​Unutar najozloglašenije bande u Južnoj Africi

Aparthejd se često navodi kao katalizator koji stoji iza kulture bandi u Kejptaunu. Kada je u Južnoj Africi 1950. donet Zakon o grupnim oblastima, crni ljudi su izgnani iz centra grada i poslati da žive na prenaseljenoj periferiji Kejptauna, gde je vladala oskudica resursa i teritorija, što je izazivalo sukobe i formiranje bandi. Južnoafrička policija je 2013. godine procenila da samo u zapadnoj oblasti Kejptauna ima 100 hiljada članova bandi.

Jedna od najozloglašenijih bandi u Kejptaunu su „Amerikanci", poznati po trgovini metom, kao i po sklonosti prema svemu što potiče iz Amerike. Trenutno su najveća operativna banda u oblasti Kejpa, i shodno tome, jedna od najnasilnijih.

Želeli smo da saznamo kako je to biti pripadnik „Amerikanaca". Posle malo istraživanja po internetu, ušli smo u trag tipu koji se zove Nil Mozes. On je 12 godina bio njihov član, dok na kraju nije zaglavio u zatvoru Polsmor. Evo kako je on opisao život u bandi koja bukvalno priziva smrt.

VICE: Kako je bilo odrastati u Kejptaunu?

Nili Mozes: Odrastao sam u kraju koji se zove Mičels Plejn. Moja majka mom bratu i meni nikada nije dozvoljavala da izlazimo iz dvorišta, i naravno, često smo se krili. Ali sve je počelo kada sam pošao u srednju školu. Jedan moj drug je sedeo pokraj bandere, kada su pucali na njega, bez ikakvog razloga. Pa sam mu ja rekao da sam tu, ako mu išta zatreba.

I trebalo je da se boriš za njega?

Na neki način. On je bio deo grupe koja se zvala „Da bojs". Oni su voleli da piju, da duvaju i da klabuju, ali onda su počeli da se bore sa suparničkim grupama. Pa sam ja rekao sebi, ne, čoveče, ako ćeš da radiš pogrešne stvari, onda treba da pristupiš pravoj bandi. I tako sam se 1996. pridružio bandi „Amerikanci". Imao sam 21 godinu.

Kako si im prišao?

Bila je subota. Ja i jedan moj ortak smo otišli kod vođe bande u kuću, tamo gde su prodavali drogu. Rekli smo mu da želimo da se pridružimo Amerikancima. Ali on nam je rekao da dođemo u nedelju. Nedeljom su imali sastanke.

Šta ti se dopalo kod Amerikanaca?

Dopala mi se američka zastava. Boje. I može da se reći da je tada bilo takvo doba, Amerikanci su bili najjači u našem kraju. Dok sam bio osnovac, postojala je banda „Najf tajm", i ja sam crtao njihov logo po zidovima. Ali onda su Amerikanci preuzeli kontrolu, pa sam zavoleo njih.

Koja je njihova filozofija?

Tu se radi o američkoj zastavi, o Kipu Slobode, o Beloj kući. To je jedna duga priča. Na primer, na američkoj zastavi ima šest belih pruga. Šest belih pruga predstavlja bandu 26, što znači novac. A sedam crvenih pruga predstavljaju krv. A plava znači policiju. To je krupna, duga priča.

Jesi li bio srećan u Amerikancima?

Bilo je dobrih vremena, kao i onih loših. Bio sam srećan sa njima, jer su mi bili kao porodica. Ali bilo je i loših trenutaka. Jedne noći se dogodio incident, kada su članovi suparničke bande pogodili jednog mog ortaka, i glava mu je bila sva krvava. Tako da smo morali da uzvratimo i odužimo se za njegovu krv. Ali niko od Amerikanaca nije želeo to da uradi, a ja sam stajao tamo i plakao. Ja bih dao srce za bandu, a oni nisu hteli da mu pomognu. Ako iz suparničke bande pucaju na mene ili me izbodu nožem, moja krv će poteći, zar ne? Onda i mi moramo isto da uradimo suparničkoj bandi, i njihova krv mora da potekne. Tako vraćamo krv. Onog dana kada sam se istetovirao, rekli su mi, „Danas si potpisao smrtonosnu želju. Mogao bi da umreš danas ili sutra, mogao bi da umreš bilo kada". I ja sam bio spreman na to.

Jesi li ikada ubio nekoga?

Da, izbo sam nekoga nožem. Sada se kajem zbog toga, jer ko sam ja da nekome oduzmem život? Ali u to vreme, jednostavno sam to uradio. Kada si drogiran, ne osećaš ništa. To se jednostavno dogodi, a onda je gotovo.

Svake nedelje sam se drogirao. Nisam bio drogiran možda dva dana u mesecu. Nisam se drogirao kada je telo moralo malo da mi se oporavi. Uzimao sam met, mandraks, džidžu, kokain, a jednom sam probao i heroin, ali to nije bilo za mene. Voleo sam „dizalice", jer te održavaju budnim. Kada si član bande, moraš da budeš budan. Moraš uvek da budeš na oprezu, o tome se radi.

Na kraju si otišao u zatvor Polsmor. Zbog čega?

To se dogodilo 2000. godine, zbog oružane pljačke. Dobio sam dve godine.

Kakav ti je bio svakodnevni život u Polsmoru?

Meni je samo opstanak bio bitan. Kakav si napolju, takav moraš da budeš i u Polsmoru. Bio sam sa „Dvadeset šesticama" i „Dvadeset sedmicama", koje zovu „Sonop", „Ljudi zore". Rekli su mi da je ono što je moje, moje je, a ja sam se držao.

Dakle, „Dvadeset šestice" i „Dvadeset sedmice" su deo ozloglašene „Bande brojeva" u Polsmoru. Možeš li da mi kažeš koja je njihova uloga?

Dvadeset šestice su banda koja barata parama. Da bi im pristupio, moraš da dokažeš da si lopov. Moraš da kradeš, moraš od nekoga na prevaru da izvučeš nešto. To je psihološka banda. A Dvadeset sedmice, oni su krv. Ako želiš da pristupiš Dvadeset sedmicama, moraš da izbodeš zatvorskog čuvara, ili nekog drugog. A Dvadeset osmice, kako da to kažem… oni spavaju s muškarcima. Bio sam sa Dvadeset šesticama i Dvadeset sedmicama. Da bi opstao u zatvoru, moraš da pripadaš nekoj od bandi brojeva. To je jedini način.

U kom trenutku si rešio da napustiš život u bandi?

Razlog za to je bilo to što me ćerka nikada nije videla. Napustio sam ćerku kada je imala četiri meseca. Ove godine će napuniti deset godina, i ona ne zna moju prošlost. Kada me pita za tetovažu, ja joj odgovaram da ću joj jednog dana sve objasniti.

Koji savet bi dao klincima iz Kejptauna koji se ugledalu na bande?

Uvek bih rekao ljudima da bi pridružiti se bandi u ovom trenutku bila glupost, jer to više nije kao nekada. Pre mnogo godina, bande su se držale zajedno. Ali sadašnji članovi bandi nemaju poštovanja za velike ljude. Met preuzima Kejptaun. Amerikanci ubijaju Amerikance; braća se ubijaju međusobno. Srce me boli kada vidim kako danas stoje stvari.