Kako sam proveo dan sa bratom Pabla Eskobara

Zurio sam kroz teške gvozdene rešetke na umrljanom prozoru sa povelikom rupom od metka po sredini debelog stakla.

„Ovo se desilo kad su pokušali da nas ubiju", rekao je brat Pabla Eskobara. Izgledao je umorno i bezopasno. Njegovo jedino zdravo oko besciljno se prevrtalo iza naočara. Nekada jedan od najtraženijih kriminalaca na svetu i među ključnim ljudima u organizaciji odgovornoj za hiljade ubistava i ko zna koliko milijardi dolara stečenih trgovinom narkotika, sada je samo običan starac koji stoji nasred dnevne sobe kao da ne zna šta će sa sobom.

„Dođite da popijemo kafu, pa ću vam ispričati sve što vas zanima", promrmljao je, te sam izašao za njim napolje, na trem sa kojeg je pucao predivan pogled na grad Medeljin koji se prostirao u kotlini ispod nas.

Svako je čuo i za priču i za čoveka: Pablo Eskobar i medeljinski kartel. Bio je to krvav i neumoljiv uspon do nadmoći i prevlasti. Do kraja osamdesetih, Eskobar je zgrnuo milione dolara i postao ozloglašeni heroj iz naroda koji gradi stanove i bolnice za siromašne. Pokrenuo je jedan dnevni list i čak je otvorio i zoološki vrt. I dok su na hiljade ljudi brutalno ubijane a najsvirepije nasilje za koje je lično odgovoran vrtoglavo izmicalo kontroli (već je poznato da je srušio putnički avion u pokušaju da se reši samo jednog čoveka), Pablo je za najcrnju sirotinju i sve izgnanike iz medeljinskog društva još uvek bio heroj. Posle njegove smrti na onom krovu 1993. godine, iza sebe je ostavio na hiljade ožalošćene rodbine svojih žrtava, grad opustošen i raskomadan nasiljem i ličnog računovođu: Roberta Eskobara, svog brata.

Dok sam tako teglio svoj ranac do hostela smeštenog nedaleko od Parka Ljerasa, popularnog stecišta noćnog života u gradu, i Eskobar i njegova krvlju natopljena zaostavština bili su još malo pa poslednja stvar koja mi je bila na pameti. Bio sam prljav, iscrpljen i ako je sudeći po neotesanim Australijancima koji su se jezivo napijali u popločanom unutrašnjem dvorištu hostela u sredu u dva popodne, nije bilo izgleda ni za dubok, okrepljujući san koji mi je bio tako očajnički potreban. Mučio me je mamurluk od ruma i akvardientea (bukvalno prevedeno: vatrena voda) koje sam satirao u prethodne dve nedelje provedene na kolumbijskom primorju. Uz to sam sasvim čudno i nekako do pola izgoreo na najgorem suncu, kao uspomena na vreme kada sam potpuno potcenio količinu alkohola koja može da stane u kokos pa se obeznanio ispod jednog stola na plaži usred podneva, kad najstrašnije prži.

Kad sam došao do zajedničke spavaonice da ostavim stvari, primetio sam na moje veliko nerviranje i frustraciju da ću morati da spavam u gornjem krevetu koji se činio dobra tri metra iznad poda. U tom trenutku se iz zajedničkog kupatila zateturao jedan krupan Južnoafrikanac rumenog lica i u ragbi dresu. Reći da je dotični gospodin očigledno upravo obradovao sebe sa malo kokaina ne bi bilo ni izbliza dovoljno ubedljivo: čovek je delovao kao da je malopre udario glavom dizača tegova. Šmrknuo je, pljesnuo me po ramenu i stavio mi do znanja bez ikakve dileme da sam na pravom mestu za „jebeno najluđi provod".

„Ovo je najbolje mesto, brate", uveravao me je. „Znaš li da je neki tip jebeno umro ovde prošlog meseca? Preterao je. Legenda, ortak, le-gen-da."

„Ehem…Da, to je stvarno sjajna vest."

On je na to prasnuo u smeh i krenuo kao fol da me udari u stomak, ponovo se nasmejao i izašao, dok su moje šanse za odmor i oporavak delovale sve manje i manje realne. Smrt i užasi onih prohujalih dana iz istorije Medeljina su možda iza nas, ali na ulicama opstaje jedan veoma opipljiv delić tog vremena koji je još uvek sveprisutan: kokaina ima na svakom koraku. Vremenom sam i ja shvatio da ne samo što ga ima svuda, već se konzumira uz ležernost kakvu nikad ranije nisam iskusio. Skrivanje u kupatilu? Nema potrebe. Šmrkanje za pisoarom je ovde izgleda svima sasvim dovoljno diskretno.

U Medeljinu sam nameravao da provedem svega pet dana pre nego što je valjalo uhvatiti let za Argentinu, a posle vremena provedenog u primorju trebalo mi je da malo usporim, da mažem izgoreli donji deo tela kiselim mlekom i skoknem do muzeja Botero – a sada i da se držim podalje od onog Južnoafrikanca. Ali dok sam sedeo u baru hostela, ljuljuškajući kriglu piva i slušajući Australijance kako larmaju i tu i tamo jedan drugome drugarski zavale pljusku, pogled mi je pao na nešto nalik na flajer: bila je to reklama za turu „Pablo Eskobar". Pitao sam devojku na recepciji, Kolumbijku od dvadeset i kusur godina da mi kaže šta zna tome i ona se samo nasmešila.

„Aaa, pa to se mora videti", rekla je. Kada sam je zamolio da mi kaže nešto više, ljubazno je dodala, „Pa znate, ture vas u kombi i vozaju okolo, a verujem i da kažu ponešto o Pablu Eskobaru". Kad je već imala tako sjajno izbrušen talenat za reklamu jednostavno nisam mogao da je odbijem.

I tako sam se sledećeg dana uspentrao u jedan očukan kombi parkiran ispred hostela u osam sati izjutra dok je iz nisko postavljenih oblaka sipila sitna kiša, još uvek premoren i krmeljiv posle noći u kojoj nije bilo puno spavanja, ali je zato bilo obilja elektronske muzike, hektolitara piva i urlanja australijskih narodnih onomatopeja. Još uvek nisam zapravo ni znao šta da očekujem. Prvo što sam primetio bilo je to da naša vodičkinja, jedna fina kolumbijska dama, jedva da zna i reč engleskog. Igledalo je kako celu tu priču o Medeljinu doživljava vrlo emotivno, kao i da puno toga zna o Pablu Eskobaru, ali zato nije bila sposobna da to prenese i na nas pa je vremenom digla ruke, pustila neki DVD i usredsredila se na pisanje poruka na svom mobilnom telefonu.

Ispostavilo se da se na DVD-u nalazio film „Dva Eskobara", polusatno dokumentarno ostvarenje sa kanala ESPN koji za temu ima Pabla Eskobara i kolumbijsku fudbalsku zvezdu Andresa Eskobara, napredak kolumbijskog fudbala podstaknut masovnim prilivom novca od prodaje droge, kao i konačnim ubistvom Andresa, koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa narko glavešinom, kada je na svetskom prvenstvu postigao autogol. U pitanju je jedan istinski fascinantan i odlično napravljen dokumentarac, ali vožnja u zagušljivom kombiju punom mamurnih i štrokavih turista, pa još kroz špic saobraćaja, nije pružala baš idealne uslove za filmsku projekciju.

Pa ipak, na turi sam imao priliku da dobro osmotrim sasvim zabavan način na koji su lokalci pristupali ideji brze hrane, ili kako je oni zovu comida rapida. Radi se o zdanjima koja su iskićena raznobojnim reklamama sa ili crtežima jedne nenormalno sisate gospoje ili likovima iz video igrica. Moji omiljeni su verovatno bili Braća Mario (ko ne zna, likovi iz igrice za Nintendo, mada im ime kod Kolumbijaca nije pravilno ispisano), čije su se odrubljene glave sa širokim i toplim osmehom klatile uokvirene znakom na najuočljivijem mestu, što je očigledno imalo za cilj da preporuči kvalitet. Ne znam da li su time povređena neka od autorskih prava, ali se činilo da su slogani sasvim na mestu: „Kako ćete spasti princezu na prazan stomak?" i „Vodoinstalater ne može da živi samo od pečuraka."

Ispostavilo se da nam je prva stanica na turi bila kod groba dotičnog, punim imenom Pabla Emilia Eskobara Gavirie, koji se nalazi na obodima grada. Grob je besprekorno održavan, ukrašen raznobojnim cvetnim aranžmanima, i svako je imao priliku da polako prodefiluje i fotografiše nadgrobni spomenik i provede po koji trenutak na groblju u neprijatnom ćutanju. Bio je to kraj prve etape. Čim smo ušli u kombi, naša hrabra družina putnika zaputila se dalje praćena onim istim dokumentarcem sa DVD-a, dok su se naša četiri australijska saputnika naizmenično žalila na mamurluk, kovala planove za sledeći tulum i muvala neke Francuskinje koje su sedele do vozača.

Na našoj drugoj stanici, na kojoj nismo ni izlazili iz kombija, nalazilo se zdanje u kojem je suparnički klan Kali jednom podmetnuo bombu u pokušaju da se liši Pabla i njegovih poslovnih saradnika. Bila je to manje-više jedna sasvim obična zgrada ušuškana u trgovačkoj četvrti. Od toga da se ovde bilo kada desilo nešto uzbudljivo više nije ostalo ni traga, pa je čak i naša vodičkinja bila sklona da se prećutno složi kako je ovo najslabija tačka na turi. Moral naše družine je već počeo da popušta i mada to niko nije glasno prokomentarisao, postalo je jasno da se neko uprdeo u kombiju. I tako smo krenuli dalje.

Tura nazvana Pablo Eskobar dostigla je svoj apsolutni vrhunac prilikom posete kući u kojoj je nekada živeo – ili bolje reći gde se skrivao poslednjih nekoliko meseci života zajedno sa svojim bratom, gde je skladištio gotov novac i automobile, ali i gde je u krvi skončao. Kombi se krivudavim puteljkom popeo do vrha brda na kojem se nalazilo to zdanje, prošao kroz kapiju i parkirao se ispred garaže u kojoj se još uvek nalazio Pablov motorcikl terenac i onaj stari plavi kamion kojim je prvi put prošvercovao kokainsku smesu preko grane. Kad smo nagrnuli napolje na svež vazduh, naša vodičkinja nas je obavestila da ćemo se tu sresti sa Robertom Eskobarom, Pablovim bratom, koji u dogovoru sa državom koristio kuću kao muzej, a tako prikupljenim novcem finansirao ovu turu i medicinsku fondaciju koju je osnovao. Hteo sam da prokomentarišem kako bi turi svakako bilo potrebno još novca ili barem malo bolje rashlađeni kombi, ali sam se ujeo za jezik i sa grupom ušao unutra.

Zidovi su bili iskićeni fotografijama mladog Pabla i isečcima iz novima, starim trofejima, kao i jednom velikom poternicom na kojoj je za bilo koju informaciju o Pablu i Robertu nuđena suma u iznosu od 10 miliona dolara. Na toj istoj poternici nalazio se is spisak saradnika dvojice braće sa sve fotografijama: bila su to naizmenično ozbiljna ili nasmejana lica sa nadimcima ispisanim na španskom kao što su Pitufo, El Pollo i La Garra, iliti Štrumpf, Kokoška i Kandža. Sve u svemu, bila je to jedna sasvim ubedljiva družina očigledno vrlo sposobnih sledbenika. La Garra me se posebno dojmio kao ona vrsta gospodina sa kojom se ni po koju cenu ne treba zajebavati.

U dnevnoj sobi, prošaranoj rupama od metaka svih veličina koje su tu bile od vremena kada je kuća napadnuta, konačno smo pronašli Roberta Eskobara lično. Bio je to jedan omaleni čikica nežnog glasa, skoro slep i napola gluv zbog bombe koja mu je u pismu bila poslana pre ko zna koliko godina. Ponudio nas je kafom i seo na trem spreman da odgovara na pitanja. Kako je govorio je samo španski, odmah je zavrbovao jednog druželjubovog Irca iz grupe da prevodi. Jedan od Australijanaca kao da je jedva čekao da se uključi.

„Da li ste ikada nekog ubili?" pitao je sa malo previše entuzijazma.

„To neću da ga pitam, jebo te", brzo je odgovorio Irac gledajući naizmenice čas u Roberta čas u sve nas. Većina se suzdržavala da se ne smeje. Samo zamislite onaj najtvrđi irski akcenat dok čitate – biće i vama smešno.

Eskobar je klimnuo glavom jer je izgleda razumeo o čemu se govori, pošto su mu isti takvi klinci od dvadeset i kusur godina sasvim sigurno i ranije postavljali to isto pitanje tokom prethodnih godina. Rekao nam je da je on u kartelu bio knjigovođa te da je stoga bio podaleko od svog tog ubijanja, bombaških napada i mučenja koji su činili sastavni deo njihovog poslovnog projekta. „Puno puta sam prebacivao svom bratu zbog nasilja koje je izazivao", tvrdio je, zgodno zaobilazeći činjenicu da je i sam koristio milijarde dolara stečenih tim istim krvoprolićem i pustošenjem da bi živeo u izobilju i iznad zakona zajedno sa svojim bratom.

A tih milijardi je bilo toliko da je kartel svakog meseca trošio čitavih 2,500 dolara samo na gumice kojima su pare bile vezivane i slagane na kamare. Toliko da su im 10% profita svake godine ili pojeli pacovi ili je jednostavno istrulilo pod zemljom gde su zatrpavali novac kada više nisu imali gde da ga skladište. Sećajući se tih vremena i prateći oblake onim svojim zdravim okom praznog pogleda, Roberto je tvrdio kako je od tih vremena puno skrivenog novca, onako izgrickanog od glodara i ubuđalog, još uvek negde zakopano.

„Ali sve je to za mene sada prošlost. Danas činim samo dobro", nastavio je. Potom je otpočeo podužu govoranciju o tome kako je od izlaska sa robije 2003. godine došao do bitnih medicinskih saznanja vodeći brigu o skupim konjima, a ta je saznanja onda koristio da pronađe lek protiv HIV-a.

Svi smo ga uljudno slušali uz upitne poglede koje smo naizmenično upućivali jedni drugima kao da verujemo da je posredi neka greška u prevodu, ali nije bila. A taj isti čovek koji otvoreno tvrdi da je stručnost za konje koristio da iskoreni AIDS, delovao je kao da to pominje tek onako uzgred. Ovde treba da vas podsetim da se radi o poluslepom računovođi mafijaškog klana koji za sebe kaže da je postigao pomak u medicini na svetskom nivou, kao i da je sve to prevodio dvadeset jednu godinu star klinac iz Irske koji je uz sve to još mamuran i pomalo unezveren.

Nakon što je tirada o lečenju HIV-a konjima bila okončana jedva da je usledilo neko pitanje, osim što je on sam napomenuo da će „uskoro objaviti svoj epohalni pronalazak posle čega će patnje mnogih biti zauvek okončane", segment posvećen pitanjima i odgovorima bio je završen. Roberto se nekako trapavo naslonio na zid na kojem je visila fotografija ranča njegovog brata, tako da je cela grupa dobila priliku da još jednom lagano prodefiluje i zabeleži ovaj uzvišeni trenutak svojim digitalnim foto aparatima. On se sav ukipio za slikanje, onako ozbiljan i ukočen dok se redom rukovao sa svakim od nas, baš kao što je to uradio toliko puta pre i što će toliko puta tek da učini. Poslednje što smo videli od Roberta Eskobara bila su njegova leđa dok se polako gegao prema svojoj sobi hodnikom prepunim fotografija svog nasmejanog mrtvog brata i starim, požutelim novinskim naslovima o pokoljima koje su zajedno osmišljavali, poslednjim spomenicima jedne srušene imperije.

I dok smo se kombijem vraćali u hostel, a svako od nas se u tišini pitao da li je ovaj poduhvat zaista bio vredan tih 30 dolara, ja sam predložio da skoknemo do Braće Mario na pljeskavicu i krompiriće, što se i desilo. I bilo je izvrsno. Dobro de, ne kažem da sam spasao turu od sigurne propasti, ali ne tvrdim ni da nisam.

Vratim se ja tako u hostel, i ne stignem čestito ni da se približim šanku kad osetim kako me neko tresnu po plećima. Okrenem se i vidim da je to moj drugar iz Južne Afrike, sa sve pivom u ruci, već poprilično naliven.

„Kaži brate, kakva je bila tura, a? Šta si naučio?"

„Pazi ovako, ispade da svetski poznat italijanski vodoinstalater peče opasne pljeske, svud po gradu zakopane su gomile keša koje jedu pacovi, a brat Pabla Eskobara je čudan koliko je težak."

„Jebo te. Le-gen-dar-no."