Životna priča najsurovijeg gangstera Kopenhagena

Leon Fristrup Jensen bio je mnogo toga – šarmantni makro, porodični čovek, nasilni prestupnik, prijatelj zvezda, diler droge. Većina stanovnika Vesterbra u Kopenhagenu zna ga kao „Lonea", nepopravljivog lokalnog kriminalca koji je skoro pola života odrobijao.

Lone svoju priču iznosi u knjizi Petera Grenlunda pod naslovom „Rođen slobodan". Rodio se u porodici iz radničke klase u Vesterbru – u ono vreme, kopenhagenskoj četvrti crvenih fenjera. Isti status ovaj kraj ima i danas, ali ipak je bio džentrifikovan. Lone je sa 15 godina po prvi put dočekao Božić iza rešetaka, posle čega je usledio beskrajan niz zatvorskih kazni zbog – između ostalog – krađe, nasilničkog ponašanja, podvođenja, krijumčarenja, i kupoprodaje kradene robe.

Loneova priča simbolizuje promene u samo Vesterbrou. Tokom sedamdesetih i osamdesetih, ovaj deo Kopenhagena bio je prepun bioskopa za odrasle i oronulih kafana, ali ovih dana uglavnom sadrži galerije i kafiće koji služe odličan espreso. Lone je bio deo onog starog Vesterbroa, baš kao i njegovo društvo živopisnih nadimaka – Mesar Džon, Krivi Rikardo, i Nasilnik Vili.

„Svi Loneovi poznanici bili su kriminalci – Vesterbro je bio takav kraj, pa su dečaci na lokalu imali samo dva izbora. Ili da postanu nekvalifikovani fizički radnici, ili da se kao i Loni snalaze i vanzakonski sastavljaju kraj s krajem", piše Peter Grenlund.

Lone je u danskom mejnstrimu bio prisutan već godinama, ali Peter Grenlund cenio je da i dalje postoji dovoljno neispričanih priča o njemu da bi se napisala knjiga. U njoj, on opisuje život tvrdokornog kriminalca i slavnog trošadžije – bio je podjednako rad da se razabacuje parama kao i da nekog oplavi.

„Malo je Danaca provelo toliko vremena u zatvoru, ali on se na to ne žali. Toliko je odležao iza rešetaka – sedamnaest meseci čak u samici. Ali on prihvata posledice svojih dela, tako je uvek živeo", priča Peter Grenlund. „To me je zainteresovalo, taj moralni kodeks po kom se živi potpuno drugačije od većine nas."

Danas Lone živi prilično povučeno i vaspitava devetogodišnjeg sina. Peter kaže da je Lone u poslednjih par godina „naleteo na par manjih prepreka" – ležarina od po 30 ili 60 dana, novčane kazne za sitan lopovluk – ali ništa nalik na slavne mladalačke dane.

„Ne banči kao nekad, ali recimo samo da još voli da popije s vremena na vreme", kaže Grenlund po kom je Lone „u suštini fin čovek", i nastavlja: „Kad prihvatiš tetovaže na licu i kriminalnu prošlost, ostaje ti dobroćudan razgovorljiv tip koji ima razne lude priče jer mu se ceo život vrteo oko kriminala."

Lone ne misli mnogo o žrtvama svojih zločina. „Ako njega pitaš, on je svoje odrobijao. Ne tiče ga se koga je prevario, opljačkao, ili pretukao", kaže Grenlund. „To je taj njegov moralni kodeks. Ni malo se ne kaje što je preplavio Vesterbro heroinom, na primer. Bolje on nego neko drugi, njegov je rezon. Žali samo što su ga uhvatili."

U sledećem odlomku Lone objašnjava kako se po prvi put istakao u podzemlju Kopenhagena.

****

Kad sam napunio 15 godina, osudili su me na dve godine i deset meseci u Niborgu. To je praktično najteža kazna koju su maloletniku mogli da izreknu. Ako su mislili da će me to vreme odvratiti od kriminala, zajebali su se. Od te kazne je sve počelo.

Imao sam sreće da su u Niborgu ležali neki od mojih ortaka sa Saksogade – moje ulice u Vesterbru. Elvis, Buler, Vili i ja smo čuvali jedni drugima leđa u zatvoru, zvali su nas „Sakso banda". Elvis je bio jedan smešan lik, kitnjasta odela, zalizana kosa. Buler je bio krupan i voleo je da udari, baš kao i Vili. Malo ko je imao muda njima da izađe na crtu. Elvis i Buler su umeli da popiju. Jednom su iz bolnice ukrali neki alkohol, pa su ga stalno sipali u čokoladno mleko kad god bismo negde izašli. Njih dvojice odavno više nema, ali Vili je još živ. On je jako retko pio, mada je voleo da pegla ljude. Imao je običaj da glavom odvaljuje oluke po ulici – sve ih je tako ulubio, tako je ostavio svoj trag. Ali jednog dana su oštećeni oluk zamenili novim, od nekog jačeg metala. Od tada je Vili imao ulubljeno čelo.

Ja sam robijao sa ortacima iz kraja, ali i sa starijim tvrđim kriminalcima iz unutrašnjosti. Oni su nam pričali kako su pljačkali trezore, krijumčarili ovo ili ono, kola, žene, svašta su pričali. Taj zatvor za mlade je bio fabrika – masovno je proizvodio okorele kriminalce. Čim sam odležao svoje, znao sam tačno šta ću dalje. Nisam više razmišlja o poslu ili obrazovanju. Hteo sam da budem samo kriminalac.

Nisam siguran zašto, ali tu sam negde prestao sa obijanjem – možda nisam umeo tako dobro kao drugi, možda mi je prosto dosadilo. Znači ne znam zašto, ali znam da sam i bez provala imao mnogo drugih prilika.

U Den Lil kafeu bilo nas je svakakvih: kriminalaca, krijumčara, zajebanih tipova koji su tražili tuču, vrednih radnika, nezaposlenih radnika, lokalnih kurvi i pijanaca. Tu sam upoznao jednu devojku po imenu Sus koja je pobegla iz nekog sirotišta u Vibiju kod Arhusa. Imala je 16 godina, ali baš je bila dobra. Radila je po ulicama u Vesterbru i dosta brzo živela. Jednom me je zamolila da joj pomognem da prijateljicu dovede u Kopenhagen. Ta druga je živela u istom prihvatilištu iz kojeg je Sus pobegla, ali nije mogla sama da se izvuče.

Pristao sam, pa smo se odvezli na Jutland. Devojka se zvala Joni, izvukli smo je bez problema. Vezala je dva čaršava i spustila se sa drugog sprata kad smo joj signalizirali farovima. Posle smo se svo troje vratili u Kopenhagen, uz pivo i glasnu muziku.

Par dana kasnije, Sus uđe u kafanu i pruži mi 300 kruna (40 EUR). Nisam razumeo, pitao sam je šta je to – nije mi dugovala. Samo je rekla da je to za mene. Ortaci za stolom su se smejali, rekli mi da odbijem. Ubrzo je i Joni počela da mi donosi pare. Tako sam postao makro.

Iskreno rečeno, u početku mi je bilo baš čudno. Njih dve bi povremeno svraćale da mi daju po 300-400 kruna, i ubrzo sam se uhodao. Zauzvrat su očekivale da im pomognem kad neka mušterija neće da plati ili pravi probleme. Iznajmio sam im stan na Eriksgade u kom su radile.

Imali smo rutinu, svakog prepodneva svratim da im donesem svež toalet papir, peškire, ubruse. Onda odem na piće dole u Den Lil ili De Fire Arstider – tu su se okupljali makroi iz kraja. Devojke bi došle da ostave pare i popiju piće sa nama, pa onda nazad na posao. Kad bi pale neke veće pare, otišli bismo u skup restoran da proslavimo. Nismo štedeli – uvek sam se razbacivao, plaćao svima pića, slao flaše za stolove, častio koga sam stigao. Toliko su zarađivale da sam – kao pravi makro – kupio žutog mustanga. Tako sam privlačio pažnju. Devojke su po rukama tetovirale „Lone zauvek".

Dobro smo živeli, ali nije da nije bilo problema. Par puta nedeljno bih morao da pripretim nekome. Devojke bi došle po mene kad god im zapadne neki pijan, agresivan, ako se na nešto žali ili neće da plati. Obično bi nekolicina nas otrčalo do stana – pomagali smo jedan drugom. Dosta smo mušterija poslali niz stepenice bez zuba.

Te incidente gotovo da niko nije prijavljivao. Ma koliko ozbiljno bili pretučeni, vrlo retko bi se policija umešala. Ipak, ubrzo sam završio u zatvoru zbog nanošenja teških telesnih povreda. Jedan moj drugar Beni, bitanga mala, došao u kafanu sav izubijan. Ispostavilo se da je bio u obližnjoj ribarnici, čiji je vlasnik jedan ogroman tip. Beni je onako iz šale uzeo ribu i udario ovog po licu. Takav je bio lik, stalno je to radio. Ribaru nije bilo smešno, pa je dobro išamarao Benija.

Ja sam sedeo i pio, ali kad sam čuo priču, odmah sam otrčao u ribarnicu kod tog tipa, nabo ga glavom, još par puta pesnicom. Kad je pao, još sam ga malo đonom ugazio po licu da nauči da ne sme da dira moje ortake.

Za razliku od onih što idu u kurve, ribar me je odmah prijavio policiji i svedočio pred sudom protiv mene. Naravno, niko mu nije zbog toga zamerio – bilo je to traumatično iskustvo za njega, potpuno sam podivljao. Rekao je sudu da sam mu upao u radnju i zaskočio ga. Ja sam sve poricao, rekao sam da ne znam o čemu se tu radi, bio sam potpuno nevinašce. Uvek sam se držao toga, i u kasnijim slučajevima. Nikad ništa ne priznaj, drži se nevinosti. Po tom principu živim. Sudija mi nije poverovao, pa sam sledećih deset meseci odležao u Vridsleselilu.

„Rođen slobodan" izašla je na danskom u izdanju Bogkompagniet.

Još na VICE.com:

Druga strana devedesetih: Knele, lav na jedan dan

Neviđene vizitke starih čikaških bandi

Lov na mafiju na Istoku: Trijade nikad ne spavaju