Legenda o devojci koja je umrla u katakombama Odese

Nešto najbliže smrtonosnom lavirintu kralja Minosa – ili, ako vam je tako draže, onome iz filma „Lavirint" – a što zaista postoji, jeste mreža tunela ispod grada Odese u Ukrajini. U njima se odigrala tragična priča o Maši, nedužnoj klaberki koja je sa nekim prijateljima sišla u njihove dubine, jednom ili par puta pogrešno skrenula, i zauvek se izgubila.

Ali uprkos tome što internetom kruži kao istinita, ima malo dokumentacije koja bi potkrepila legendu o Maši. Kao i po pitanju većine informacija o ovim katakombama, samo ukrajinski speleolozi mogu da tvrde da znaju detalje.

Prema onome što je na forumu na Resursima urbanih istraživača (UER) napisao istraživač pećina Eugen Lata, koji je proširio priču o Maši na engleskom govornom područuju, priča počinje prvog januara (ili možda za Novu godinu) 2005. Bila je maglovita noć, sa temperaturom blizu nule. Maša je sa velikom grupom prijatelja izašla da proslavi i da se možda napije. Ne zna se da li su bili učenici škole broj 56 u Odesi, ali prema onome što je pisalo u ruskim medijima, tamo su našli ulaz u rudnik.

To je svakako bila loša ideja. Jedini Ukrajinci koji imaju ikakva zvanična posla tamo dole su rudari aktivnih rudnika koji i dalje vade krečnjak. Ali to ipak ne sprečava mnogo ljudi da krenu istim putem kojim je navodno krenula i Maša. Postoje priče o preduzetnim vinarima i uzgajivačima pečuraka koji redovno odlaze tamo dole i ostavljaju svoj proizvod da sazri ili raste, sigurni da ga niko neće naći i ukrasti.

Ne znamo zasigurno šta je Maša tražila kada je pošla u katakombe sa svojim prijateljima. Možda su te noći krenuli u potragu za blagom, s obzirom da je školom 56 kružio trač da se ispod nje nalazi replika „Titanika" od čistog zlata, veličine pola metra. Ili su možda tražili leševe. Kruži trač da su katakombe pune nagomilanih leševa jevreja ubijenih u Drugom svetskom ratu. Postoje i neki dokazi da su u njima likvidirani nacistički vojnici.

Nije lako kretati se po tim katakombama, naročito ne ako si pijan, kao što je Maša te večeri možda bila. Po nekim procenama, protežu se na dve i po hiljade kilometara, što je malo duže od cele pacifičke obale Sjedinjenih Država. Sledeća najveća mreža katakombi je u Parizu, ali je pet puta manja od one u Odesi.

To nije ni najbezbednije mesto na svetu. Neke delove redovno poplavljuju podzemne vode, drugi imaju nebezbedne plafone koji su poduprti improvizovanim gredama, ili ime je ventilacioni sistem u potpunosti razmontiran. Takođe su i sjajno mesto za ubistva. Prošlog meseca, jedan momak od dvadeset i nešto godina je osuđen zbog toga što je sekirom ubio devojku tinejdžerku u katakombama. Još 2011. godine, u katakombama je slučajno pronađen jedan ubijeni muškarac, koji je tu ležao tri do šest meseci.

Ali biti ubijen i bačen u katakombe po nekim pričama nije ništa u poređenju sa onim što se dogodilo Maši.

Priča se da je ta grupa tinejdžera ostala dole celu noć. Ujutru su po jutarnjem mrazu krenuli nazad u svoje tople domove. Ali u svom magnovenju, rasejano – ili maliciozno – zaboravili su Mašu u katakombama.

Ako je odlutala da se izoluje, možda u potrazi za zabačenim mestom na kome bi se olakšala, lako je zamisliti kako je mogla da ode dovoljno daleko da je oni ne čuju kako viče. Možda je njen put vijugao, i možda je zaboravila gde treba da skrene. Veoma je verovatno da je u pijanstvu zaboravila da za sobom baca mrvice od hleba.

Ako oblast ispod Škole 56 nije imala podzemne vode – niti sakriveno vino i pečurke – onda ona nije imala šta da jede ili pije. Takođe ne bi imala gde da se utopli, jer se ta oblast ne nalazi dovoljno duboko da bi u njoj bilo mnogo toplije nego na hladnoj površini te noći.

Bio bi potpuni mrak. Ali čak i sa baterijskom lampom i mapom katakombi, za nekoga ko nije dobro pripremljen bi bilo teško da nađe izlaz, jer su postojeće mape izluđujuće komplikovane. Ako pretpostavimo da je Maša sa sobom u dubine ponela baterijsku lampu ili fenjer, za nekoliko sati bi se baterije potrošile ili bi se plamen ugasio, što bi joj otežalo potragu za toplotom i vodom.

Ako je imala sreće, umrla je brzo, od hladnoće. Ako je bilo isuviše toplo da se smrzne i ako je pokušavala da se izvuče, toliko bi dehidrirala, da bi u roku od dva dana bila potpuno iznurena. Postala bi mahnita, grčila bi se, i nepovratno bi pala u komu negde oko trećeg dana, iako ne bi primećivala kako dani prolaze. Ne bi preživela duže od nedelju dana.

„Tokom njenog boravka unutra, njeni 'prijatelji' nisu pokušavali da je nađu", pisao je Lata, nagađajući da su bili „uplašeni".

„Oko četiri meseca posle Nove godine, u aprilu 2005, među istraživačima pećina se proširila vest da je dole pronađen svež leš", Lata je 2009. godine napisao na UER-u. Najčuvenija fotografija – ona za koju je Lata u mejlu za VICE napisao da je bio prisutan kada je snimljena – pokazuje tri momka praznih izraza lica koji izgledaju kao da su u ranim tinejdžerskim godinama, i poziraju kao da su upravo naišli na leš u jednom uskom hodniku pećine. Na toj fotografiji, jedva da može da se vidi da je Maša ljudsko biće. Leži na levom boku, nogu skupljenih kao da spava, dok je torzo njenog raspadajućeg tela potpuno izgubio oblik, i počeo da se stapa sa krečnjačkim tlom pećine.

Prošlo je dve godine, a niko nije izneo telo, tvrdi Lata. Seća se spisa koje je napisao njegov prijatelj, za koga kaže da je „čuveni novinar", koji su predati vlastima. Nije jasno šta je novinar napisao, ali Lata tvrdi da su vlasti krenule u akciju i uklonile leš u roku od 24 sata.

Kostja Pugovkin, koji se predstavlja kao veteran ukrajinske antiterorističke operacije sa sedištem u Odesi, tvrdi da je jedan od onih koji su leš sa fotografije izneli iz dubina. Njegova sećanja su drugačija od Latinih.

Prema Pugovkinu, neko drugi je nestao 2004: Janis Stendženijeks, sin novinskog magnata pod imenom Armand Stendženijeks. Pugovkin nam je rekao da je Stendženijeks stariji nudio nagradu onome ko mu pronađe sina, i neki ljudi koje on naziva „kopačima" – u pitanju su fizički radnici – su vlastima prijavili da su našli telo na tri i po do pet kilometara od ulaza u katakombe.

Tražite još podzemnih legendi? Pogledajte dokumentarac VICE Srbija o divljim tragačima za zakopanim blagom u istočnoj Srbiji:

Nadajući se potencijalnoj nagradi, Pugokvin kaže da je otpuzao u dubine i na kraju nabasao na nešto što je on nazvao „supom od kostiju". Ostatak postupka baš i nije bio kao da je u pitanju serija „CSI: Odesa". „Umotao sam to u posteljinu i odneo gore", rekao je za VICE preko prevodioca. „Bilo je teško popeti se do izlaza – to je kao da se na deveti sprat penješ merdevinama od kanapa".

Rekao nam je da je odneo telo u policijsku mrtvačnicu, oko osam kilometara od ulaza kojim bi Maša krenula. Ali tvrdi da se rezultati analize DNK koju je Armand Stendženijeks zahtevao nisu poklapali. Misteriozna osoba nije imala nikakvu vrednost, kaže Pugovkin. „Kopači su bili uvereni da je u pitanju neki satanista koji se izgubio".

„Rekli su da je žensko", dodaje on.

Ali prema zvaničnom sajtu katakombi Odese, cela ta priča o Maši je laž. „Osim onoga ko je fotografisao", piše na njemu, „ne postoji nijedna osoba, ni civil ni policajac, koja može da potvrdi priču. Verujemo da je u pitanju samo obesna šala i da je leš bio lažan". To bi bila čudna, neduhovita obesna šala.

Lata kaže da je bio tamo kada je fotografija napravljena, ali da ne može da otkrije poreklo fotografije. „Kada je ta fotografija napravljena, bilo je prisutno nas četvoro", napisao je, „i stvarno ne znam gde bih danas mogao da nađem te ljude". Začudo, Lata nam je rekao da je osoba koja je odgovorna za zvanični sajt katakombi – i koja ga naziva lažovom – „jedan od najiskusnijih istraživača katakombi u Odesi i moj najbolji prijatelj". Pošto je ta organizacija nadležna za istraživanje terena, „verovatno neće da se meša u ovo, baš kao ni ja", teoretiše Lata.

Dakle, u pitanju je fotografija tela koje izgleda nikada neće biti identifikovano, i koja ovekovečuje poslednje trenutke nečijeg života. Bez obzira da li je ta osoba nedužna klaberka, satanista ili neki ukrajinski pijanac koji je napravio nekoliko koraka previše u tmini, ona raspaljuje maštu, jer priziva upravo onu košmarnu, usamljenu smrt koje se svi najviše plašimo. Fotografija dokazuje da pakao postoji, i da se nalazi oko devet spratova ispod Odese.

Čak i nakon epizode sa „Mašom", Lata je nastavio da istražuje katakombe. Njegovi opisi putovanja u mrak su avanturističke priče koje golicaju maštu. U postu iz 2010. tvrdi da je odlazio na jednonedeljne ekspedicije, opremljen hranom, opremom za kampovanje, ronilačkom opremom i mapama.

Do 2012. je već prestao da zvuči kao ambasador katakombi na internetu. U svom poslednjem postu, napisao je da su uglavnom izmapirane, i tvrdi da tamo više nema mnogo toga da se istraži. Onda je dodao da se neki dečak nedavno izgubio tamo, i da ga još nisu našli. Takođe je napisao i da se te godine tamo „pet istraživača izgubilo ili su poginuli".

„Zbog toga vas stvarno molim da ne pokušavate da šetate po podzemlju Odese. Može da bude stvarno opasno", napisao je, dodajući, „Evo nekih novih fotografija pećine. Uživajte".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu