odrastemo?