​Jedna od najvećih muzičkih teorija zavere: Da li je Orion zapravo Elvis?

Priča o Džimiju „Orionu" Elisu je ili jedna od najvećih prevara izvedenih u istoriji američke muzike, ili jedna od najvećih nerešenih misterija. To je priča o maskiranom čoveku sa glasom tako sličnim Elvisovom, da čak ni najtvrdokorniji Kraljevi poklonici ne mogu da uoče razliku.

Sličnosti su zapanjujuće: Elisa je rodila žena po imenu Gledis (kao i Elvisa), ali su ga ubrzo po rođenju dali na usvajanje, što znači da njegov pravi idenitet nikada nije otkriven. Ako tu još dodamo i da je legendarna kompanija „San rekords" (Elvisova etiketa) izdavač ovog pevača (čak se i njegov debi album zove „Ponovo rođen") i da mu je osmislila fiktivni identitet, dobijamo Oriona: umetnika koji je uspeo da ubedi – svejedno da li namerno ili po uputstvima – hiljade ljudi da on zaista jeste Kralj, skriven pod maskom posutom šljokicama.

Ali iza Orionovih detaljnih kombinezona, maski na licu, baršunastog vokala i mističnosti nalazila se sasvim drugačija osoba, zbunjeno ljudsko biće koje je pokušavalo da shvati ko je, dok je sve vreme bio pod tuđom fasadom (i pod ugovorom) i u obavezi da živi život nekog drugog.

Elis je na mnogo načina bio jednostavan južnjački džentlmen, ali u velikoj meri i autentični čudak. Njegova sklonost ka damama je tokom godina toliko eskalirala da je uvek sa sobom nosio kofer pun polaroida vagina, koje je snimao tokom seksualnih susreta koje je imao na turnejema, sa ženama koje je sve do jedne zvao „Lusi".

Autorka dokumentarca je Džini Finlej, koja je sve uticajnija u britanskom dokumentarnom filmu, čiji raniji radovi uključuju sjajne filmove kao što su „Saund aut" – o poslednjoj prodavnici ploča u Stoktonu na Tisu – ili „Velika hip hop prevara", priču o grupi škotskih hazardera koji su osvojili muzičku industriju.

Kada je našla Orionovu ploču u gajbi sa rashodovanim pločama na popustu i kupila je, Finlejeva je rešila da ispriča njegovu priču. Našao sam se sa Finlejevom na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog filma u Šefildu, gde je film imao premijeru u UK, i trudio sam se da preskočim spojlere o filmu – što je bilo pomalo teško.

VICE: Kada si našla tu Orionovu ploču, da li su te samo njegova priča i imidž naveli na to da napraviš film o njemu, ili te je i njegova muzika osvojila?

Džini Finlej: Više je u pitanju bila priča. Muzika mi se učinila interesantnom, neke od pesama, kao što je „Dušo" – koja je iskorišćena na uvodnoj špici – su neverovatne. Kao da su iz filma Dejvida Linča. Zarazna je, i produkcija je zaista dobra, ali ima neverovatno ljigavih pesama kao što je „Veš mašina". Definitivno je priča bila u pitanju.

Orionov sin, Džim junior, koji se dosta pojavljuje u tvom filmu, isprva je oklevao da razgovara s tobom. Kako si ga ubedila?

Složio se, rekla bih oklevajući, da mi da intervju uživo. Pretpostavio je da smo puni para, ali sam mu ja objasnila da se sve radi uz pomoć štapa i kanapa. Naš snimatelj iz Nešvila je imao kola i dobru volju, imali smo nešto para za pripremu i jeftine karte za avion, a jedan od snimatelja je bio moj muž, pa smo mogli da podelimo troškove. Mislim da nije bio u stanju to da shvati. Na kraju smo mu se dopali, i kada smo se vratili kod njega da snimamo, dočekao nas je sa dobrodošlicom.

Kako je bilo snimati i boraviti u Orvilu?

Moraš da imaš na umu da je Orvil gradić sa 122 stanovnika, koji se osećaju prilično izolovano. Prvi komšija može da bude na tri kilometra od tebe. To je mnogo drugačija atmosfera, ali mislim da nam je na kraju pomoglo to što smo bili čudna, rasklimatana britanska filmska ekipa, jer smo mogli da postavljamo glupa pitanja. Grad je toliko mali da nismo imali gde da odsednemo, pa smo morali da noćimo u Selmi.

To je na mnogo načina veoma lepo mesto, nekada je takođe bilo i poprilično bogato, ali u poslednjih pedeset godina posle segregacije je izgubilo dosta para – u toj oblasti je bio uzgajan pamuk. To je veoma čudno, jer ovaj film na mnogo načina govori o odumiranju juga. To nije toliko očigledno, ali kada pomislim na mesto kao što je Orvil, zaista mogu da razumem zašto je Džimi želeo da se probije i postane Orion. Tu su sve te kuće zarasle u korov, oronule fasade za čije sređivanje niko nema para, škole samo za belce koje su sravnjene sa zemljom. To je bila zanimljiva scenografija, mnogo polja pamuka, zgrade i objekti zarasli u zelenilo. Imala sam osećaj da je važno da to prikažem… kako je u pitanju mesto koje više nije onakvo kakvo je bilo ranije.

Tvoji filmovi imaju naglašenu notu humanosti i ti radiš sa ljudima koji bi mogli da budu i žrtve umesto heroja. Da li je to važan aspekt tvog filmskog stvaralaštva?

Meni je to veoma važno. Želim da snimam filmove svim svojim srcem. Želim da se ljudi prepoznaju u mojim filmovima, i po dobru, i po zlu. Dobro je i poigravati se sa očekivanjima ljudi; često montiramo filmove tako da gledalac u početku o nekome ima jedno mišljenje, a do kraja ga promeni. Poigravam se sa predubeđenjima.

_________________________________________________________________________

Razgovarali smo sa Šejn Medouz

_________________________________________________________________________

Zbog toga što snimam nezavisne filmove, nikome ne moram da odgovaram, a kada bih bila pod pritiskom produkcije ili imala unapred pripremljen plan, bilo bi teže raditi na ovaj način. Sloboda da to sama radim znači da sam sada u mnogo boljem položaju da kažem „Ja to radim ovako".

Ako želiš da se ljudi prepoznaju u tvom filmu, postoji li neki lik u ovom filmu, ili u bilo kojem tvom filmu u kome najviše vidiš sebe?

„Saundaut" je definitivno moj najličniji film, osećam se kao lik iz tog filma. U početku je taj film bio moje ljubavno/preteće pismo severoistoku, ali u procesu stvaranja filma sam zaista ponovo zavolela tu oblast. U Stoktonu sam dobila teške batine, jedne večeri tokom izlaska me je istuklo pet devojaka, pa sam se malo klonila tog mesta. Ali sam mnogo vremena provodila sa svojima, jer mi je mama imala rak dojke, a „Saund aut rekords" je bilo jedino mesto na koje je vredelo otići, pa sam osećala obavezu da snimim film o njemu.

Zajedno sa tvojim poslednjim filmom „Velika hip hop prevara", imaš dobre korene u raznim segmentima muzičke industrije. Koje je tvoje generalno mišljenje o muzičkoj i filmskoj industriji, posle tih iskustava?

Mnogo sam razmišljala o tome, zbog uspona programa kao što su „Iks faktor" i „Glas". Mrzim ih, ne mogu da ih gledam. Slamaju mi srce, a čini mi se da mogu da čujem i kako srca tih ljudi pucaju. Tu je najvažnija industrija, to nema veze sa time da li dobro pevaš ili ne. Zaista mi je teško da ih gledam, ali uvek je bilo tako.

Nije mi bila namera da snimam filmove o muzičkoj industriji, ali sam morala to da učinim, zato što su u pitanju portreti slojevitih identiteta, i govore o tome da moraš da ostaneš ono što jesi kada radiš ono što želiš da radiš. To me prilično preokupira kao filmskog stvaraoca – kako da predstaviš javnosti svoju priču a da ne moraš da praviš kompromise da bi zaradio pare?

Orion je na neki način bio žrtva mehanizama muzičke industrije. Da li si ga na kraju zavolela, kada si završila film?

Moja ljubav za njega se rađala i umirala tokom procesa. Voleo je žene i svi su mi to sve vreme ponavljali. Mnogo puta su mi rekli, „O, tvoja kosa bi mu se dopala", a ja sam bila u fazonu, „Treba li to da shvatim kao kompliment"? On svakako nije pravio najbolje izbore u životu, ali njegova situacija me je potpuno preokupirala.

U filmu na kraju mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Da li ti je uvek bila namera da ta pitanja ostanu otvorena, ili i sama nisi našla odgovore na njih?

Film su glasine i pripovedanje, to nema veze s verovanjem. Nisam isuviše gurala na tu stranu, nisam tražila njegovu krštenicu. Svi Amerikanci iz posla su me pitali, „zašto nisi nabavila DNK", ali to bi bio neki drugi film, a ne ovaj koji sam ja želela da snimim.

I na kraju, imaš li predstavu šta se na kraju dogodilo sa bizarnim koferom polaroida?

Navodno je spaljen. Nema ga više.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu