Prodavci na beogradskoj pijaci o tome kako da se ponašate prema njima

Fotografije: Lazara Marinković

Nebitno da li vas pijaca asocira na braću Troter i njihove vrhunske marketinške sposobnosti ili na mesta na koja su vas roditelji vucarali vikendom jer nije imao ko da vas čuva kod kuće, složićete se da su to retke oaze života koje nije samleo ovaj surovi kapitalizam. I pored tone voća, povrća, ribe i ostalih namirnica koji će u plastičnim kesama završiti u vašim kuhinjama, stubove pijace predstavljaju prodavci.

Kao i prema svim zaposlenima u uslužnoj delatnosti, iz nekog razloga imamo tu naviku da se neretko ponašamo kretenski i prema prodavcima na pijaci. Koliko god imali loš dan, koliko god nas neko maltretirao na poslu, nipodaštavao naše znanje, veštine ili figurativno gužvao našu diplomu, ništa nas ne opravdava da se istresamo prema prodavcima na pijaci koji samo žele da nam prodaju hranu koja nema GMO sertifikat i veštački utisnut barkod na nektarini. Nakon što sam obišao čuvenu beogradsku Kalenić pijacu, video sam da među prodavcima postoje ljudi koji, isto kao i vi, možda žele da otpale preko i nađu bolju šljaku, ljude čija se diploma smatra bezvrednom i koji, nakon što provedu sedam sati stojeći napolju, imaju duplo više razloga od vas da budu nadrkani, pa ipak nisu.

Tako su bili ljubazni i da odvoje par minuta i daju par saveta o ophođenju prema njima. Kao nekakav mini pijačni bonton ili jednostavno kratak kurs međuljudskih odnosa koji bi dobrodošao brojnim samoproklamovanim diplomatama.

Najvažnije je da budete fini. Ja uvek otvorim, ponudim da ljudi probaju, pa zašto biste kupili nešto što vam se ne dopada? Bilo bi lepo da se poštuju cene, ali naiđu i oni koji vole da se cenkaju. Cenkanje je okej, za šta je drugo pijaca nego za cenkanje? Cena uopšte ne mora da bude fiksna, tradicija pijace je da postoji cenkanje. Ako ste pravi kupac, lako ćemo naći zajednički jezik, ali ipak postoji cena od koje ne odustajem, ispod koje ne mogu da idem.

Sve je isto kao i prošle godine, kuka se da se nema para. Ali to je u redu, to je suština života danas. Svako gleda da kupi jeftinije, to je normalno. Ali kada kupujete, lepo bi bilo da znate makar šta tražite. Jedna gospođa nije znala razliku između ruzmarina i bosiljka i ona mi kaže "Ja nisam rasla na livadi, pa da znam". Rekoh ja jesam, pa znam, a tebi praziluk viri, da ne kažem odakle. Ako već ne znaju, mogu slobodno da nas pitaju. Mada omladina više zna nego stariji. Drugačije je ako ste proizvođač. Zna se dokle može da se ide, svaku biljku smo mi odnegovali i znamo koliko je rasla i koliko vredi, ne želim svoj rad i trud da dajem za džabe.

Ovih dana se manje kupuje, manje se prodaje, ali to nije problem. Glavno je da budete kulturni. Čak su i mlađi dosta kulturniji od starijih, pa bi stariji mogli da nauče nešto od njih. I nije nikakav problem da pitate odakle dolazi hrana, ali treba da imate i poverenja u nas kada vam kažemo odakle nabavljamo. Cenkanje je isto u redu, kada možemo da spustimo cenu – spustimo, ali ne možemo da idemo ispod minimalne.

Da li se roba koja je dobra stavi u izlog ili u magacin? Ne znam zašto kopaju. U redu je kada je krompir, ali kada je mlada tikvica, jagoda, breskva, kada zabiju nokte i počnu da kopaju, ne znam šta traže? To mi nikako ne ide u glavu. Neki put puknem, neki put se nasmejem, a neki put pitam "je l mog pokojnog tatu tražiš tu?" Ako je sveže nešto, to se vidi. Dobra mušterija kaže spakuj mi „to, to i to, vraćam se za deset minuta". Onda ja izaberem najbolje. Tako kupuju Nikola Kojo kupuje, Ana Stanić, Kemiš. Neće dobiti trulo i pokvareno.

U redu je pogađati se, ali se pogađamo pre nego što stavim u kesu. Ako stavim u kesu, onda je cena koju sam rekla. Jednom prilikom me je mušterija optužila da sam joj stavila manje nego što je tražila. Otišli smo na kontrolnu kasu i ispostavilo se da ima 200 grama više, 200 grama koje ne bih ni naplatila. Uzela sam robu i izručila sve u kantu za otpatke. Ja sa mojom robom mogu da radim šta hoću. Ne volim da me neko vređa i da me pravi lopovom. Ja jesam dete sa sela, ali sam veća gospođa od 90% gospođa u Beogradu. Rekla sam joj "zapamtila sam te dobro, nemoj da si prišla mojoj tezgi".

Kada preturate, bacate, to dosta šteti voću. Treba da imate poverenja i kažete nam samo šta da vam spakujemo. Svaki normalan čovek ne stavlja trulu robu. Nedostaje malo više osmeha i ljubaznosti, ta opšta pozitivnost svima nama nedostaje. To baš dosta znači. Često dajem ljudima na odloženo plaćanje, kada nemaju do plate ili penzije i trebalo bi to da cene. To uzajamno poverenje i prijateljstvo. A sveska mi je puna onih koji nisu platili. Retko kad ih i vidim, izgleda da me eskiviraju. Ali razumem i njih, to je borba za život.

Nemojte da kradete i budite uredni i pristojni. Prljavština i prostakluk me inače u životu iritiraju, a kamoli ovde na poslu. I ako dolazite sa strane, gledajte da se prilagodite, ne očekujte da donesete svoje brdo i da se mi ostali prilagodimo vama. Nemam averziju ni prema kome, ali previše ljudi očekuje da se sredina prilagodi njima, a ne obrnuto. I treba da poštujete nečiji rad i cenu onoga što je izloženo. Jer u suprotonom ne vredi uopšte komunicirati sa vama. Da li vredi da vas u nekim godinama prevaspitavamo?