​Ova liderka Satanističkog hrama piše blog o svom abortusu

Džeks Blekmor, direktorka detroitskog ogranka Satanističkog hrama, počela je da piše blog o svom abortusu i pružila toliko potrebne informacije o tom procesu o kojem niko ne želi da priča.

„Odluka da postaneš dvoje umesto jednog je monumentalna. Nekad je dobar trenutak za to, a nekad nije. Ovo za mene nije bio dobar trenutak za to", piše Džeks Blekmor, direktorka detroitskog ogranka Satanističkog hrama. Ona je imala abortus na Dan zahvalnosti, i proces je opisala do detalja – od neplanirane trudnoće do oporavka – u „Nemajčinstvu", blogu na URL-u crisispregnancymichigan.com. Blekmor i Satanistički hram, čvrsti zagovornici reproduktivnih prava žena i odvajanja crkve od države, strateški su odabrali ovaj URL; nadaju se da će trudne žene koje traže informacije o abortusu naići na njihov sajt, a ne da završe na sajtu Kriznog centra za trudnoću (CPC), koji se izdaju za zdravstvene centre za žene. U stvarnosti, CPC-ijevi su grupe koje se zalažu za religiju, pružaju pristrasne informacije mladim ženama koje očekuju decu i pokušavaju da ih spreče da izvrše abortus.

Ali na sopstvenom sajtu o „kriznoj trudnoći" Blekmor opisuje kako izgleda po prvi put imati abortus. Na svom blogu ona objašnjava zakone i propise o abortusu koji važe u Mičigenu, o troškovima abortusa (800 dolara), o procesu kojim se izaziva pobačaj, kao i o posledicama. VICE podsajt Broadly je s njom porazgovarao telefonom, da bismo saznali nešto više o njenom projektu.

Broadly: Kako se osećaš? Sudeći po tvom blogu, prošlo je 11 dana otkako si imala medicinski izazvan abortus.

Džeks Blekmor: Tako je. Pre dva dana sam konačno počela da se osećam bolje. Sada sam više ona stara. Sutra imam kontrolni pregled, da bih bila sigurna da je unutra sve u redu. Posle sutrašnjeg pregleda, napisaću poslednje poglavlje.

Kao pripadnica Satanističkog hrama, već dugo se zalažeš za reproduktivna prava žena. Na svom blogu, kratko pominješ kada si shvatila da si od nekoga ko se u teoriji zalaže za to, postala osoba kojoj je stvarno potreban abortus. Kako je tebi izgledao taj proces?

Bilo je stvarno nadrealno, zato što sam toliko bila usredsređena na reproduktivna prava žena i razmišljala o informacijama koje su ženama dostupne u procesu zakazivanja abortusa. Isprva nisam ni želela da poverujem da sam trudna. A onda sam počela da se osećam kao da se nalazim u nekom paralelnom univerzumu. Zalagala sam se za te „druge", nepoznate žene i za njihovo pravo na abortus, a onda sam i sama iznenada postala jedna od njih.

Kada si odlučila da pišeš blog o tome?

Kada sam saznala da sam trudna, trebalo mi je par dana da to shvatim. Ali bilo je veoma očigledno da sam trudna, ciklus mi je kasnio i sve me je bolelo. Znala sam da ću da abortiram, pa sam želela to da zabeležim. Na internetu je bilo malo informacija o osećanjima koje sam imala kao trudna žena koja planira da abortira. Niko ne govori o tome kako je to zaista abortirati, i otkrila sam da ima veoma malo informacija i resursa o nedeljama koje prethode ovoj proceduri. Pomislila sam da bi pisanje o tome možda moglo da premosti jaz u tom iskustvu.

Da, kada zatrudniš i odlučiš da rodiš, imaš mnogo dostupnih informacija o tome. Postoji čitava industrija koja to prati. Niko ne govori o tome koji je najbolji način da abortiraš.

Kada sam otišla na kliniku da mi objasne taj proces, shvatila sam da se tu događa mnogo više toga nego što sam očekivala. Ali za lekare je to rutinski proces. Na neki način umanjuju značaj toga koliko to može da boli ili koliko dugo vremena oporavak može da potraje. Ponekad pomislim da u pokretu koji se zalaže za prava na abortus podsvesno zanemaruju detalje koji su teški. Mislim da tu postoji strah da se ne pothranjuje histerija povodom abortusa. U stvarnosti, fizički bol nije isuviše jak, ali jednostavno ne diskutujemo o tome šta odluka da se izvrši abortus podrazumeva, barem u fizičkom smislu.

Kakav bol si osetila kada je počeo abortus?

Pa, u suštini počneš da se porađaš. Imaš kontrakcije. Kod svakoga je drugačije, ali znam nekoliko žena koje su mi rekle da su imale slična iskustva kao i ja. Bol počne da se javlja kao normalni mensturalni grčevi, ali onda postaje intenzivniji, dublji. Svakako je podnošljiv, ali oko sat i nešto pre nego što sam izbacila tkivo, bol je bio zaslepljujuć. Bio je zaista intenzivan, ali čim se završilo, prestao je. Nije bilo postepenog opadanja bola, bilo je zaista bolno, a onda je prestalo.

Mičigen je država u kojoj ima mnogo pravnih prepreka i propisa sa kojima žena mora da se nosi kada želi da abortira. Možeš li da mi ispričaš šta si sve morala da uradiš da bi zakazala abortus?

Postoji obavezni dvadesetčetvoročasovni period čekanja. Morala sam da kontaktiram kliniku, a onda su od mene zahtevali da uzmem ili odštampam „materijale o obaveštenoj saglasnosti", koje je napisala država, i da pre procedure potvrdim da sam ih proučila. Te dokumente nisu napisali medicinski stručnjaci, i oni sadrže obmanjujuće informacije. I da sam pročitala nešto o abortusu diletacijom i kiretažom, ili da sam došla na kliniku sa formularom za bilo koji drugi postupak osim za onaj koji je trebalo da izvedu na meni, odbili bi me.

U Mičeigenu takođe nije obavezno da zdravstveno osiguranje pokriva troškove abortusa (po Zakonu o zdravstvenom osiguranju u slučaju abortusa/documents/mcl/pdf/mcl-act-182-of-2013.pdf)). Ja nisam time morala da se bavim, ali mnoge žene moraju ili će morati. Mnoge od opcija zdravstvenog osiguranja u državi ne pokrivaju abortus, i moraš da dokupiš osiguranje posebno za tu proceduru. To zaista predstavlja dodatni teret ženama, koje moraju da dokupe to osiguranje unapred, pretpostavljajući da će možda u nekom trenutku morati da izvrše abortus.

A pored toga, klinike za abortus podležu brojnim propisima, i u nekim okruzima u Mičigenu ih nema mnogo. Ja imam sreće da živim blizu Detroita, gde postoji niz mesta na koja sam mogla da odem. Mi zapravo radimo na jednom istraživačkom projektu za obezbeđivanje informacija o klinikama za abortus u državi. Trenutno u državi postoji manje od 50 klinika koje obavljaju abortus. Da biste shvatili kontekst, reći ću vam da u Mičigenu ima nešto više od 100 kriznih centara za trudnoću.

Da li Satanistički hram radi na nekim drugim projektima vezanim za reproduktivna prava?

Pa, nadamo se da ćemo ovim projektom preusmeriti žene ka ispravnim izvorima informacija. Prikupljamo valjane informacije o bezbednim klinikama koje žene kojima je potreban abortus mogu da pozovu i da im veruju, a ne da slučajno nabasaju na CPC, na primer. Takođe prikupljamo informacije sa CPC-a, da bi ih skenirali i postavili na svoj sajt, da bi ljudi mogli da vide kakvom propagandom se oni bave. Takođe radimo i na vodiču za žene koje se nalaze u položaju u kojem sam ja bila i pomognemo im da se kreću kroz sistem i damo im informacije o tome šta mogu da očekuju po pitanju pravnih propisa. U Mičigenu, na primer, ako imaš manje od 18 godina, moraš da imaš dozvolu svojih roditelja – to je za mlađe žene potpuno drugačiji proces.

Do nedavno nisam shvatala koliko su u CPC podmukli. Da li krizni centri za trudnoću uspešno navode žene da koriste njihove usluge?

Relativno su uspešni. Znam da su njihovi sajtovi prepuni neverovatnih obmana – na jednom od njih se nalazi uputstvo kako da se sa svih fakulteta u ovom kraju stigne pravo do njih. Znaš kako se reklamiraju: „Jesi li trudna? Uplašena? Mi možemo da ti pomognemo". Ne otkrivaju da ne obezbeđuju informacije o abortusu. Osoblje na klinici nije medicinski obrazovano. Uglavnom ga čine mame iz crkve, ili tako neke osobe. Sve je to prikriveno.

U radijusu od kilometar i po oko klinike na koju sam ja otišla ima nekoliko kriznih centara za trudnoću. U jednom komentaru sam pročitala da je neka žena zaista završila u jednom CPC-u, pre nego što je našla kliniku. Pogledala je pola propagandnog filma, pre nego što je shvatila da je na pogrešnom mestu. CPC-ijevi veoma liče na prave klinike. To je bila reakcija jedne žene, ali ovo može da bude indikator da neke druge žene mogu upasti u istu klopku.

Da li je bilo iznenađujućih reakcija na ovaj projekat?

Ono što je neverovatno kod ovog projekta je zapanjujuće veliki broj pozitivnih reakcija drugih žena, koje ranije nisu pričale o svojim iskustvima. Mislim da je zaista važno da postoji prilika da žene anonimno razmenjuju svoja iskustva sa abortusom. Nadam se da ću u narednih par dana postaviti nešto na sajt, i omogućiti ženama da barem iznose svoja iskustva. Znam da postoji još jedan veoma sličan projekat, #ShoutYourAbortion, ali mislim da razmišljanje o čitavom procesu koji prethodi abortusu mora da bude uključeno u dijalog.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu