Reklame
Lingvistika

Hrvati, Srbi, Crnogorci: Koje bismo reči iz jezika voleli da uzmemo jedni drugima

Jezik je definitivno jedna od stavki oko koje smo najviše lomili mozak, table i izloge.

pisao Uroš Dimitrijević
28 Mart 2017, 2:03pm

Fotografija: Flickr/Jorge Láscar

Bilo bi uzaludno i jednostavno bi iziskivalo suviše vremena kada bismo pravili listu stvari oko kojih smo se raspravljali u regionu. A jezik je definitivno jedna od stavki oko koje smo najviše lomili mozak, table i izloge. Od konkursa za nove hrvatske reči, crnogorskog rečnika i ekstremnog forsiranja ćirilice, određeni pripadnici nekada zajedničke države su tražili svaki mogući način da istaknu svoju lingvističku različitost. No, svakom ludilu očigledno dođe kraj, pa je intelektualna elita regiona došla na ideju o Deklaraciji o zajedničkom jeziku.

Cilj deklaracije je da ukaže i aktivno utiče na postojeće nacionalističke jezičke prakse u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. Nakon serije regionalnih konferencija Jezici i nacionalizmi održanih u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu, tekst Deklaracije će biti predstavljen u četvrtak, 30. marta, u Sarajevu. Među potpisnicima (njih dve stotine) se nalaze Rade Šerbedžija, Mirjana Karanović, Filip David, Boris Dežulović i drugi.

Prisetimo se da formiranje zajedničkog jezika za preveliki broj naroda može da bude i logistička katastrofa. Zaista, setite se samo jezika slovio, pokušaja lingviste Marka Hučka da osmisli zajednički jezik za sve slovenske narode. Gramatika mu je slična esperantu, ali se vokabular sastoji uglavnom od prepoznatljivih i zajedničkih slovenskih reči, a takođe sadrži i neke međunarodno upotrebljavane reči iz latinskog, engleskog, francuskog, nemačkog i španskog. Ideja je bila sjajna, ali realizacija, očigledno, nikakva. Da li ste u nekom CV-ju videli da neko ističe poznavanje slovio jezika?

Ali dok se tekst predstavi, dok se dokument ratifikuje, pa dok stvarno počnemo da pričamo tim jezikom, mogu da prođu godine. Zato sam pozvao par ljudi iz regiona i pokušao sa njima da napravim draft verziju zajedničkog jezika. Uzeli smo najbolje reči jedni od drugih i napravili mali lingvistički konsenzus.

Ja bih iz "stranih" jezika uzeo reči poput bok, koje mi je nekako suviše carski. Kada bi me devojka iskulirala i rekla "Bok!" trenutak pre nego što zauvek nestane iz mog života, mnogo bih lakše to podneo, nego da mi kaže "Ajde, ćao" ili "Vidimo se". To je kao stigma da novac ne rešava ljubavne probleme, ali da je lakše plakati u ferariju. Takođe bih uzeo reči poput fakat i doslovno, koje bih koristio striktno u biznis komunikaciji. Kada sam u restoranu ili u kafani, govorio bih isključivo dobar tek. To mi je baš nekako fensi.

Foto: Flickr/ Antti T. Nissinen

Marijana Matulović iz Dubrovnika bi iz srpskog jezika uzela dosta praktičnije reči. Šargarepu umesto mrkve, pečurku umesto gljive, sunđer kako ne bi koristila spužvu i minđušu, a ne naušnicu. Ove reči smatra zvučnim i samim tim lako pamtljivim, iako većini govornika hrvatskog jezika one zvuče poprilično neobično.

- Ja ih čak nekad znam i koristiti u svakodnevnom govoru čisto zbog razloga kako zvuče – kaže Marijana za VICE.

Milica Odalović iz Kotora bi uvek koristila gotivno, jer, kako sama kaže, predstavlja savršenu reč za iskazivanje pozitivnog odnosa prema nečemu, a izbegneš glagol voleti koji je prejak za neke blage osećaje, pa i izlizan.

- Bedak je sjajna izvedenica! To je nešto što je paravan crnogorskom crnjak. Stojimo jako negativno u izrazima – kaže mi Milica.

Bosanci koje sam pitao bili su dovoljno (ne)ponosni da kažu da su sve njihove reči zapravo srpske. Tako da bismo se sa njima vrlo lako dogovorili.

Ipak, jugonostalgija, kao deo kolektivnog nesvesnog, mi očigledno nije dala mira, pa sam, iako ih zvanična deklaracija isključuje, kontaktirao ljude iz Makedonije i Slovenije, jer su to dve države čiji jezik ne razumem baš najbolje, dok me njeni stanovnici savršeno kapiraju. Pa ne bi trebalo onda ja da se prilagodim, zar ne? Mislim, lakše je ovako. 

Klemen Šali iz Maribora previše koristi reč očigledno, jer mu se jednostavno više sviđa od slovenskog očitno. Više preferira i reč kum, a ne boter. Zaista, šta je to boter? Uređaj? Pa kum nije dugme, valjda.

Druga srpska reč koja mu se jako sviđa je proliv.

- Nije da volim da imam proliv ,ali reč mi je dobra. Ipak se proliv prolije, ne nešto šta bi mogao raditi sa nečim šta se zove "driska" na slovenačkom – priča mi Klemen.

Makedoncima treba da dođu do vazduha. Simona Veličkovska iz Skoplja više voli da koristi reč kiseonik nego kislorod, kako se izgovara na makedonskom, jer lakše ide preko jezika. Veridba isto bolje zvuči na srpskom, jer se na makedonskom kaže "da se svršiš". Mislim da dodatno objašnjenje nije potrebno.

- Spavanje je isto bolje nego spijenje, jer u zadnje vreme jako slabo spavam, i bolje mi je da spavam nego spijem – pospano mi priča Simona.

I tako razgovorno, mirno, diplomatski, gotovo bratski i jedinstveno kao u dobra stara vremena, sastavili smo naš mini-rečnik. Dakle promene slede u: bok, fakat, doslovno, dobar tek, šargarepa, pečurka, sunđer, minđuša, gotivno, bedak, očigledno, kum, proliv kiseonik, veridba i spavanje. Sve ostalo ostaje isto. Ekspresna i bezbolna reforma jezika.

Još na VICE.com

Koliko nam srpski jezik dozvoljava da zaista izrazimo šta mislimo

Zašto su nam svi akcenti osim beogradskog smešni

Probali smo hrvatsku i srpsku čokoladu i pratili neželjene efekte